Дигитално новинарство

С Википедије, слободне енциклопедије

Интернет новинарство (мрежно новинарство, електронско новинарство, онлајн новинарство) припада оном дијелу новинарства које своје садржаје дисеминује јавности посредством електронске технологије. Мрежно новинарство ствара медијски садржај, посједује засебну технолошку структуру, повезано је са већ конституисаним медијским институцијама, има своје кодексе за рад и преноси информације у различитим формама до масовне публике.[1]

Настанак Интернета везује се за почетак шездесетих година прошлог века. Тада је Министарство одбране САД желело безбедну размену информација, причему би компјутер могао да комуницира са компјутером, путем телефонских линија. Креирањем WWW (Wорлд Wиде Wеб) са атрактивним графичким интерфејсом. 1990. године долази до масовније употребе мреже.

Интернет нуди прегршт могућности које олакшавају потрагу за информацијама, архивирање података. Предност интернета је и, свакако, једноставнија комуникација којој простор није препрека. Захваљујући интернету, само један клик мишем дели особе коју су заправо физички веома удаљене једна од друге. Међутим, у сајбер простору оне су врло близу и могу да неометано комуницирају. Интернет корисници су у могућности да размењују поруке, фотографије, аудио и видео записе. У данашње време путем интернета се обавља куповина, склапају се познанства и рађају љубави.

Онлајн новинар (интернет новинар, нет новинар, веб новинар) је новинар који ради у редакцији неког интернет медија. То је профил новинара који познаје и примјењује вишеструке нивое писмености, користећи се вјештинама и способностима израженим кроз употребу компјутера. "[2] Ужа специјалност онлајн новинара мора да буде : текст, графика, дизајн, техника, информатика и информисање.

Интернет и медији[уреди | уреди извор]

Интернет отвара врата медијима будућности. Он сам по себи представља комбинацију два већ постојећа медија – штампе и телевизије. Због овог важног својства не изненађује чињеница да су данас најпопуларније управо онлајн вести. Све је више дневних новина и часописа који имају своја wеб издања, као и телевизијских кућа које публика може да прати и на интернету.

Предности су јасне: стално ажурирање података и потпуна доступност као једне од најважнијих карактеристика, нарочито када се има у виду долажење до информације као приоритет. Wеб сајтови се праве тако да буду једноставни за коришћење. Садрже линкове који олакшавају претрагу и често се испод неке вести налази листа са повезаним вестима не би ли се добио бекграунд како би слика о догађају била потпуна. Корисна ствар је што постоје линкови који се односе на неке кључне појмове из текста који опет пружају додатне, подробније информације о датој теми. Осим изгледа страница на сајту, још је битнији садржај који мора бити потпун, мора да пружа довољно информација. Неопходно је да буде динамичан и да успева да задржи читаоце.

Интернет као нови медиј настоји да иде у корак са потребама друштва и настоји да задовољи потребе своје публике. Зато су потребни новинари са одговарајућим способностима. Неопходно је да поседују широко знање и инфорисаност, искуство, ажурност, креативност, спремност и способност за тимски рад, сталоженост и моћ да се издржи стални притисак на послу, умеће да се осмисли мултимедијални материјал итд. Интернет издавачи, уредници и новинари морају да се клоне злоупотребе слободе изражавања у сајбер простору, а да настоје да на најбољи начин искористе могућности које пружају нови медији.

Претпоставка развоја интернет новинарства[уреди | уреди извор]

Интернет новинарство директно је повезано са развојем Интернета који крајем XX вијека постаје прави масовни медиј. За развој овог сектора новинарства најзначајније су Сједињене Америчке Државе и Велика Британија. Истраживања из 1995. године показују да је приступ Интернету имало 14 процената становништва Сједињених Америчких Држава; три године касније тај постотак се попео на 36 процената, а до 2002. број Американаца који користе мрежу порастао је на 62 процента. Подаци из 2009. године показују да се Сједињене Америчке Државе налазе на шеснаестом мјесту по степену пенетрације корисника Интернета (76,3%), али су на првом мјесту по броју корисника (234,372,000). Степен пенетрације у Великој Британији је 76,4 процента, а укупан број корисника Интернета у тој земљи за 2009. годину износи 46,683,900.[3][4]

Број корисника интернет новина[уреди | уреди извор]

Током 1996. године само је два процента Американаца најмање три пута недјељно читало вијести на интернету. До 1998. године тај број је нарастао на 13 процената, а 2002. је износио 25 процената.[5]

Према истраживању Пеw Ресеарцх Центер из 2007. године, готово 68 процената интернет корисника пријавили су да су у периоду од 2000. до 2005. године читали вијести на интернету, док је 31 проценат оних који су то чинили свакодневно.[6]

Историјат интернет новинарства[уреди | уреди извор]

