Цистична ехинококоза

С Википедије, слободне енциклопедије
Цистична ехинококоза
Ецхиноцоццус гранулосус узрочник цистичне ехинококозе
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностинфективне болести
МКБ-10Б67
МКБ-9-CM122.4, 122
ДисеасесДБ4048
еМедицинемед/629 мед/1046
МеСХД004443

Цистична ехинококоза или хумана цистична ехинококоза је паразитска болест изазвана пантљичаром (латински — ецхиноцоццус гранулосус) из Ехинококус (Ецхиноцоццус) врсте. Она је једна од две основне врсте ехинококозне болести у хуманој популацији, које се могу јавити као: цистична ехинококоза и алвеоларна ехинококоза. Међутим постоје и ређи облици ехинококозе као што су: полицистична ехинококоза (полyцyстиц ецхиноцоццосис) и уницистична ехинококоза (уницyстиц ецхиноцоццосис).[1]

Болест често почиње без клиничких симптома и знакова, јер има особине споро растућег тумора, и зато је дуго асимптоматска и дијагностикује се случајно или тек након годину, али и више дана. Клинички се манифестује стварањем унилокуларних циста, најчешће у јетри и плућима, те симптомима и знаци­ма болести тих органа. Када је јетра захваћена, особа може имати стомачни бол, губитак тежине, и постати жута. Плућна болест може проузроковати бол у грудима, недостатак даха и кашаљ.[2]

Болест је ендемична у земљама где је разви­јено сточарство, поготово одгајање оваца: јужној Аустралији, Новом Зеланду, Африци, Јужно Америци, Средњем и Далеком истоку и земљама Средоземног мора као што су Кипар, Грчка, Шпанија, па и Србија.

Историја[уреди | уреди извор]

Циклус кружења ехинококозен[3]

Први радови о цистичној ехинококози потичу још од Хипократа, пет векова пре нове ере, који је ову болест описао као „јетру пуна воде“.

Крајем 18. века откривен је узрочник болести.

Терапија лековима започета је 1977, а дренажа ехинококне цисте јетре 1985 године, што значи да се са ефикасном терапијом већ више миленијума познате болести започето практично тек однедавно. То је велика реткост за највећи број садашњих болести, где нека врста лечења датира и више векова уназад.

Епидемиологија[уреди | уреди извор]

Болест се јавља у читавом свету. На човека болест најчешће преноси пас. Региструје се код особа старости од 3 до 86 година.

Учесталост обољења у највећем броју земаља у свету креће се од 1 до 10/100.000 (у бившој СФРЈ била је 4,8/100 000), док нпр. у Кенији износи 220/100.000 становника.[4]

Етиопатогенез[уреди | уреди извор]

Патохистолошке и макроскопске промене у јетри код цистичне ехинококозе.

Ларва ецхиноцоццус-а гранулосуса- или псеће пантљичаре има два циклуса који обухватају дефи­нитивног домаћина (пса) и интермедијарне дома­ћине, као што су овца и човек. Болесни пас излучује паразитна јаја путем столице или пљувачке у спољашњу средину, контаминирајући земљиште, храну и воду. Човек се инфицира екскретима пса, најчешће у детињству.[5]

Под утицајем желудачне киселине и дигестивних ензима, ембрион се ослобађа хитинске опне, пролази кроз мукозу танког црева и преко система вене порте доспева у јетру. Задржани ембрион, ако у уским слнусоидама не буде уништен макрофагима, постепено се развија у цисту, која прогресивним растом током више година (до 1 цм годишње), моће да досегне максимални промер од 25 цм, и да садрже неколико литара течности. Раст цисте може да траје и 20-30 година, а најстарија ехинококна циста код човека живела је 53 године.

Ембрион крвотоком може да доспе након ингестије, јаја у било који орган или ткиво човека, али најчешће завршавају у јетри (65–75%) или плућима (20%). Ретко доспевају у мозак (1%), али је та локализација много опаснија, јер је смртност далеко већа него код других локализација цисте.

Ехинококне цисте могу да буду солитарне или мултипле.

Клиничка слика[уреди | уреди извор]

Клиничка слика обољења има особине споро растућег тумора, те је болест дуго асимптоматска, или се испољава у виду компресивног синдрома, а понекад и алергијским реакцијама, јер бројни антигени ослобођени из хидатидне цисте могу да изазову и анафилактичку реакцију.

Касније, симптоми и знаци зависе од локализације и величине цисте. Велике цисте узрокују хепатомегалију, туп бол испод десног ребарног лука, жутицу (иктерус), (изазвану компримујом холедохуса), мучнину и повраћање. Компримовано ткиво јетре показује холестазу, конгестију и атрофију.

Дијагноза[уреди | уреди извор]

Дијагноза цистичне ехинококозе често је случајна у току дијагнозе других болести или стања. Најчешће се поставља радиолошки, ултрасонографски, компјутеризованом томографијом, магнетном резонанцом и детекцијом специфичних антигена у серуму.[3]

Терапија[уреди | уреди извор]

Терапија се спроводи хируршки, перкутаном дренажом и антихелминтицима, и то самостално или у комбинацији са хируршким захватом или перкутаном дренажом цисте.

