Ахмед ибн Ханбел

С Википедије, слободне енциклопедије
Ахмед ибн Ханбел
Аḥмад бин Ḥанбалово име у арапској калиграфији
Име по рођењуАḥмад бин Муḥаммад бин Ḥанбал Абū ʿАбд Аллāх ал-схаyī
احمد بن محمد بن حنبل ابو عبد الله الشيباني
Датум рођења780.
Место рођењаБагхдад[1]
 Абасидски калифат[2][3]
Датум смрти855.
Место смртиБагхдад
 Абасидски калифат[4]
ПребивалиштеИрак
ДржављанствоАрапин
ДеловањеАтари[5]

Aḥmad Ibn Muḥammad Ibn Ḥanbal Abū ʿAbdullāh Ash-Shaybānī (арап. احمد بن محمد بن حنبل ابو عبد الله الشيباني, или скраћено Ибн Ханбал или Имам Ханбал) био је арапски муслимански правник, теолог, аскета, и хадиски традиционалиста. Он је био енормно утицајан и енергичан учењак током свог времена.[6] Ибн Ханбел је постао „један од најпоштованијих”[7] и најславних личности у традицији сунизма, у оквиру кога је често називан таквим епитетима поштовања као што су истински Шејх ислама,[8] доказ вере,[8] и печат Мујтахид имама.[8] Он је био ретроспективно описан као „најзначајнији експонент традиционалистичког приступа у сунизму”,[9] са „дубоким утицајем који је дотакао готово свако подручје” ортодоксне сунске мисли.[9] Као један од главних класичних заговорника важности кориштења хадиске литературе у управљању исламским законом и животом, Ибн Ханбел је познат по компајлирању једне од најважнијих сунских хадисних колекција, прослављеног Муснада,[10] једног енормног прегледа пророчких традиција који је наставио да врши знатан утицај у пољу хадиских студија до данашњице.[6] Додатно, Ибн Ханбел се исто тако сматра оснивачем ханбелијске школе сунске судске праксе, која је једна од четири главне ортодоксне правне школе сунизма.[6]

Ахмедов отац је пред његово рођење преселио из Мерва у Хорасану у Багдад. У то време његова мајка је била трудна и одмах по доласку у Багдад родила је Ахмеда 780. године. Иначе, његово порекло се спаја са пореклом посланика Мухамеда. Он је познат у народу као Ахмед ибн Ханбел, иако му Ханбел није отац, него деда. То је због тога што му је отац Мухамед био обични војник, док му је деда био далеко познатији, наиме, био је градоначелник Шерхаса у Хорасану за време омејадске владавине.[11]

Детињство и образовање[уреди | уреди извор]

Отац му је умро када је он био сасвим мали. Неки тврде да је Ахмед имао тада само три године[12], а његов отац тридесет година. Сву бригу о њему је преузела мајка. Ахмед је још као дете научио арапски језик и Кур'ан напамет. Ебу Јусуф, познати ханефијски правник и Ебу Ханифин ученик, био је први учитељ од кога Ахмед почиње да учи. То признаје сам Ахмед када каже: Први од кога сам бележио хадис био је Ебу Јусуф.[13] Зна се да је један од његових првих учитеља био и Хушејм Бешир код кога је Ахмед пуне четири године слушао хадис и то од 179. до 183. год. Тада је Ахмед, како тврди Ибн Кесир, имао 16 година.[14]

Прво његово путовање у потрази за хадисом ван родног Багада било је 805. године када одлази у Куфу, а три године касније одлази у Басру. Након тога одлази у Меку, 809. године када слуша Суфјана ибн Ујејну. Те године Ахмед први пут обавља и хаџ. Након тога путује у Јемен (819. године) где у Сани слуша чувеног Абдул Резака. Са њим путује и Јахја Мајн, његов савременик, такође Хадиски учењак и критичар хадиса.[15] Недостатак материјалних средстава га је спречио да отпутује у Реј и слуша познатог учењака Џерира ибн Абдул Хамида. За то му је требало 50 дирхема, што он, због скромног материјалног стања, није могао себи да приушти.[16]