Прва фаза интернет новинарства почиње почетком деведестих година XX вијека. Једно од првих издања дневних новина на Интернету понудио је Цхицаго Трибуне 1992. године. На интернету је у том периоду било више од 3600 свјетских листова, који су објављивали неколико десетина хиљада новинских чланака и текстова.[7]

У првој фази развоја интернет новинарства не уочава се предност мултимедијалних и хипермедијалних могућности Свјетске мреже (WWW), већ уредници користе исте садржаје као у традиционалним медијима. Овакву врсту рада теоретичари подругљиво називају згрталицом (сховелwаре) – суштински пребацивањем текста са штампаног на електронско издање, са мало осврта на то како би додатни Веб садржај читаоцима могао да обогати приче.[8]

Фаза иницирања посебних интернет новинарских сајтова почиње 1996. године, а пуни развој доживљава годину дана касније. Свјетска мрежа већ 1998. године има 4925 посебних издања интернет новина. Од тога су 1563 новине биле из Сједињених Америчких Држава. Годину дана послије, САД имају 2059 интернет новина – од тога су 492 дневника. У том времену 57 процената електронских новина у свијету било је америчко.[9][7]

У интернет новинарству могу се пратити кључне године као прекретнице у развоју.[10]

  • Октобар 1993: Одсјек за новинарство Универзитета у Флориди покреће сајт за који се вјерује да представља први новинарски сајт на интернету;
  • Новембар 1994: Први новинарски сајт у Великој Британији покреће Телеграф, а први уредник био је Дерек Бистон;
  • Децембар 1997: Покренут ББЦ онлине као комплетан интернет сервис. За мање од годину дана, ББЦ онлине понудио је 140 хиљада страница садржаја и 61 хиљаду страница вијести;
  • Јануар 1999: Покренута мрежа Гуардиан Унлимитед која је до 2001. године забиљежила 2,4 милиона јединствених претплатника; основана Онлине Неwс Ассоциатион (ОНА), прво удружење интернет новинара;
  • Новембар 2000: Интернатионал Хералд Трибуне покреће радикално редизајниран сајт који корисницима нуди опцију прелиставања и архивирања садржаја за касније прегледање.

Предности интернет новинарства[уреди | уреди извор]

Уредници медија су уочили да је предност интернет новинарства у могућностима мултимедијалне обраде и брзини извјештавања. Интернет новинарство глобално је у старту имало неке ране предности, које је искористило:[11]

  • Медијске куће су имале неку репутацију на медијском тржишту до појаве интернет публикација;
  • Кроз властити претходни медиј створиле су своју публику и већ успоставиле контакт с јавношћу;
  • Стари медиј користили су као оглашивач да најаве још једну своју медијску форму;
  • Веб-сајтови медијских фирми имали су и привилегију – већ спремне клијенте из традиционалних медија који се пребацују на глобалну мрежу.

Интернет новинарство своје предности заснива на предностима интернет технологије са којом је уско повезано. Доуг Миллисон резимира предности интернет новинарства у четири кључне тачке:[12]

  1. реално вријеме (прикупљање података и презентовање садржаја без велике временске одступнице);
  2. прелазно вријеме (могућност читања у вријеме када одговара кориснику, посебно због лаког приступа на веб мрежи);
  3. мултимедијалност (укључивање текста, графике, анимације, музике и видеа у једну публикацију);
  4. интерактивност (огледа се у хиперлинковима који презентују различите тачке гледања на исти садржај.

Посао онлајн новинара[уреди | уреди извор]

„Флексибилност је прва вјештина која се тражи у овом послу.” - Овен Јангмен, руководилац веб сајта Чикаго трибјун

Онлајн новинар осим што мора познавати вјештине новинара односно бити стручњак за новинарство неопходно је да познаје вјештине рада на рачунару. „Морате да знате помало о много чему. Особа која може брзо да дизајнира страницу, али не зна да пише тако да му реченице буду јасне и кратке, није ми корисна у свакодневном послу.” рекао је Стен Остни, уредник онлајн Кнзас сити стара[13]‍:пп. 36

Свестраност је такође једано од особина коју овај новинар мора имати јер су радакције углавном мале и један новинар обавља више послова и мора бити свестран и информисан о свему. У већим онлајн медијима, постоји више специјализованих новинара тако да имају више времена да се посвете свом послу односно области за коју су специјализовани. Онлајн новинари могу да се баве истраживачким новинарством али често се дешава да преузимају текстове из неких других медија ( штампа, телевизија, радио, агенције...) надопуњавају их или једноставмо само преузму али су ибавезни да наводе извор.

Сви онаљн новинари сагласни су да је интеракција одлика која најјасније осликава разлику онаљ медија и свих осталих. То је више од самог објављивања вијести, сједења и чекања на сутрашњи временски рок. Онлајн новинари сматрају да њихов медиј има већи степен узајамног односа са својим публиком.

