Бесполно размножавање биљака
Бесполно размножавање биљака карактерише се тиме што се делови за размножавање директно без сједињавања са одговарајућим другим делом развијају у нове индивидуе. Бесполно размножавање биљака може бити двојако:
- вегетативно и
- бесполно размножавање у ужем смислу
Вегетативно размножавање подразумева образовање нових биљака из разних вегетативних делова, односно органа. При бесполном размножавању у ужем смислу на биљци или унутар ње образују се специјалне ћелије - споре, које одвојене од матере биљке, када дођу повољни услови, клијају у нове јединке.
Вегетативно размножавање[уреди | уреди извор]
Вегетативно размножавање заснива се на веома јако израженој способности регенерације, тј. у могућности обнављања изгубљених органа или делова, као и уопште у потенцијалној могућности за развиће новог организма из појединих делова биљног тела. Вегетативно размножавање може бити двојако:
Природно вегетативно размножавање[уреди | уреди извор]
Вегетативно размножавање среће се и код биљака ниже организације. Најпростији начин вегетативног размножавања јесте - размножавање путем ћелијске деобе, као што је случај, на пример, код бактерија: једноставно се попречном деобом подели на две ћелије - два нова организма. Сада сваки део израста до првобитне величине и опет се дели на два дела итд.[1]
Вештачко вегетативно размножавање[уреди | уреди извор]
Између природног и вештачког вегетативног размножавања не може се повући оштра граница. Ипак, као вештачко размножавање може се означити оно које се у природи нормално не среће, већ је везано за човекове захвате, којима се одвајају делови биљке који служе размножавању. Вештачко вегетативно размножавање има врло велики значај у пољопривреди. Оно се пре свега, примењује ако нека културна биљка у одређеним условима не образује семе, или даје мало семена и сл.[2]
Размножавање дељењем бокора[уреди | уреди извор]
Најближе природном вегетативном размножавању јесте умножавање дељењем бокора (жбуна), које се често примењује код разних декоративних биљака, а понекад и код повртарских биљака.
Размножавање положницама[уреди | уреди извор]
Биљке се често размножавају положницама. При овом начину размножавања савијају се гране биљке лучно до земље и затрпају се тако да им врх остане над земљом. После неког времена ће се на сваком делу развити адвентивни коренови и надземни изданци. Затим се положница одвоји од матере биљке и пресађује.
Размножавање путем резница[уреди | уреди извор]
Размножавање путем резница (садница) је доста распрострањено. Резнице могу бити различитог порекла, али су најчешће од стабла (изданка).
Размножавање путем калемљења[уреди | уреди извор]
У воћарско-виноградарској пракси највећи значај има размножавање путем калемљења. Калемљење се заснива на трансплантацији, тј. преношењу дела живе биљке (пупољак, део стабла) на другу сродну биљку, који треба да срасту, да се у растењу и развићу допуњују и да се наследно побољшају она њихова својства, која су важна за пољопривредну праксу.[3]
Бесполно размножавање у ужем смислу[уреди | уреди извор]
Бесполно размножавање у ужем смислу разликује се од вегетативног по томе што се у овом случају стварају специфичне ћелије споре које служе једино размножавању. Споре клијају у нову индивидуу директно, без спајања са неком сличном ћелијом. Оне могу настати на врло различите начине. Најпростије споре су оидије. Настају тако што се хифе (дуге и танке ћелије гљива) изделе на кратке ћелије - оидије.