Иначе, детињство је провео живећи скромно, јер му отац, осим мале, скромне куће ништа друго није оставио. Зато је од малих ногу био приморан да зарађује за живот, бавећи се кројачким занатом, ткањем и продајом одјеће, писарским занатом, чак и преношењем терета[17]

Учитељи[уреди | уреди извор]

Ахмед ибн Ханбел од петнаесте, а према неким изворима, од шеснаесте године обилази хадиске стручњаке и од њих учи Хадис и хадиске науке. Тако је обишао бројне исламске научне центре и слушао бројне учитеље као што су: Ебу Јусуф Јакуб ибн Ибрахим Ел-Кади, познати ученик Ебу Ханифе, Хушејм ибн Бешир Ел-Васити, Абдул Рахман ибн Мехди, Суфјан ибн Ујејне, Сулејман ибн Харб, Ебу Бекр ибн Ајаш, Абдул Резак ибн Хемам Ел Санани, Ебу Давуд Ел Тајалиси, Ебу Бекр ибн Еби Шејбе, Мухамед ибн Идрис Ел Шафи, Јахја ибн Сеид Ел-Катан, Векиа ибн Ел Џерах, Џерир ибн Абдул Хамид, Исхак ибн Рахевејх, Абдулах ибн Нумејр, Бишр ибн Ел Муфедал, Исмаил ибн Улејје и др.[18]

Ученици[уреди | уреди извор]

Његови ученици су били између осталих и: Бухарија, Муслим, Ебу Давуд, Ебу Зура Ер-Рази, Ебу Хатим Ер-Рази, Осман ибн Сеид Ед-Дарими, Јахја ибн Адем, Језид ибн Харун, Јахја ибн Меин, Зијад ибн Ејуб, Бекиј ибн Махлед, Ханбел ибн Исхак, Мухамед ибн Рефиа, Давуд ибн Амр, те његови синови Абдуллах и Салих и стотине других.[19]

Погледи и мисли[уреди | уреди извор]

Ибн Ханбелова главна доктрина је оно што је касније постало познато као „традиционалистичка мисао”, која је наглашавала прихватање само Курана и хадиса као темеља ортодоксног веровања.[9] Он је, међутим, веровао да је само неколицина одабраних била ваљано овлашћена да тумачи свете текстове.[9]

Теологија[уреди | уреди извор]

Бог[уреди | уреди извор]

Ибн Ханбел је схватио савршену дефиницију Бога као ону дату у Курану, и стога је сматрао да исправно веровање у Бога представља веровање у опис који је Бог дао о Себи у исламском спису.[6] За почетак, Ибн Ханбел је тврдио да је Бог јединствен и апсолутан и апсолутно неупоредив ни са чим у свету Његових створења.[6] Што се тиче различитих божанских атрибута, Ибн Ханбел је веровао да све уобичајене божије особине, као што су слух, вид, говор, свемоћ, воља, мудрост, визија верника на дан васкрсења итд, треба да буду дословно потврђене као „стварности“ (хак). Што се тиче оних атрибута који се називају „двосмислени“ (муташабих), као што су они који говоре о Божијој руци, лицу, престолу и свеприсутности, виђењу верника на дан васкрсења, итд, требало је да се разумеју на исти начин.[6] Ибн Ханбел је третирао те стихове у светим списима са очигледно антропоморфним описима као мухкамат (јасним) стиховима; признајући само дословно значење.[20]

Дела[уреди | уреди извор]

Ахмед ибн Ханбел је написао велики број дјела међу којима су:

  • Муснед
  • Китабул Сунне
  • Китабул Тефсир
  • Китабул Зухд
  • Китабус-салат
  • Китабул менасикил кебир /-сагир
  • Китабул Тарих,
  • Китабул насихи вел менсух
  • Рисала фил-Кур'ан и др.

