Herman Hajnrih Gosen

С Википедије, слободне енциклопедије

Herman Hajnrih Gosen
Ime po rođenjuHermann Heinrich Gossen
Datum rođenja7 septembar 1810(1810-09-07)
Mesto rođenjaDiren
 Pruska
Datum smrti13. februar 1858.(1858-02-13) (47 god.)
Mesto smrtiKeln
 Pruska
PrebivalištePruska
Državljanstvoprusko
UniverzitetUniverzitet u Bonu
Zanimanjeekonomista
DelovanjeMikroekonomija
Radoviopšta teorija granične korisnosti
Gosenovi zakoni[1]

Herman Hajnrih Gosen (7. septembar 1810 – 13. februar 1858) bio je pruski ekonomista, za koga se obično smatra da je prvi razradio opštu teoriju granične korisnosti.[2][3][4]

Pre Gosena, jedan broj ekonomskih teoretičara, uključujući Gabrijela Kramera,[5] Danijela Bernulija,[6] Vilijama Forstera Lojda,[7] Nasau Vilijama Seniora[8] i Žila Dipua[9] koristili su ili određivali značaj nekog vida granične korisnosti. Kramer, Bernuli i Dupuit su se usredsredili na specifične probleme, Lojd nije predstavio nijednu primenu teorije, i mada je Senior pružio detaljnu razradu opšte teorije koju je razvio,[10] on je to učinio na jeziku koji je doveo do toda da su njegove primene teorije ostale nedostupne većini čitalaca.

Životi i rad[уреди | уреди извор]

Gosen je studirao u Bonu,[11][12][13] zatim je radio u pruskoj administraciji do penzionisanja 1847. godine, nakon čega je prodavao osiburanje do kraja svog života.

Pre Gosena, brojni teoretičari, uključujući Gabrijela Kramera,[14] Danijela Bernulija,[15] Vilijama Forstera Loida,[7] Nasau Vilijama,[16][17] i Žila Dupua[18] su primenjivali ili napominjali značaj nekog vida pojma marginalne korisnosti. Međutim, Kramer, Bernuli i Dupui su bili usredsređeni na specifične probleme, Lojd nije predstavio nijednu aplikaciju, dok je Nasau zapravo koristio taj pojam u razvoju opštije teorije,[10] mada je to činio na način koji je imao za posledicu da nije bila uočljiva većini čitaoca.

Gosenova knjiga s naslovom Die Entwickelung der Gesetze des menschlichen Verkehrs, und der daraus fließenden Regeln für menschliches Handeln (Razvoj zakona ljudskih odnosa i konsekventna pravila ljudskog delovanja), objavljena u Braunšvajgu 1854, vrlo je eksplicitno razvila opšte teorijske implikacije iz teorija marginalne korisnosti, do te mere da je Vilijam Stanli Dževons[19][20][21] (jedan od preceptora marginalne revolucije[22][23][24]) kasnije napomenu da

Očigledno je da me je Gosen potpuno predvideo u pogledu opštih principa i metoda teorije ekonomije. Koliko mogu da shvatim, njegovo tretiranje fundamentalne teorije je još opštije i temeljnije od onog što sam uspeo da zamislim.[25]

Međutim, delo Die Entwickelung je bilo loše primljeno, jer je ekonomskom mišlju u Nemačkoj tada dominirala Istorijska škola,[26][27][28] i zbog toga što je Gosen pisao u gustom, teškom matematičkim stilom, koji je u to vreme bio prilično nepopularan. Iako je sam Gosen izjavio da je njegov rad po svom značaju uporediv sa Kopernikovim inovacijama, malo ko drugi se slagao; većina primeraka knjige je uništena, i danas postoji samo nekoliko originalnih primeraka.

Početkom 1870-ih, Vilijam Stanli Dževons, Karl Menger[29][30][31][32] i Leon Valras,[33][34][35] pojedinačno su ponovo uveli teoriju marginalne korisnosti. Tokom diskusija o tome ko je od ove trojice bio prvi da formuliše teoriju, Dževonsov kolega je otkrio primerak Die Entwicklung. Međutim, ovo otkriće (iz 1878) usledilo je nekoliko godina nakon što su tri glavna autora Marginalne revolucije objavila svoje knjige, a značajne razlike sa originalnim Gosenovim prilozima su zanemarene. Vek kasnije (1983) Gosenova knjiga je prevedena je na engleski jezik. U svom uvodu u knjigu, Nikolas Džordžesku Rodžen, istaknuti američki ekonomista (ugledni saradnik Američkog udruženja ekonomskih stručnjaka), snažno je podržao Gosenovu viziju, koja stoji u suprotnosti s neoklasičnom ortodoksijom u tome da se korisnost (zadovoljstvo) pravilno povezuje sa potrošnim materijalom u osnovi (korisnosti) teorije, a ne potrošačkom aktivnosti:

