Пређи на садржај

Херман Хајнрих Госен

С Википедије, слободне енциклопедије
Херман Хајнрих Госен
Име по рођењуХерманн Хеинрицх Госсен
Датум рођења7 септембар 1810(1810-09-07)
Место рођењаДирен
 Пруска
Датум смрти13. фебруар 1858.(1858-02-13) (47 год.)
Место смртиКелн
 Пруска
ПребивалиштеПруска
Држављанствопруско
УниверзитетУниверзитет у Бону
Занимањеекономиста
ДеловањеМикроекономија
Радовиопшта теорија граничне корисности
Госенови закони[1]

Херман Хајнрих Госен (7. септембар 1810 – 13. фебруар 1858) био је пруски економиста, за кога се обично сматра да је први разрадио општу теорију граничне корисности.[2][3][4]

Пре Госена, један број економских теоретичара, укључујући Габријела Крамера,[5] Данијела Бернулија,[6] Вилијама Форстера Лојда,[7] Насау Вилијама Сениора[8] и Жила Дипуа[9] користили су или одређивали значај неког вида граничне корисности. Крамер, Бернули и Дупуит су се усредсредили на специфичне проблеме, Лојд није представио ниједну примену теорије, и мада је Сениор пружио детаљну разраду опште теорије коју је развио,[10] он је то учинио на језику који је довео до тода да су његове примене теорије остале недоступне већини читалаца.

Животи и рад

[уреди | уреди извор]

Госен је студирао у Бону,[11][12][13] затим је радио у пруској администрацији до пензионисања 1847. године, након чега је продавао осибурање до краја свог живота.

Пре Госена, бројни теоретичари, укључујући Габријела Крамера,[14] Данијела Бернулија,[15] Вилијама Форстера Лоида,[7] Насау Вилијама,[16][17] и Жила Дупуа[18] су примењивали или напомињали значај неког вида појма маргиналне корисности. Међутим, Крамер, Бернули и Дупуи су били усредсређени на специфичне проблеме, Лојд није представио ниједну апликацију, док је Насау заправо користио тај појам у развоју општије теорије,[10] мада је то чинио на начин који је имао за последицу да није била уочљива већини читаоца.

Госенова књига с насловом Die Entwickelung der Gesetze des menschlichen Verkehrs, und der daraus fließenden Regeln für menschliches Handeln (Развој закона људских односа и консеквентна правила људског деловања), објављена у Брауншвајгу 1854, врло је експлицитно развила опште теоријске импликације из теорија маргиналне корисности, до те мере да је Вилијам Станли Џевонс[19][20][21] (један од прецептора маргиналне револуције[22][23][24]) касније напомену да

Очигледно је да ме је Госен потпуно предвидео у погледу општих принципа и метода теорије економије. Колико могу да схватим, његово третирање фундаменталне теорије је још општије и темељније од оног што сам успео да замислим.[25]

Међутим, дело Die Entwickelung је било лоше примљено, јер је економском мишљу у Немачкој тада доминирала Историјска школа,[26][27][28] и због тога што је Госен писао у густом, тешком математичким стилом, који је у то време био прилично непопуларан. Иако је сам Госен изјавио да је његов рад по свом значају упоредив са Коперниковим иновацијама, мало ко други се слагао; већина примерака књиге је уништена, и данас постоји само неколико оригиналних примерака.

Почетком 1870-их, Вилијам Станли Џевонс, Карл Менгер[29][30][31][32] и Леон Валрас,[33][34][35] појединачно су поново увели теорију маргиналне корисности. Током дискусија о томе ко је од ове тројице био први да формулише теорију, Џевонсов колега је открио примерак Die Entwicklung. Међутим, ово откриће (из 1878) уследило је неколико година након што су три главна аутора Маргиналне револуције објавила своје књиге, а значајне разлике са оригиналним Госеновим прилозима су занемарене. Век касније (1983) Госенова књига је преведена је на енглески језик. У свом уводу у књигу, Николас Џорџеску Роџен, истакнути амерички економиста (угледни сарадник Америчког удружења економских стручњака), снажно је подржао Госенову визију, која стоји у супротности с неокласичном ортодоксијом у томе да се корисност (задовољство) правилно повезује са потрошним материјалом у основи (корисности) теорије, а не потрошачком активности:

С обзиром да је једина извесна чињеница интензитет задовољства који се осети у трену, једини епистемолошки здрав приступ је да се интензитет узима као примарни концепт. ([1854] 1983, лxxxи [погледајте параграф „Литература” испод.])

