Цистична ехинококоза

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Цистична ехинококоза
Ецхиноцоццус гранулосус сцолеx.јпг
Ецхиноцоццус гранулосус узрочник цистичне ехинококозе
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностинфективне болести
ИЦД-10Б67
ИЦД-9-CM122.4, 122
ДисеасесДБ4048
еМедицинемед/629 мед/1046
МеСХД004443

Цистична ехинококоза или хумана цистична ехинококоза је паразитска болест изазвана пантљичаром (латинскиецхиноцоццус гранулосус) из Ехинококус (Ецхиноцоццус) врсте. Она је једна од две основне врсте ехинококозне болести у хуманој популацији, које се могу јавити као: цистична ехинококоза и алвеоларна ехинококоза. Међутим постоје и ређи облици ехинококозе као што су: полицистична ехинококоза (полyцyстиц ецхиноцоццосис) и уницистична ехинококоза (уницyстиц ецхиноцоццосис).[1]

Болест често почиње без клиничких симптома и знакова, јер има особине споро растућег тумора, и зато је дуго асимптоматска и дијагностикује се случајно или тек након годину, али и више дана. Клинички се манифестује стварањем унилокуларних циста, најчешће у јетри и плућима, те симптомима и знаци­ма болести тих органа. Када је јетра захваћена, особа може имати стомачни бол, губитак тежине, и постати жута. Плућна болест може проузроковати бол у грудима, недостатак даха и кашаљ.[2]

Болест је ендемична у земљама где је разви­јено сточарство, поготово одгајање оваца: јужној Аустралији, Новом Зеланду, Африци, Јужно Америци, Средњем и Далеком истоку и земљама Средоземног мора као што су Кипар, Грчка, Шпанија, па и Србија.

Историја[уреди]

Први радови о цистичној ехинококози потичу још од Хипократа, пет векова пре нове ере, који је ову болест описао као „јетру пуна воде“.

Крајем 18. века откривен је узрочник болести.

Терапија лековима започета је 1977, а дренажа ехинококне цисте јетре 1985 године, што значи да се са ефикасном терапијом већ више миленијума познате болести започето практично тек однедавно. То је велика реткост за највећи број садашњих болести, где нека врста лечења датира и више векова уназад.

Епидемиологија[уреди]

Болест се јавља у читавом свету. На човека болест најчешће преноси пас. Региструје се код особа старости од 3 до 86 година.

Учесталост обољења у највећем броју земаља у свету креће се од 1 до 10/100.000 (у бившој СФРЈ била је 4,8/100 000), док нпр. у Кенији износи 220/100.000 становника.[3]

Етиопатогенеза[уреди]

Патохистолошке и макроскопске промене у јетри код цистичне ехинококозе.

Ларва ецхиноцоццус-а гранулосуса- или псеће пантљичаре има два циклуса који обухватају дефи­нитивног домаћина (пса) и интермедијарне дома­ћине, као што су овца и човек. Болесни пас излучује паразитна јаја путем столице или пљувачке у спољашњу средину, контаминирајући земљиште, храну и воду. Човек се инфицира екскретима пса, најчешће у детињству.

Под утицајем желудачне киселине и дигестивних ензима, ембрион се ослобађа хитинске опне, пролази кроз мукозу танког црева и преко система вене порте доспева у јетру. Задржани ембрион, ако у уским слнусоидама не буде уништен макрофагима, постепено се развија у цисту, која прогресивним растом током више година (до 1 цм годишње), моће да досегне максимални промер од 25 цм, и да садрже неколико литара течности. Раст цисте може да траје и 20-30 година, а најстарија ехинококна циста код човека живела је 53 године.

Ембрион крвотоком може да доспе након ингестије, јаја у било који орган или ткиво човека, али најчешће завршавају у јетри (65–75%) или плућима (20%). Ретко доспевају у мозак (1%), али је та локализација много опаснија, јер је смртност далеко већа него код других локализација цисте.

Ехинококне цисте могу да буду солитарне или мултипле.

Клиничка слика[уреди]

Клиничка слика обољења има особине споро растућег тумора, те је болест дуго асимптоматска, или се испољава у виду компресивног синдрома, а понекад и алергијским реакцијама, јер бројни антигени ослобођени из хидатидне цисте могу да изазову и анафилактичку реакцију.

