Трансплантација

Из Википедије, слободне енциклопедије
Трансплантирано срце

Трансплантација или пресађивање представља замену нефункционалног органа путем хирушке интервенције. Овакве процедуре се најчешће изводе код животно угрожених особа (нпр. кардиомиопатија) и нешто ређе у циљу побољшања основног квалитета живота код хроничних болести које се могу третирати на овај начин.

Трансплантациона медицина захтева посебну едукацију особља, специјалну опрему и свеобухватно преоперативно и постоперативно надгледање пацијента, како би се могућност одбацивања органа свела на најмању могућу меру.

Правни и медицински критеријуми који одређују када се пресађиевање може извршити су строго регулисани законом.

Терминологија[уреди]

Прималац је оболела особа која добија орган од даваоца или донора, изузев у случају аутотрансплантације. Донор може бити жива (бубрег, јетра) или мождано преминула особа (сви органи и ткива).

Органи који се могу трансплантирати:

Пресађивање коштане сржи[уреди]

На Институту за нуклеарне науке Винча, после низа пропуста у систему заштите на експерименталном реактору, 15. октобра 1958. догодила се хаварија у којој су технички сарадници Роксанда Дангубић, Драшко Грујић, Живорад Богојевић и Стијепо Хајдуковић, као и апсолвенти физике на ПМФ у Београду Живота Вранић[1] (1934-1958) и Радојко Максић (1933[2]) били изложени високој дози нуклеарног зрачења (неутронско и гама зрачење). Сви су били старости од 24 до 26 година. Највећој дози зрачења изложен је Живота Вранић, који је угасио реактор и тако спасао сигурне смрти остале колеге.[3]

Шесторо озрачених су 16. октобра пребачени на Клинику „Кири” у Паризу. Тим лекара, под вођством онколога и професора Жоржа Матеа (франц. Georges Mathé) (1922—2010) је 11. новембра најпре извршио операцију пресађивања коштане сржи код Радојка Максића, а затим су оперисани и остали, осим Живорада Богојевића,[3] на коме захват није било потребе да се изврши, пошто је најмање озрачен.[2] Добровољни даваоци коштане сржи су били Парижани: Одит Драги, Рејмон Кастани, Марсел Пабиони, Албер Бајрон и лекар на клиници Леон Шварценберг. Захват је рађен само на основу крвне групе, без типизације ткива[3] и представљао је велики ризик, како за примаоце, тако и за даваоце, који су пре операције обавештени да се можда неће пробудити из опште анестезије, јер није било познато у којој мери се таквом операцијом могло угрозити њихово здравље, пошто су до тада пресађивања коштане сржи рађена само експериментално на животињама.[2]

Живота Вранић је преминуо убрзо после операције и тако постао прва жртва нуклеарног зрачења, која се у свету догодила након Другог светског рата и прва жртва са територије Југославије, док је осталих петоро пацијента спашено, они су наставили нормално да живе и раде, због чега се четири операције пресађивања коштане сржи које је извео Жорж Мате сматрају првим успешним операцијама ове врсте.[4]

Пресађивање лица[уреди]

У новембру 2005. године рађена је прва трансплантација лица на свету. Францускињи Изабели Диноар, пас лабрадор је одгризао нос, усне и образе, у очајничком покушају да је пробуди, пошто је заспала након покушаја самоубиства узимањем прекомерне дозе лекова. Операција пресађивања делова лица донатора је обављена у једној болници у северној Француској и трајала је 15 сати.[5]

Поступак[уреди]

Трансплантација органа обухвата следеће фазе:

  • имунолошка типизација реципијента и донора,
  • трансплантација,
  • имуносупресивна терапија.

Регенеративна медицина[уреди]

Стварање органа из матичних ћелија је технологија за коју се очекује да ће у наредној деценији направити крупан помак. У Лесковцу је основана Специјална болница за лечење стерилитета која би требало да прерасте у Институт за матичне ћелије.

Историјат трансплантација у Србији[уреди]

Доктор Пјотр Васиљевич Колесников, руски емигрант, је 1926. године у Зајечару пресадио тестис осуђеника Илије Крајана свом остарелом колеги, зајечарском хирургу.[6] Оваква процедура се данас не практикује.

Скупштина Републике Србије је 2009. донела Закон о трансплантацији органа и Закон о трансплантацији људских ткива и ћелија. Овим законом је забрањена трговина органима, рекламирање потреба за органима, оглашавање донирања, рекламирање здравствених установа и здравствених радника у средствима јавног информисања,[7] у циљу сузбијања илегалне трговине људским органима, која је у свету узела великог маха.

Пресађивање органа у Србији сада се обавља у Војномедицинској академији, Клиничком центру Србије, клиничким центрима у Новом Саду и Нишу. Осим тога, на Институту за мајку и дете врши се пресађивање коштане сржи, а у Универзитетској дечјој клиници у Тиршовој у Београду трансплантације бубрега и јетре. Највише је забележено пресађивања бубрега. Према проценама стручњака, по броју обављених интервенција пресађивања, иза Србије се налазе Албанија, Црна Гора, Македонија и Босна и Херцеговина.[7]

Извори[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Star of life.svg     Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).