Џорџеску Роџен је исто тако проширио Госенову бехавиоралну формулацију путем увођења задавољства поред производних и потрошачких активности.

Госен је био међу првим економистима који су тврдили да је централно планирана економија неизводљива:[36]

Оригинал: „… nur durch Feststellung des Privateigenthums der Maßstab gefunden wird zur Bestimmung der Quantität, welche den Verhältnissen angemessen am Zweckmäßigsten von jeden Gegenstand zu produciren ist. Darum würde denn die von Communisten projectirte Centralbehörde zur Vertheilung der verschiedenen Arbeiten und ihrer Belohnung sehr bald die Erfahrung machen, daß sie sich eine Aufgabe gestellt habe, deren Lösung die Kräfte einzelner Menschen weit übersteigt.”

Превод: „… само путем успостављања приватне својине може се наћи мера за одређивање количине сваке робе коју би било најбоље произвести под датим условима. Стога би централна власт [коју] су комунисти предложили за расподелу различитих задатака и њихових награда, врло брзо открила да је преузела задатак чији решење далеко превазилази способности појединачних људи.”

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Госсен, Херманн Хеинрицх; Дие Ентwицклунг дер Гесетзе дес менсцхлицхен Веркехрс унд дер дараус флиеßенден Регелн фüр менсцхлицхес Ханделн (1854). Транслатед инто Енглисх ас Тхе Лаwс оф Хуман Релатионс анд тхе Рулес оф Хуман Ацтион Деривед Тхерефром (1983) МИТ Пресс, ISBN 0-262-07090-1.
  2. ^ „Marginal Utility”. 
  3. ^ „Marginal Utility” (на језику: енглески). 
  4. ^ „Law of Diminishing Marginal Utility” (на језику: енглески). 
  5. ^ Cramer, Garbriel; letter of 21 May 1728 to Nicolaus Bernoulli (excerpted in PDF Архивирано 2008-09-09 на сајту Wayback Machine).
  6. ^ Bernoulli, Daniel (1738). „Specimen theoriae novae de mensura sortis” [Exposition of a new theory on the measurement of risk]. Commentarii Academiae Scientiarum Imperialis Petropolitanae [Memoirs of the Imperial Academy of Science at St. Petersburg] (на језику: Latin и French). 5: 175—192. ; English translation: Bernoulli, Daniel (јануар 1954). „Exposition of a new theory on the measurement of risk”. Econometrica. 22 (1): 23—36. JSTOR 1909829. S2CID 9165746. doi:10.2307/1909829. 
  7. ^ а б Lloyd, William Forster; Lectures on Population, Value, Poor Laws and Rent (1837).
  8. ^ Senior, Nassau William (1836). An Outline of the Science of Political Economy. London, England: W. Clowes and Sons. 
  9. ^ Dupuit, Jules (1844). „De la mesure de l'utilité des travaux publics” [On the measure of the utility of public works]. Annales des ponts et chaussées (на језику: French). 8 (2): 332—375. 
    • English translation: Dupuit, Jules; Barback, R.M., trans. (1952). „On the measure of utility of public works”. International Economic Papers. 2: 83—100. 
  10. ^ а б White, Michael V; “Diamonds Are Forever(?): Nassau Senior and Utility Theory” in The Manchester School of Economic & Social Studies 60 (1992) #1 (March).
  11. ^ „Zahlen und Fakten — Universität Bonn”. www.uni-bonn.de. 
  12. ^ „Clusters of Excellence”. Universität Bonn (на језику: енглески). Приступљено 2022-03-25. 
  13. ^ Becker, Thomas P. (мај 2007). „Geschichte der Rheinischen Friedrich-Wilhelms-Universität”. Архивирано из оригинала 9. 6. 2007. г. Приступљено 8. 2. 2008. 
  14. ^ Cramer, Garbriel; letter of 21 May 1728 to Nicolaus Bernoulli (excerpted in PDF Архивирано 2008-09-09 на сајту Wayback Machine).