Посао онлајн новинара је да одржавају онаљн медиј активним и да осим компијутерски и информатички писменог новинара сајту буде обезбијеђена:

  1. Властита публика
  2. Озбиљан ресурс
  3. Рекспектабилан извор
  4. Квалитетно ажуриран садржај

Разлике између онлајн и традиционалних новинара[уреди | уреди извор]

Без обзира на разноликост који подразумијева посао продуцента садржаја, већина професионалаца сагласна је да се суштинске вјештине потребне за дјелотворан рад не разликују битно од оних у традиионалном новинарству. Сакупљање, повезивање и писање инфорнација за Интернет у ствари је само варијација исте теме.

„Искено, ја уопште не мислим да има пуно разлике између извјештавња за штампана и онлајн издања.” Каже Кен Лејн, бивша дописница из Вашинтона,D.C за Јунајтед пресс интернешнел, а сада гостујући колумниста. „Треба да прикупите све или што је могуће више чињеница, и треба да знате понешто о томе што пишете. Углавном исто је и када је ријеч о интервјуисању и проналажењу маретијала за причу. Разлика је у тома како састављате извјештај и како га представљате.”

Постоје неки аутори који нису сагласни са мишљењем Кен, па тврде да ипак постоје разлике између ове двије врсте новинара. Џон Кристен, бивши уредник програма СНН-а тврди: „Када пишете за новине, сједите за својим столом, обављате пуно телефонских разговора и сличних послова, али исто тако пуно времена прводите и ван редакције. Напољу сте, причате са људима, интервјуишете их.” Такође, посао онлајн новинара се разликује и од тога да ли раде за локалну или нацоналну медијску кућу. У локалним медијским кућама задатак често могу бити и само уношења текстова из штампе или других медија док у националим медијим неке теме захтијевају истраживачки рад новинара.[13]‍:пп. 37

„Ако не правите видео или аудио снимак, информације ћете прикупљати отприлике на исти начин.” Каже Мајдин Мекадамс која је радила на унапређењу садржаја Дигитал линк сајта Вашингтон поста. „Али, баш због могућности оваквог медија, у коме имате сав тај простор гдје можете да прикажете више датаља и износите приче на толико различитих начина, требало би да је перспектива шира.”

„Онлајн новинарство пружа све врсте могућности далеко иван оквира аудиа и видеа, јер њих нуде и други медији.” Каже Адамс: „Медиј пружа пуно могућности да се из добро изграђене и исцрне информације извуче додатни садржај и добије додатни увид...”[13]‍:пп. 38

Основе новинарске професије као што су : брзина, благовременост, прецизност и тачност неопходне су у свакој врсти новинарсва. Сваки новинар мора да се придржава ових начела био он традиционални или онлине новинар.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Компјутерска култура и модерни медији; Дуроњић Т., Филозофски факултет, Графид, Бања Лука, 2008; страна 65. ISBN 978-99938-34-77-9.
  2. ^ Татјана Тапавички Дуроњић, 2008; страна 117; Компјутерска култура и модерни медији. Бања Лука: Филозофски факултет.
  3. ^ http://www.internetworldstats.com/top25.htm, приступљено дана 24. 4. 2012; 20:42
  4. ^ Онлајн новинарство: Извјештавање, писање и уређивање за нови медиј; Крејг Р., Београд, 2010; страна 24. ISBN 978-86-7102-366-5.
  5. ^ Онлајн новинарство: Извјештавање, писање и уређивање за нови медиј; Крејг Р., Београд, 2010; страна 27. ISBN 978-86-7102-366-5.
  6. ^ Percent of Internet Users Who Access News Online Архивирано на сајту Wayback Machine (12. март 2012), приступљено дана 24.4.2012; 23:59
  7. ^ а б Историја новинарства; Гоцини, Ђ., Београд; 2001
  8. ^ Онлајн новинарство: Извјештавање, писање и уређивање за нови медиј; Крејг Р., Београд, 2010; страна 25. ISBN 978-86-7102-366-5.
  9. ^ Компјутерска култура и модерни медији; Дуроњић Т., Филозофски факултет, Графид, Бања Лука, 2008; страна 60. ISBN 978-99938-34-77-9.
  10. ^ Тхе онлине јоурналисм тимелине, приступљено дана 24.4.2012; 23:42
  11. ^ Компјутерска култура и модерни медији; Дуроњић Т., Филозофски факултет, Графид, Бања Лука, 2008; страна 59. ISBN 978-99938-34-77-9.
  12. ^ http://home.comcast.net/~dougmillison/faq.html, приступљено дана 25.4.2012; 12:42
  13. ^ а б в Ричард Крејг, 2005; Онлај медији. Њу Медија

Литература[уреди | уреди извор]

  • Златан Крајина и Тена Першин, 2009. Дигиталне вијести Друштвена истраживања 2009

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Digitalno_novinarstvo&oldid=26738722”