Муснед[уреди | уреди извор]

Највеће и најзначајније Ахмедово дјело је, свакако, Муснед, који је почео сакупљати још од 802. године и утрошио на њега већину животног вијека.

Број хадиса[уреди | уреди извор]

Ахмедов Муснед, зависно од извора који се користи, садржи између 30.000 и 40.000 хадиса.[21] Већина исламских извора наводи да његов Муснед без поновљених хадиса достиже бројку од 30.000, а са поновљеним 40.000. Овај број хадиса Ахмед ибн Ханбел је изабрао од 750.000 хадиса како и сам каже: „Ово дело сам сакупио и саставио од 750.000 хадиса. Ко се од муслимана буде разилазио у вези са Мухамедовим хадисима, нека се врати на ово дело, па ко га не нађе у овом делу, онда му тај хадис не може послужити као аргумент.”[22]

Смрт[уреди | уреди извор]

Ахмед ибн Ханбел умро је у Багдаду, 863. године у 77. години живота.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „مناهج أئمة الجرح والتعديل”. Ибнамин.цом. Приступљено 21. 3. 2010. 
  2. ^ Роy Јацксон, "Фифтy кеy фигурес ин Ислам", Таyлор & Францис, 2006. п 44: "Абу Абдаллах Ахмад ибн Мухаммад ибн Ханбал ибн Хилал ал-Схаyбани wас борн ин Багхдад ин Ираq ин 780"
  3. ^ Тхе Хисторy оф Персиа бy Јохн Малцолм – Паге 245
  4. ^ А Литерарy Хисторy оф Персиа фром тхе Еарлиест Тимес Унтил Фирдаwсх бy Едwард Гранвилле Броwне – Паге 295
  5. ^ Спевацк, Аарон (2014). Тхе Арцхетyпал Сунни Сцхолар: Лаw, Тхеологy, анд Мyстицисм ин тхе Сyнтхесис оф Ал-Бајури. Стате Университy оф Неw Yорк Пресс. стр. 143. ИСБН 978-1-4384-5370-5. 
  6. ^ а б в г д ђ Х. Лаоуст, "Ахмад б. Ханбал," ин Енцyцлопедиа оф Ислам, Вол. I, пп. 272-7
  7. ^ Мохаммед M. I. Гхалy, "Wритингс он Дисабилитy ин Ислам: Тхе 16тх Центурy Полемиц он Ибн Фахд'с "ал-Нукат ал-Зираф"," Тхе Араб Студиес Јоурнал, Вол. 13/14, Но. 2/1 (Фалл 2005/Спринг 2006), п. 26, ноте 98
  8. ^ а б в Гибрил Ф. Хаддад, Тхе Фоур Имамс анд Тхеир Сцхоолс (Лондон: Муслим Ацадемиц Труст, 2007), п. 301
  9. ^ а б в г Холтзман, Ливнат, “Аḥмад б. Ḥанбал”, ин: Енцyцлопаедиа оф Ислам, ТХРЕЕ, Едитед бy: Кате Флеет, Гудрун Крäмер, Денис Матринге, Јохн Наwас, Еверетт Роwсон
  10. ^ 1ст ед., Цаиро 1311; неw едитион бy Аḥмад С̲х̲āкир ин публ. синце 1368/1948
  11. ^ "Ел-еиметул ербеа" Др. Ел-Ширбаси.
  12. ^ "Ел Нихаје вел Бидаје" Ибн Кесир
  13. ^ "Менакибул имам Ахмед ибн Ханбел" Ибнул Џевзи
  14. ^ "Ел Бидаје Ве нихаје" Ибн Кесир
  15. ^ "Сафхатун мин сабрил улемаи" Абдул Феттах Ебу Гудде
  16. ^ "Атрафу Муснедил имами Ахмед ибн Ханбел" Ибн Хаџер
  17. ^ "Ел еиметул ербеа" Ел Ширбаси
  18. ^ "Менакибул имами Ахмед ибн Ханбел" Ез-Зехеби
  19. ^ Ибн Џевзи, Ибид.
  20. ^ Wиллиамс, Wеслеy (август 2002). „Аспецтс оф тхе Цреед оф Имам Ахмад ИБН Ханбал: А Студy оф Антхропоморпхисм ин Еарлy Исламиц Дисцоурсе”. Интернатионал Јоурнал оф Миддле Еаст Студиес. Цамбридге Университy Пресс. 34 (3): 441—463. ЈСТОР 3879671. С2ЦИД 162455371. дои:10.1017/С0020743802003021. Архивирано из оригинала 2021-11-07. г. Приступљено 2021-11-05 — преко ЈСТОР. „"Хе цхосе то треат тхе антхропоморпхиц десцриптионс оф Год фоунд ин тхе сцриптурес ас мухкамат, адмиттинг то онлy а литерал меанинг,.." 
  21. ^ "Увод у тефсирску и хадиску науку" Мехмед Ханџић.Стр.81
  22. ^ "Ел-Масадул Ахмед" Ибнул Џезери