  15. ^ Bernoulli, Daniel (1738). „Specimen theoriae novae de mensura sortis” [Exposition of a new theory on the measurement of risk]. Commentarii Academiae Scientiarum Imperialis Petropolitanae [Memoirs of the Imperial Academy of Science at St. Petersburg] (на језику: Latin и French). 5: 175—192. ; English translation: Bernoulli, Daniel (januar 1954). „Exposition of a new theory on the measurement of risk”. Econometrica. 22 (1): 23—36. JSTOR 1909829. doi:10.2307/1909829. 
  16. ^ Senior, Nassau William (1836). An Outline of the Science of Political Economy. London, England: W. Clowes and Sons. 
  17. ^ Dupuit, Jules; Barback, R.M., trans. (1952). „On the measure of utility of public works”. International Economic Papers. 2: 83—100. 
  18. ^ Dupuit, Jules; “De la mesure de l’utilité des travaux publics”, Annales des ponts et chaussées, Second series, 8 (1844).
  19. ^ Martínez-Alier, Juan (1987). Ecological Economics: Energy, Environment and Society.Неопходна слободна регистрација. Oxford: Basil Blackwell. ISBN 978-0631171461. 
  20. ^ Georgescu-Roegen, Nicholas (1971). The Entropy Law and the Economic Process.Неопходна слободна регистрација (Full book accessible at Scribd). Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. ISBN 978-0674257801. 
  21. ^ Boulding, Kenneth E. (1981). Evolutionary Economics.Неопходна слободна регистрација. Beverly Hills: Sage Publications. ISBN 978-0803916487. 
  22. ^ W. Stanley Jevons (1871), The Theory of Political Economy, p. 111.
  23. ^ W. Stanley Jevons (1879, 2nd ed.), The Theory of Political Economy, p. 208.
  24. ^ R.D. Collison Brown (1987), "Jevons, William Stanley," The New Palgrave: A Dictionary of Economics, v. 2, pp. 1008–09.
  25. ^ Jevons, William Stanley (1879). The Theory of Political Economy (2nd изд.). London, England: Macmillan and Co. стр. xxxviii. 
  26. ^ Herbst, Jurgen (1965) [1935]. The German Historical School in American Scholarship: A Study in the Transfer of Culture. Ithaca: Cornell University Press. ISBN 9780804616669. 
  27. ^ Yuichi Shionoya (2005). The Soul of the German Historical School: Methodological Essays on Schmoller, Weber and Schumpeter. Springer. ISBN 9780387230832. 
  28. ^ Yuichi Shionoya (2002). The German Historical School: The Historical and Ethical Approach to Economics. стр. 54ff. ISBN 9781134620456. 
  29. ^ Admin (28. 6. 2014). „Carl Menger von Wolfensgrün, o. Univ.-Prof. Dr.”. 650 Plus. Приступљено 19. 11. 2021. 
  30. ^ Mark Blaug (1992). Carl Menger (1840–1921). E. Elgar. стр. 46, 92. ISBN 978-1-85278-489-8. 
  31. ^ „Carl Menger facts, information, pictures | Encyclopedia.com articles about Carl Menger”. www.encyclopedia.com. Приступљено 30. 6. 2017. 
  32. ^ „Carl Menger | Austrian economist”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 30. 6. 2017. 
  33. ^ Jaffé, William (1965). „128”. Correspondence of Leon Walras and Related Papers. 1. Amsterdam: North Holland. 
  34. ^ Singh, H. K. Manmohan (1958). „Marie Esprit Léon Walras”. Indian Economic Review. 4 (1): 6—17. JSTOR 29793129. 
  35. ^ Cirillo, Renato (јануар 1984). „Léon Walras and Social Justice”. The American Journal of Economics and Sociology. 43 (1): 53—60. JSTOR 3486394. doi:10.1111/j.1536-7150.1984.tb02222.x. 
  36. ^ See:

Literatura

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Херман Хајнрих Госен на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Herman_Hajnrih_Gosen&oldid=28295757”