Јунус Емре

С Википедије, слободне енциклопедије

Јунус Емре (1238? — 1320?) турски је суфијски песник из 13. века. Један је од зачетника поезије ашика и представља најеминентнију фигуру у целокупној турској књижевности.[1]

Живот Јунуса Емреа[уреди | уреди извор]

Живот овог мистика предмет је бројних расправа. Иако постоје недоумице у погледу места његовог рођења, ипак се, као најпоузданији, узима податак да је рођен у селу Сарикој, близу Сиврихисара у Анадолији. Такође, постоји и недоумица где је сахрањен, али се сматра да се његов гроб налази у месту Бекташи Вилајет, у близини Ескишехира. Јунус Емре је био туркменски сељак који је младост провео у сиромаштву. Постоји једна легенда која говори о томе како је Јунус постао дервиш. Приповеда се да је у време велике глади, у Анадолији ослабљеној ратовима, Јунус Емре кренуо у потрагу за храном како би помогао сиротињи. На том путу се, сасвим случајно, зауставио у текији Хаџи-Бекташ Велија која је била позната суфијска ложа. Јунус Емре је желео да воће које је са собом понео на пут, замени за жито. Када је од Хаџи-Бекташ Велија затражио жито, он му је понудио химет што означава суфијски концепт (напор и доброту), али је Јунус Емре то одбио. Хаџи-Бекташ Вели му је поново понудио химет, али је Јунус Емре и по други пут то одбио. На крају му је дао оно што је желео, тако да је Јунус Емре наставио свој пут. Међутим, Јунус Емре је схвативши какву милост му је Хаџи- Бекташ Вели понудио, одлучио да се врати и да прихвати понуђено. Сматра се да је тај чин био пресудан за Јунусово духовно преобраћење, а нарочито за поетско стваралаштво. Ова легенда има свој симболички значај јер показује Јунусово путешествије од обичног анадолског сељака до богобојазног суфије. Још једна личност оставила је трага у животу Јунуса Емреа а то је Таптук Баба или Таптук Емре. У свом „Дивану” Јунус Емре га помиње с великим поштовањем. Јунус Емре је код Таптук Бабе служио на молбу и предлог Хаџи-Бекташ Велија, чак се сматра да је био заљубљен у Таптукову ћерку. То је навело многе тумаче Емреове поезије да песме с љубавном тематиком стављају у контекст те велике љубави између Јунуса Емреа и ћерке његовог заштитника Таптук Бабе. Постоји и легенда која говори о Јунус Емреу као о посвећеном мистику који је веома често рецитовао песме и химне које је компоновао Хаџи- Бекташ Вели, али и да их је, у стању мистичке екстазе, и сâм компоновао.

Дело Јунуса Емреа[уреди | уреди извор]