Касније, симптоми и знаци зависе од локализације и величине цисте. Велике цисте узрокују хепатомегалију, туп бол испод десног ребарног лука, жутицу (иктерус), (изазвану компримујом холедохуса), мучнину и повраћање. Компримовано ткиво јетре показује холестазу, конгестију и атрофију.

Дијагноза[уреди]

Дијагноза цистичне ехинококозе често је случајна у току дијагнозе других болести или стања. Најчешће се поставља радиолошки, ултрасонографски, компјутеризованом томографијом, магнетном резонанцом и детекцијом специфичних антигена у серуму.[4]

Терапија[уреди]

Терапија се спроводи хируршки, перкутаном дренажом и антихелминтицима, и то самостално или у комбинацији са хируршким захватом или перкутаном дренажом цисте.

Хируршка ерадикација ехинококне цисте најчешћи је избор у лечењу обољења, а нарочито ако се ради о великим, мултилокуларним цистама, о компликацијама или код локализација у виталним органима (плућа, ЦНС, кич- мена мождина, срце, кости).

Највећа опасност код хируршког третмана је дисеминација садржаја цисте.

Перкутана дренажа данас је терапија избора код добро селектованих болесника. Ако не могу да се спроведу наведени начини лечења, примењују се антихелминтици (албендазол, мебендазол или празиквантел).[5] Они су незаобилазни и код хируршких захвата и перкутане дренаже, и тада се дају током неколико циклуса пре и неколико циклуса после тих захвата, значајно повећавајући њихову ефикасност. Антихелминтици се дају појединачно, али у последње време све чешће и у комбинацији (нпр. албендазол и празиквантел).[6]

Компликације[уреди]

Компликације цистичне ехинококозе су везане за руптуру цисте у трбушну дупљу са развојем перитонитиса и анафилактичког шока, а могућа је и руптура у жучне водове са израженом застојном жутицом и рекуретним холангитисом.

Ретке су руптуре цисте кроз пречагу (дија­фрагму) у плеурални простор (плућну марамицу) или у трабеобронхијално стабло.[7]

Могућа је и секундарна бактеријска инфекција цисте са стварањем апсцеса.

Прогноза[уреди]

Ефикасност терапије ехинококне цисте ретко када је потпуна, односно 100%. Без обзира на моно- или комбиновану терапију, ефикасност излечења, регистрована после две године, креће се од 20% до 60%, уз могућу појаву рецидива. Разлози томе су још недовољно познавање биологије Е. гранулосус-а, његових веза са имуном одговором домаћина и значаја снижења, односно повишења нивоа појединих цитокина у току болести, као и недовољна ефикасност садашњих антихелминтика

Видети још[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ Драган Микић, Цистична ехинококоза Echinococcus granulosus Савремени Аспекти Медикаментозне терапије, Војномедицинска академија Београд, 2009.
  2. ^ Magistrelli P, Masetti R, Coppola R, Messia A, Nuzzo G, Picciocchi A. Surgical treatment of hydatid disease of the liver. A 20-year experience. Arch Surg. 1991 Apr. 126(4):518-22; discussion 523.
  3. ^ Eckert J, Deplazes P. Biological, epidemiological, and clinical aspects of echinococcosis, a zoonosis of increasing concern. Clin Microbiol Rev. 2004 Jan. 17(1):107-35.
  4. ^ Larrieu E, Del Carpio M, Mercapide CH, et al. Programme for ultrasound diagnoses and treatment with albendazole of cystic echinococcosis in asymptomatic carriers: 10 years of follow-up of cases. Acta Trop. 2011 Jan. 117(1):1-5.
  5. ^ Stojkovic M, Zwahlen M, Teggi A, et al. Treatment response of cystic echinococcosis to benzimidazoles: a systematic review. PLoS Negl Trop Dis. 2009 Sep 29. 3(9):e524. [Medline]. [Full Text].
  6. ^ Bygott JM, Chiodini PL. Praziquantel: neglected drug? Ineffective treatment? Or therapeutic choice in cystic hydatid disease?. Acta Trop. 2009 Aug. 111(2):95-101.
  7. ^ Santivanez S, Garcia HH. Pulmonary cystic echinococcosis. Curr Opin Pulm Med. 2010 May. 16(3):257-61.

Спољашње везе[уреди]


Стар оф лифе.свгМолимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).