Литература[уреди | уреди извор]

  • ал-Āјуррī, Китāб ал-Схарīʿа, Беирут 2000
  • Холтзман, Ливнат, “Аḥмад б. Ḥанбал”, ин: Енцyцлопаедиа оф Ислам, ТХРЕЕ, Едитед бy: Кате Флеет, Гудрун Крäмер, Денис Матринге, Јохн Наwас, Еверетт Роwсон
  • ал-Дхахабī, Сиyар аʿлāм ал-нубалāʾ, ед. Схуʿаyб ал-Арнаʾūṭ анд Ḥусаyн ал-Асад, 25 волс., Беирут 1401–9/1981–8
  • Ибн Абī Yаʿлā, Ṭабаqāт ал-ḥанāбила, ед. Муḥаммад Ḥāмид ал-Фиqī, 2 волс., Цаиро 1952
  • Аḥмад б. Ḥанбал, ал-Масāʾил wа-л-расāʾил ал-марwиyyа ʿан ал-имāм Аḥмад б. Ḥанбал, ед. ʿАбдаллāх б. Салмāн б. Сāлим ал-Аḥмадī, 2 волс., Риyадх 1991
  • Аḥмад б. Ḥанбал, ал-ʿИлал wа-маʿрифат ал-ријāл, ед. Wаṣиyyаллāх б. Муḥаммад ʿАббāс, Бомбаy 1408/1988
  • Аḥмад б. Ḥанбал, Китāб ал-ṣалāх (wитх а супплемент цомприсинг Ибн Qаyyим ал-Јаwзиyyа'с ал-Ṣалāх wа-аḥкāм тāрикīхā), ед. Закариyyā ʿАлī Yусūф, Цаиро 1971
  • Аḥмад б. Ḥанбал, Китāб ал-зухд, ед. Муḥаммад Јалāл Схараф, Беирут 1981
  • Аḥмад б. Ḥанбал, ал-Муснад лил-имāм Аḥмад б. Ḥанбал, ед. Аḥмад Муḥаммад Схāкир, 20 волс., Цаиро 1416/1995
  • Аḥмад б. Ḥанбал, ал-Радд ʿалā л-занāдиqа wа-л-Јахмиyyа, ин ʿАлī Сāмī ал-Насхсхāр анд ʿАммāр Јумʿī ал-Ṭāлибī (едс.), ʿАqāʾид ал-салаф (Алеxандриа 1971), 51–103
  • Ṣāлиḥ б. Ḥанбал, Сīрат ал-имāм Аḥмад б. Ḥанбал, ед. Фуʾāд ʿАбд ал-Мунʿим Аḥмад, 2 волс. ин оне, Алеxандриа 1401/1981
  • Ибн ал-Јаwзī, Манāqиб ал-имāм Аḥмад, ед. ʿĀдил Нуwаyхиḍ, Беирут 1393/19732
  • Ибн Катхīр, ал-Бидāyа wа-л-нихāyа, 16 волс., Цаиро 1418/1998
  • Ибн Qаyyим ал-Јаwзиyyа, Ијтимāʿ ал-јуyūсх ал-ислāмиyyа, ед. ʿАwwāд ʿАбдаллāх ал-Муʿтаq, Риyадх 1419/1999
  • Ибн Таyмиyyа, Дарʾ таʿāруḍ ал-ʿаqл wа-л-наqл, ед. Муḥаммад Расхāд Сāлим, 11 волс., Риyадх 1979–81
  • Абū Нуʿаyм ал-Иṣфахāнī, Ḥилyат ал-аwлиyāʾ wа-ṭабаqāт ал-аṣфиyāʾ, 10 волс., Беирут 1409/1988
  • Марʿī б. Yūсуф ал-Кармī, ал-Схахāда ал-закиyyа фī тханāʾ ал-аʾимма ʿалā Ибн Таyмиyyа, ед. Најм ʿАбд ал-Раḥмāн Кхалаф, Беирут 1404/1984
  • Абū Бакр ал-Кхаллāл, ал-Сунна, ед. ʿАṭиyyа ал-Захрāнī, 7 волс., Риyадх 1410/1989
  • Абū Бакр Аḥмад б. Муḥаммад б. ал-Ḥајјāј ал-Марwазī, Китāб ал-wараʿ, ед. Самīр б. Амīн ал-Зухаyрī, Риyадх 1418/1997.

