Каландро
| Каландро | |
|---|---|
| опера буфа: Ђовани Алберто Ристори | |
 Дворац у којем је премијерно одиграна опера | |
| Либрето | Стефано Бендито Палавицино |
| Језик | италијански |
| Базирана на | Менехми |
| Премијера | 2. септембар 1726. Дрезден |
Каландро (итал. Calandro) је опера буфа у три чина коју је компоновао италијански композитор Ђовани Алберто Ристори. Либрето за оперу написао је Стефано Бендито Палавицино. Увод у оперу је заснован на комедији Ил Цаландро италијанског кардинала и писца комедије Бернанда Довизија. Довизијев комада садржи елементе Плаутове комедије Менехми и лика Кландора из Бокачовог Декамерона. Опера Каландро премијерно је одиграна 2. септебра 1726. године у Дрездену.
Позадина и историја извођења
[уреди | уреди извор]Каландро је премијерно приказан 2. септембра 1726. године у дворцу Пилниц надомак Драздена. Оперу буффо наручила је Марија Јозефа од Аустрије у част повратка свога супруга престолонаследника Августа III од Пољске са његово путовања у Варшави.[1] То је вероватно била прва опера буфо одиграна у Немачкој и након што ју је чуо на крневалској сезони 1728. године у Дрездену, отац Фредерика Аугуста, Август II Јаки, затражио је копију партитура.[2] Три године касније, постала је прва италијанска опера представљена у Русији. Приказана је у оквиру церемоније крунисања императорке Ане. Позоришну трупу чинили су тринаест глумаца и девет певача укључујући и Лудовика Сејфејда, Маргарите Ермини и Росалија Фантасиса.
Ристоријев Каландро доживео је судбину већине Ристоријевих дела и на крају је пао у заборав. Тек 2004. године оперу буфо оживео је Батдорфед Хофкапеле. Опера је у целини приказана у јуну 2011. године у оквиру музичког фестивала Потсдам Санссоуци.[3]
Синопсис
[уреди | уреди извор]Каландро, разочаран човечанством, одлучује да се окрене природи. Проводи дане у шими у друштву укроћених медведа. У шуми упознаје пастира Алкестеја који га ангажује као учитеља за свог сина Неарка. Неарко не жели да га нико подучава успева да избегне свог учитеља али ствара проблеме своме пријатељу Ликиско који је заљубљен у Клизију.[3]
Снимци
[уреди | уреди извор]Године 2004. издат је аудио запис опере под називом „Гиованни Алберто Ристори: Цаландро, цоммедиа пер мусица”. Оркестром су дириговали Тоби Сканде и Стефан Рат. Аудио CD је издат од стране Камертона (КаммерТон).[4]
- Егберт Јунгханнс (Каландро) — баритон
- Јан Кобов (Алкесте) — тенор
- Мартин Волфел (Неарко) — контратенор
- Мариа Јонас (Агиде) — мецосопран
- Брита Схварз (Клизија) — контралто
Опере са истом тематиком
[уреди | уреди извор]- Антонио Сацхини, L'аваро делусо, о Дон Цаландрино, премијера 24. новембра 1778, Лондон
- Јохан Ђорђ Схурер, Цаландро, премијера 20. јануар 1748, Дрезден
- Ђузепе Газанига, Ил Цаландрино (Ил Цаландрано), премијера 1771, Венеција
Референце
[уреди | уреди извор]- Будућа читања
- Цасаглиа, Гхерардо (2005). „2 Сеттембре 1726”. Алманаццо Амадеус (ен италиано)
- Менгелберг, Рудолф (1916). Гиованни Алберто Ристори. Университат Леипзиг (ен алемáн)
Литература
[уреди | уреди извор]- Буелоw, Георге Ј. (2004). А Хисторy оф Бароqуе Мусиц. Индиана Университy Пресс. ISBN 0-253-34365-8
- