Институт за упоредно право

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Институт за упоредно право је установа за истраживање у области компаративног права. Има преко 60 година континуираног и стога је једна од најстаријих институција за ова истраживања на свету. Поред рада на овом пољу доприноси и праву као и модерном законодавству. Делокруг је Србија односно западни Балкан. Институт се налази у објекту саграђеном 1883. године, архитекте Светозара Ивачковића; здање је 1965. године Одлуком Владе Републике Србије проглашено за споменик културе.

Опис[уреди]

Установа се примарно бави упоредноправним истраживањем. Циљ је критичка анализа и представљање законодавних решења. Такође издају и новине из међународног права. Делују углавном у Србији и другим земљама западног Балкана.

ИУП учествује у пројекту Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије: Програм основних истраживања. Запошљава око 30 истраживача и административних радника. Сарадници установе су се усавршавали на престижним светским универзитетима, међу којима су Харвард, Беркли, Оксфорд, Универзитет у Фрибургу, Европски универзитетски центар у Нансију, Лондонска школа економије и права (ЛСЕ) итд.

Историјат[уреди]

Институт за упоредно право основан је уредбом Савезног извршног већа 1955. године. Исту је потписао тадашњи председник ФНРЈ Јосип Броз Тито. Започео је са радом 1. јануара 1956. године. До тада није било установа овог типа, а по истом моделу основани су институти за упоредно право у Швајцарској и у Јапану.

Упоредноправна истраживања су била на врхунцу средином 1950-их, након чега је јачање Европске заједнице и других организација утицало на јачање унилатералног права у западној Европи.

ИУП је поводом 60. годишњице одликован Златном медаљом за изузетне заслуге у развоју правне науке (на Сретење 2016. г., током обележавања Дана државности Републике Србије). Добио је и Орден заслуга за народ са сребрним венцем, а оснивач и први директор (професор др Борислав Благојевић) одликован је Орденом Републике са златним венцем. Први сарадници Благојевића (др Вида Чок, др Миодраг Јањић, др Марија Тороман и др Јелена Вилус) одликовани су Орденом рада са златним венцем.

Оснивачи и директори[уреди]

Оснивач и дугогодишњи директор ИУП, од 1956. до 1978. године, био је др Борислав Благојевић, редовни професор и ректор Унивезитета у Београду.

Трајан печат на рад ИУП оставио је и др Владимир Јовановић, који је био директор у периоду 1979—1993. године, редовни професор Правног факултета у Београду.

Директор од 1993. до 1997. године био је професор др Милорад Јосиповић, редовни професор Универзитета у Новом Саду; од 1997. до 2001. др Оливер Антић, редовни професор и декан Правног факултета у Беграду; од 2001. до 2007. др Весна Ракић Водинелић, ванредна професорка Правног факултета у Београду и редовна професорка и деканка Правног факултета Универзитета УНИОН у Београду.

Током 2007. године директорка ИУП била је др Весна Бесаровић, редовна професорка Правног факултета у Београду.

Директор ИУП од 2007. до 2016. године био је др Јован Ћирић, научни саветник и судија Уставног суда.

Од 2016. године директор ИУП је др Владимир Чоловић, научни саветник.

Партнери[уреди]

ИУП сарађује са многобројним установама. Међу њима су Институти за европске студије, за спољну трговину, криминолошка и социолошка истраживања те за друштвене науке; Правни факултети у Београду, Новом Саду, Крагујевцу и Осијеку, Београдски центар за људска права, Универзитет Сингидунум, Српско социолошко друштво, Филозофски факултет у Новом Саду, Град Нови Сад и др.

Има и повремену сарадњу са другим сродним институцијама и невладиним организацијама у Србији, те сталну или повремену са страним партнерима као што су „Centre Européen Universitaire de Nancy” (Француска), „Institute for Federalism” (Фрибур, Швајцарска), ’Europe Institute (Цирих, Швајцарска).

Од 2001. године ИУП подржавају организације као што је Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, Министарство културе Републике Србије, „Swiss Agency for Development and Cooperation”, УСАИД, Државна лутрија Србије, Савет Европе...

Зграда[уреди]

Институт се налази у објекту подигнутом 1882. и 1883. године, на ободном блоку београдских Теразија (граничи се са дворским комплексом у Улици Краља Милана). Архитекта је био Светозар Ивачковић, са својим помоћником Јованом Суботићем. Двонаменска палата је првобитно изграђена за Министарство правде Краљевине Србије и Управу кварта теразијског. По архитектонском и културно-историјском значају издваја се међу административним здањима српске престонице. Спада у прве репрезентативне јавне објекте подигнуте у Краљевини Србији и међу малобројне сачуване из просперитетног периода развоја њене државне управе.

Просторије ИУП налазе се у дворишном делу зграде иза репрезентативног и архитектонски значајног здања у центру Београда, на Теразијама, на броју 41. Зграда је 1965. године проглашена за споменик културе, а затим и за културно добро од великог значаја.

О делу Ивачковића и Суботића писано је у историографији националне архитектуре, са позитивним освртом. Напоменуто је да спада у „најлепше грађевине своје епохе”, „најлепше примерке модернизоване ренесансе у српској архитектури XIX века”, и да представља „капитално дело профане архитектуре Светозара Ивачковића и највероватније најрепрезентативније дело Јована Суботића”.

Библиотека[уреди]

Библиотека ИУП има преко 24.000 књига. Разменом и на друге начине фонд је обогаћен за око 200 часописа. Заступљене су све правне области (теорија и филозофија права, међународно јавно и приватно право, упоредно право, грађанско право, као и грађански судски поступак, уставно и управно право, социјална заштита и осигурање). Фонд новијих издања из кривичног права је сиромашнији јер је ИУП 1962. уступио све књиге (592) и часописе (15) из ове области Институту за криминолошка и криминалистичка истраживања.[1]

Осим правне литературе постоји и знатан број књига из области блиских правним наукама (нпр. социологија, политикологија, култура, религија и сл.). Сачувана су издања у разним форматима (лексикон, енциклопедија, речник и други приручници), те научни и стручни часописи углавном из иностранства.

До 1990-их су преузимани часописи и службени гласници из 30 држава, али ИУП после тога није имао довољно новца за редовно претплаћивање или приступање. Најзначајније публикације су доступне у електронском облику.

Публикације[уреди]

ИУП има традицију издавања монографија, зборника и других публикација, које су допринеле правној науци у Србији. Има више од 300 објављених монографија и тематских зборника, а неки релевантнији су „Увод у право Сједињених Америчких Држава”, „Увод у право Немачке”, „Хашки трибунал”, „Елементарне непогоде — ванредне ситуације”, „ОЕБС — 40 година завршног акта из Хелсинкија”; ту су и два важна зборника радова: један поводом 100 година од Првог светског рата, а други под насловом „Религија — политика — право”.

Институт је у домаћим и међународним научним круговима познат и по значајном часопису Страни правни живот,[2] који излази дуже од 60 година и од важног је националног значаја.

Већина дела је доступна електронском облику.

Страни правни живот[уреди]

Страни правни живот је научни часопис који излази од 1956. године, 4 броја годишње (3 на српском и 1 на енглеском). Чланци се односе на упоредно право и судску праксу, односно на права, законодавства и праксу других земаља. Часопис има категорију М51 и спада у научне часописе од изузетног националног значаја.

Главни и одговорни уредник је др Владимир Чоловић, а чланови редакције професори и други стручњаци из земље и иностранства. Сваки чланак, као и други прилог, пролази кроз поступак двоструке анонимне рецензије.

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]