Студије[уреди | уреди извор]

  • Бинyамин Абрахамов, Исламиц тхеологy. Традитионалисм анд ратионалисм, Единбургх 1998
  • Бинyамин Абрахамов, "Тхе би-лā каyфа доцтрине анд итс фоундатионс ин Исламиц тхеологy," Арабица 42/1–3 (1995), 365–79
  • Муḥаммад Абū Захра, Ибн Ḥанбал. Ḥаyāтуху wа-ʿаṣруху wа-фиqхуху, Цаиро 1947
  • Мицхаел Цооперсон, "Аḥмад Ибн Ḥанбал анд Бисхр ал-Ḥāфī. А цасе студy ин биограпхицал традитионс," СИ 86 (1997/2), 71–101
  • Мицхаел Цооперсон, Цлассицал Арабиц биограпхy. Тхе хеирс оф тхе пропхетс ин тхе аге оф ал-Маʾмūн, Цамбридге 2000
  • Даниел Гимарет, "Тхеориес де л'ацте хумаин данс л'éцоле ḥанбалите," БЕО 29 (1977), 157–78
  • Игнáз Голдзихер, "Аḥмед б. Муḥаммад б. Ḥанбал," ЕИ1
  • Игнáз Голдзихер, Ворлесунген üбер ден Ислам, Хеиделберг 1910
  • Гибрил Ф. Хаддад, Тхе фоур имамс анд тхеир сцхоолс, Лондон 2007
  • Wаел Б. Халлаq, "Wас ал-Схафиʿи тхе мастер арцхитецт оф Исламиц јуриспруденце?," ИЈМЕС, 25 (1993), 590
  • Ливнат Холтзман, "Хуман цхоице, дивине гуиданце анд тхе фиṭра традитион. Тхе усе оф ḥадīтх ин тхеологицал треатисес бy Ибн Таyмиyyа анд Ибн Qаyyим ал-Јаwзиyyа," ин Yоссеф Рапопорт анд Схахаб Ахмед (едс.), Ибн Таyмиyyа анд хис тимес, Карацхи 2009
  • Ливнат Холтзман, Предестинатион (ал-qаḍāʾ wа-л-qадар) анд фрее wилл (ал-икхтиyāр) ас рефлецтед ин тхе wоркс оф тхе Нео-Ḥанбалитес оф тхе фоуртеентх центурy, Пх.D. дисс., Бар-Илан Университy 2003 (ин Хебреw)
  • Нимрод Хурвитз, Тхе форматион оф Ḥанбалисм. Пиетy инто поwер, Лондон 2002
  • Нимрод Хурвитз, "Фром сцхоларлy цирцлес то масс мовементс. Тхе форматион оф легал цоммунитиес ин Исламиц социетиес," Америцан Хисторицал Ревиеw 108/4 (2003), 985–1008
  • Хенри Лаоуст, "Аḥмад б. Ḥанбал," ЕИ2
  • Хенри Лаоуст, Ла профессион де фои д'Ибн Баṭṭа, Дамасцус 1958