S obzirom da je jedina izvesna činjenica intenzitet zadovoljstva koji se oseti u trenu, jedini epistemološki zdrav pristup je da se intenzitet uzima kao primarni koncept. ([1854] 1983, lxxxi [pogledajte paragraf „Literatura” ispod.])

Džordžesku Rodžen je isto tako proširio Gosenovu behavioralnu formulaciju putem uvođenja zadavoljstva pored proizvodnih i potrošačkih aktivnosti.

Gosen je bio među prvim ekonomistima koji su tvrdili da je centralno planirana ekonomija neizvodljiva:[36]

Original: „… nur durch Feststellung des Privateigenthums der Maßstab gefunden wird zur Bestimmung der Quantität, welche den Verhältnissen angemessen am Zweckmäßigsten von jeden Gegenstand zu produciren ist. Darum würde denn die von Communisten projectirte Centralbehörde zur Vertheilung der verschiedenen Arbeiten und ihrer Belohnung sehr bald die Erfahrung machen, daß sie sich eine Aufgabe gestellt habe, deren Lösung die Kräfte einzelner Menschen weit übersteigt.”

Prevod: „… samo putem uspostavljanja privatne svojine može se naći mera za određivanje količine svake robe koju bi bilo najbolje proizvesti pod datim uslovima. Stoga bi centralna vlast [koju] su komunisti predložili za raspodelu različitih zadataka i njihovih nagrada, vrlo brzo otkrila da je preuzela zadatak čiji rešenje daleko prevazilazi sposobnosti pojedinačnih ljudi.”