Јунус Емре је за живота написао два дела: „Диван” и велику поему у форми месневије под називом „Књига поуке” (Рисâлет-üн Нусхиyyе), за коју турски историчар књижевности M. Ф. Копрулу каже да је заступљена на првим странама „Дивана”.Он је својом вештином и надареношћу стварао поезију коју карактерише чист, једноставан турски народни језик. То је истовремено и једно од највећих достигнућа овог песника. Он је међу првима свој књижевни језик ослободио персијског и арапског утицаја и тиме одиграо одлучујућу улогу у обликовању турске културе и књижевног стваралаштва. Лакоћа којом се обраћа читаоцу, дубина његових мисли и јасна порука која проистиче из његових стихова, учинили су га најутицајнијим турским песником свих времена. Анадолија, простор на коме је Јунус Емре провео цео свој живот, била је место где су се оснивали бројни дервишки редови као веома значајни, прво верски, а потом и друштвено-политички фактор османског друштва. Дервишки редови су током селџучког периода, на челу са својим шејховима, имали водећу улогу у насељавању Турака у Анадолију. Врло је индикативно то што су се под окриљем суфијских тариката налазили људи из различитих социјалних сталежа, од земљорадника до највише бирократије и представника улеме (исламске заједнице). Тако су ови тарикати својим радом обухватили све сегменте османског друштва, те суфизам није био само пуко изражавање мистичке доктрине и израз религијске потребе, већ и својеврсни друштвени феномен и истински начин живота.6 Јунус Емре је стасавао под утицајем персијских суфија, пре свега Џелаледина Румија, по чијем узору је и стварао. Такође, треба истаћи и да је на Јунуса Емреа утицао Ахмед Јесеви, преузимајући песничку форму катрен (тур. дöртлüк) коју је Јесеви установио. Јунус Емре је писао илахије, побожне песме једноставне форме и облика које се састоје из 7, 8 или 11 слогова. Његово главно песничко опредељење била је љубав. Био је зачетник поезије ашика (асıк едебиyатı која је карактеристична за турску народну књижевност.[1] Као и други суфијски песници, писао је о мистичкој љубави, о опијености Богом, о изгарању од жеље за Њим. При том је Јунус користио симболе присутне и код других суфијских песника, као што су славуј, ружа, ружичњак, вино, Меџнун и Лејла, море... Јунус такође често спомиње личности које се појављују у Кур’ану, као што је Јусуф (библијски Јосиф, Јосип), и суфијске учењаке као што су Ибрахим Едхем, Менсур Халад`, Сејди Балум и др. Известан је и Јунусов значај за светску поезију уопште. Многи су величину Јунуса Емреа, у поетском погледу, доводили у везу са великим песницима и мислиоцима Запада. Тако на пример, Бурхан Топрак пореди Емреа са француским мислиоцем Паскалом, а Јунусово дело с делом Божанске комедије. Ејубоглу назива Јунуса турским Вијомоном и Сервантесом.[2] О значају Јунуса Емреа говори податак да је УНЕСЦО 1991. годину, поводом 750 година од његова рођења, прогласио „Међународном годином Јунуса Емреа.“

Јунус Емре и Џелалудин Руми[уреди | уреди извор]

Постоји легенда која вековима кружи Турском, која је највероватније апокрифна, а у којој се говори о сусрету између Румија и Јунуса Емреа, па стога врло корисна за оцењивање Јунусова песничког опуса. Јунус, народни пјесник, стајао је очи у очи са старијим песником-филозофом Румијем о коме је једном рекао:“Његове величанствене визије су огледало наших срца.“ Руми је аутор „Месневије“, која је названа „епопејом суфизма“. То ремек-дело „исламског Дантеа“ садржи око 26.000 бејтова или дистиха који углавном говоре о томе да се Бог објављује кроз ашк или љубав у дервишкој души, одн. у људском срцу које је прочишћено Шери'атом и тарикатом. Према овој легенди, Јунус је приговорио Румију зашто је своју „Месневију“ срочио у толиком обиму, а онда му исту идеју изразио у само два ретка:

Ја облик у месо и кости ставих

и он се у лику Јунуса појави.

Наводно је Руми признао да он не би написао магнум опус да је био у стању написати тако језгровит бејт.[3]

Јунус Емре у преводу на српски језик[уреди | уреди извор]

Стваралаштво Јунуса Емреа постало је познатије српском читаоцу након 1990. године која је под покровитељством УНЕСЦО-а проглашена за Међународну годину овог песничког генија. Године 1990. појавила се збирка његових песама на српскохрватском језику у преводу Јасне Шамић (Мистички ерос, Бања Лука 1990), а следеће године у преводу Таџиде Хафиз (Јунус Емре, Приштина 1991).[4] Најновији превод на српски поезије Јунуса Емреа под насловом „Славуј љубави“ објављен је у два издања 2010. и 2016. године.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Стјеља, Ана. „Јунус Емре - Славуј Љубави”. ЕЛ МУНДО СЕФАРАД. Приступљено 14. 01. 2018. 
  2. ^ Реброња, Надија (бр. 52, 2007). „Јунус Емре, песник и мистик” (ПДФ). Нур: 50. Приступљено 14. 01. 2018.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |дате= (помоћ)[мртва веза]
  3. ^ Латић, Џемалудин. „Јунус Емре, један од најзначајнијих пјесника муслиманског човјечанства” Проверите вредност параметра |урл= (помоћ). Магазин%20Плус Магазин Плус]. Приступљено 14. 01. 2018. [мртва веза]
  4. ^ Маринковић, Мирјана. „Славуј љубави”. цхигоја. Чигоја. Приступљено 14. 01. 2018. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Јунус Емре на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Junus_Emre&oldid=26755304”