  • Хенри Лаоуст, "Лес премиèрес профессионс де фои ḥанбалитес," ин Мéлангес Лоуис Массигнон (Дамасцус 1956–7), 3:7–35
  • Wилферд Маделунг, "Тхе оригинс оф тхе цонтроверсy цонцернинг тхе цреатион оф тхе Коран," ин Ј. M. Баррал (ед.), Ориенталиа хиспаница (Леиден 1974), 1:504–25
  • Георге Макдиси, "Ḥанбалите Ислам," ин Мерлин L. Сwартз (ед.), Студиес он Ислам (Оxфорд 1981), 216–64
  • Цхристопхер Мелцхерт, "Тхе адверсариес оф Аḥмад ибн Ḥанбал," Арабица 44 (1997), 234–53
  • Цхристопхер Мелцхерт, Ахмад ибн Ханбал, Оxфорд 2006
  • Цхристопхер Мелцхерт, Тхе форматион оф тхе Сунни сцхоолс оф лаw, 9тх–10тх центуриес C.Е., Леиден 1997
  • Цхристопхер Мелцхерт, "Тхе Ḥанāбила анд тхе еарлy Ṣūфīс," Арабица 48/3 (2001), 352–67
  • Цхристопхер Мелцхерт, "Тхе Муснад оф Аḥмад ибн Ḥанбал," Дер Ислам 82 (2005), 32–51
  • Цхристопхер Мелцхерт, "Тхе пиетy оф тхе Хадитх фолк," ИЈМЕС 34 (2002), 425–39
  • Јохн А. Наwас, "А рееxаминатион оф тхрее цуррент еxпланатионс фор ал-Маʾмūн'с интродуцтион оф тхе миḥна," ИЈМЕС 26 (1994), 615–29
  • Wалтер M. Паттон, Аḥмед ибн Ḥанбал анд тхе миḥна, Леиден 1897
  • Муḥаммад З. Сиддиqи, Ḥадīтх литературе, ед. анд ревисед бy Абдал Хаким Мурад, Цамбридге 1993
  • Моррис С. Сеале, Муслим тхеологy. А студy оф оригинс wитх референце то тхе Цхурцх Фатхерс, Лондон 1964
  • Сусан Спецторскy, "Аḥмад Ибн Ḥанбал'с фиqх," ЈАОС 102/3 (1982), 461–5
  • Сусан Спецторскy, Цхаптерс он марриаге анд диворце. Респонсес оф Ибн Ḥанбал анд Ибн Рāхwаyх, Аустин 1993
  • W. Монтгомеy Wатт, Тхе формативе период оф Исламиц тхоугхт, Единбургх 1973
  • W. Монтгомеy Wатт, Исламиц цреедс, Единбургх 1994
  • Wеслеy Wиллиамс, "Аспецтс оф тхе цреед оф Имам Ахмад Ибн Ханбал. А студy оф антхропоморпхисм ин еарлy Исламиц дисцоурсе," ИЈМЕС 34 (2002), 441–63.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]