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Gossen, Hermann Heinrich; Die Entwicklung der Gesetze des menschlichen Verkehrs und der daraus fließenden Regeln für menschliches Handeln (1854). Translated into English as The Laws of Human Relations and the Rules of Human Action Derived Therefrom (1983) MIT Press, ISBN 0-262-07090-1.
  2. ^ „Marginal Utility”. 
  3. ^ „Marginal Utility” (на језику: енглески). 
  4. ^ „Law of Diminishing Marginal Utility” (на језику: енглески). 
  5. ^ Cramer, Garbriel; letter of 21 May 1728 to Nicolaus Bernoulli (excerpted in PDF Архивирано 2008-09-09 на сајту Wayback Machine).
  6. ^ Bernoulli, Daniel (1738). „Specimen theoriae novae de mensura sortis” [Exposition of a new theory on the measurement of risk]. Commentarii Academiae Scientiarum Imperialis Petropolitanae [Memoirs of the Imperial Academy of Science at St. Petersburg] (на језику: Latin и French). 5: 175—192. ; English translation: Bernoulli, Daniel (јануар 1954). „Exposition of a new theory on the measurement of risk”. Econometrica. 22 (1): 23—36. JSTOR 1909829. S2CID 9165746. doi:10.2307/1909829. 
  7. ^ а б Lloyd, William Forster; Lectures on Population, Value, Poor Laws and Rent (1837).
  8. ^ Senior, Nassau William (1836). An Outline of the Science of Political Economy. London, England: W. Clowes and Sons. 
  9. ^ Dupuit, Jules (1844). „De la mesure de l'utilité des travaux publics” [On the measure of the utility of public works]. Annales des ponts et chaussées (на језику: French). 8 (2): 332—375. 
    • English translation: Dupuit, Jules; Barback, R.M., trans. (1952). „On the measure of utility of public works”. International Economic Papers. 2: 83—100. 
  10. ^ а б White, Michael V; “Diamonds Are Forever(?): Nassau Senior and Utility Theory” in The Manchester School of Economic & Social Studies 60 (1992) #1 (March).
  11. ^ „Zahlen und Fakten — Universität Bonn”. www.uni-bonn.de. 
  12. ^ „Clusters of Excellence”. Universität Bonn (на језику: енглески). Приступљено 2022-03-25. 
  13. ^ Becker, Thomas P. (мај 2007). „Geschichte der Rheinischen Friedrich-Wilhelms-Universität”. Архивирано из оригинала 9. 6. 2007. г. Приступљено 8. 2. 2008. 
  14. ^ Cramer, Garbriel; letter of 21 May 1728 to Nicolaus Bernoulli (excerpted in PDF Архивирано 2008-09-09 на сајту Wayback Machine).
  15. ^ Bernoulli, Daniel (1738). „Specimen theoriae novae de mensura sortis” [Exposition of a new theory on the measurement of risk]. Commentarii Academiae Scientiarum Imperialis Petropolitanae [Memoirs of the Imperial Academy of Science at St. Petersburg] (на језику: Latin и French). 5: 175—192. ; English translation: Bernoulli, Daniel (januar 1954). „Exposition of a new theory on the measurement of risk”. Econometrica. 22 (1): 23—36. JSTOR 1909829. doi:10.2307/1909829. 
  16. ^ Senior, Nassau William (1836). An Outline of the Science of Political Economy. London, England: W. Clowes and Sons. 
  17. ^ Dupuit, Jules; Barback, R.M., trans. (1952). „On the measure of utility of public works”. International Economic Papers. 2: 83—100. 
  18. ^ Dupuit, Jules; “De la mesure de l’utilité des travaux publics”, Annales des ponts et chaussées, Second series, 8 (1844).
  19. ^ Martínez-Alier, Juan (1987). Ecological Economics: Energy, Environment and Society.Неопходна слободна регистрација. Oxford: Basil Blackwell. ISBN 978-0631171461. 
  20. ^ Georgescu-Roegen, Nicholas (1971). The Entropy Law and the Economic Process.Неопходна слободна регистрација (Full book accessible at Scribd). Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. ISBN 978-0674257801. 
  21. ^ Boulding, Kenneth E. (1981). Evolutionary Economics.Неопходна слободна регистрација. Beverly Hills: Sage Publications. ISBN 978-0803916487. 
  22. ^ W. Stanley Jevons (1871), The Theory of Political Economy, p. 111.
  23. ^ W. Stanley Jevons (1879, 2nd ed.), The Theory of Political Economy, p. 208.
  24. ^ R.D. Collison Brown (1987), "Jevons, William Stanley," The New Palgrave: A Dictionary of Economics, v. 2, pp. 1008–09.
  25. ^ Jevons, William Stanley (1879). The Theory of Political Economy (2nd изд.). London, England: Macmillan and Co. стр. xxxviii. 
  26. ^ Herbst, Jurgen (1965) [1935]. The German Historical School in American Scholarship: A Study in the Transfer of Culture. Ithaca: Cornell University Press. ISBN 9780804616669. 
  27. ^ Yuichi Shionoya (2005). The Soul of the German Historical School: Methodological Essays on Schmoller, Weber and Schumpeter. Springer. ISBN 9780387230832. 
  28. ^ Yuichi Shionoya (2002). The German Historical School: The Historical and Ethical Approach to Economics. стр. 54ff. ISBN 9781134620456. 
  29. ^ Admin (28. 6. 2014). „Carl Menger von Wolfensgrün, o. Univ.-Prof. Dr.”. 650 Plus. Приступљено 19. 11. 2021. 
  30. ^ Mark Blaug (1992). Carl Menger (1840–1921). E. Elgar. стр. 46, 92. ISBN 978-1-85278-489-8. 
  31. ^ „Carl Menger facts, information, pictures | Encyclopedia.com articles about Carl Menger”. www.encyclopedia.com. Приступљено 30. 6. 2017. 
  32. ^ „Carl Menger | Austrian economist”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 30. 6. 2017. 
  33. ^ Jaffé, William (1965). „128”. Correspondence of Leon Walras and Related Papers. 1. Amsterdam: North Holland. 
  34. ^ Singh, H. K. Manmohan (1958). „Marie Esprit Léon Walras”. Indian Economic Review. 4 (1): 6—17. JSTOR 29793129. 
  35. ^ Cirillo, Renato (јануар 1984). „Léon Walras and Social Justice”. The American Journal of Economics and Sociology. 43 (1): 53—60. JSTOR 3486394. doi:10.1111/j.1536-7150.1984.tb02222.x. 
  36. ^ See:

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Herman Hajnrih Gosen na Vikimedijinoj ostavi.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Herman_Hajnrih_Gosen&oldid=27689336”