Гликоалкалоид
Гликоалкалоиди су фамилија хемијских једињења изведених из алкалоида, којима су додате шећерне групе. Неколико чланова ове групе је потенцијално токсично. Најпознатији су отрови који се обично налазе у биљним врстама Соланум дулцамара (Соланацеае).[1]
Прототипни гликоалкалоид је соланин (једињење са шећером соланозом и алкалоидом соланидином), који је присутно у кромпиру. Алкалоидална порција гликоалкалоида се исто тако генерички назива агликон. Нетакнути гликоалкалоид се слабо апсорбује из гастроинтестиналног тракта, мада узрокује гастроинтестиналну иритацију. Агликон се апсорбује и сматра се да је утиче на нервни систем.
Гликоалкалоиди су типично горког укуса, и производе горућу иритацију на задњем делу уста и сранама језика кад се једу. Ајмара народ из Боливије користи укус да детектује нивое гликоалкалоида у парадајзу да би утврдили безбедности разних култигена.[2]
Мада опрема није рутински доступна, детекција алкалоида у ткивима или урину је могућа у контексту лабораторијске дијагнозе излагања.[3]
Продаја третмана базираног на гликоалкалоидима компаније Лане Лабс УСА Инц. за превенцију рака коже је забрањена од стане ФДА 2004. године.[4] Слични гликоалкалоидни гелови су сада у продају као ексфолијанти.[5]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 22. 06. 2006. г. Приступљено 29. 10. 2016.
- ^ Јохнс, Т.; Кеен, С.L. (1986). „Тасте евалуатион оф потато глyцоалкалоидс бy тхе Аyмара: А цасе студy ин хуман цхемицал ецологy”. Хуман Ецологy. 14 (4): 437—452. дои:10.1007/бф00888308.[мртва веза]
- ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 16. 06. 2007. г. Приступљено 29. 10. 2016.
- ^ „фда.гов, неwс итем 1086”. Архивирано из оригинала 07. 10. 2006. г. Приступљено 29. 10. 2016.
- ^ „оутлетнутритион.цом, сунспесеxсуа”. Архивирано из оригинала 20. 10. 2006. г. Приступљено 29. 10. 2016.