Хируршка ерадикација ехинококне цисте најчешћи је избор у лечењу обољења, а нарочито ако се ради о великим, мултилокуларним цистама, о компликацијама или код локализација у виталним органима (плућа, ЦНС, кич- мена мождина, срце, кости).

Највећа опасност код хируршког третмана је дисеминација садржаја цисте.

Перкутана дренажа данас је терапија избора код добро селектованих болесника. Ако не могу да се спроведу наведени начини лечења, примењују се антихелминтици (албендазол, мебендазол или празиквантел).[6]Они су незаобилазни и код хируршких захвата и перкутане дренаже, и тада се дају током неколико циклуса пре и неколико циклуса после тих захвата, значајно повећавајући њихову ефикасност. Антихелминтици се дају појединачно, али у последње време све чешће и у комбинацији (нпр. албендазол и празиквантел).[7]

Компликације[уреди | уреди извор]

Компликације цистичне ехинококозе су везане за руптуру цисте у трбушну дупљу са развојем перитонитиса и анафилактичког шока, а могућа је и руптура у жучне водове са израженом застојном жутицом и рекуретним холангитисом.

Ретке су руптуре цисте кроз пречагу (дија­фрагму) у плеурални простор (плућну марамицу) или у трабеобронхијално стабло.[8]

Могућа је и секундарна бактеријска инфекција цисте са стварањем апсцеса.

Прогноза[уреди | уреди извор]

Ефикасност терапије ехинококне цисте ретко када је потпуна, односно 100%. Без обзира на моно- или комбиновану терапију, ефикасност излечења, регистрована после две године, креће се од 20% до 60%, уз могућу појаву рецидива. Разлози томе су још недовољно познавање биологије Е. гранулосус-а, његових веза са имуном одговором домаћина и значаја снижења, односно повишења нивоа појединих цитокина у току болести, као и недовољна ефикасност садашњих антихелминтика

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Драган Микић, Цистична ехинококоза Echinococcus granulosus Савремени Аспекти Медикаментозне терапије, Војномедицинска академија Београд, 2009.
  2. ^ Магистрелли, Паоло (1991-04-01). „Сургицал Треатмент оф Хyдатид Дисеасе оф тхе Ливер”. Арцхивес оф Сургерy. 126 (4): 518. ИССН 0004-0010. дои:10.1001/арцхсург.1991.01410280122020. 
  3. ^ а б Ларриеу, Едмундо; Дел Царпио, Марио; Мерцапиде, Царлос Хуго; Салвитти, Јуан Царлос; Сустерциц, Јосе; Могуиленскy, Јорге; Паномаренко, Хéцтор; Уцхиуми, Леонардо; Херреро, Едуардо (2011). „Программе фор ултрасоунд диагносес анд треатмент wитх албендазоле оф цyстиц ецхиноцоццосис ин асyмптоматиц царриерс: 10 yеарс оф фоллоw-уп оф цасес”. Ацта Тропица. 117 (1): 1—5. ИССН 0001-706X. дои:10.1016/ј.ацтатропица.2010.08.006. 
  4. ^ Ецкерт, Јоханнес; Деплазес, Петер (2004). „Биологицал, Епидемиологицал, анд Цлиницал Аспецтс оф Ецхиноцоццосис, а Зооносис оф Инцреасинг Цонцерн”. Цлиницал Мицробиологy Ревиеwс. 17 (1): 107—135. ИССН 0893-8512. дои:10.1128/цмр.17.1.107-135.2004. 
  5. ^ Торгерсон, П. Р.; Хеатх, D. D. (2003). „Трансмиссион дyнамицс анд цонтрол оптионс фор Ецхиноцоццус гранулосус”. Параситологy (на језику: енглески). 127 (С1): С143—С158. ИССН 0031-1820. дои:10.1017/С0031182003003810. 
  6. ^ Стојковиц, Марија; Зwахлен, Марцел; Тегги, Антонелла; Вутова, Каменна; Црету, Цармен M.; Вирдоне, Роберто; Ницолаидоу, Полyxени; Цобаноглу, Назан; Јунгхансс, Тхомас (2009-09-29). „Треатмент Респонсе оф Цyстиц Ецхиноцоццосис то Бензимидазолес: А Сyстематиц Ревиеw”. ПЛоС Неглецтед Тропицал Дисеасес. 3 (9): е524. ИССН 1935-2735. дои:10.1371/јоурнал.пнтд.0000524. 
  7. ^ Бyготт, Ј.M.; Цхиодини, П.L. (2009). „Празиqуантел: Неглецтед друг? Инеффецтиве треатмент? Ор тхерапеутиц цхоице ин цyстиц хyдатид дисеасе?”. Ацта Тропица. 111 (2): 95—101. ИССН 0001-706X. дои:10.1016/ј.ацтатропица.2009.04.006. 
  8. ^ Сантиванез, Саул; Гарциа, Хецтор Х (2010). „Пулмонарy цyстиц ецхиноцоццосис”. Цуррент Опинион ин Пулмонарy Медицине: 1. ИССН 1070-5287. дои:10.1097/мцп.0б013е3283386282. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).



Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Cistična_ehinokokoza&oldid=27448136”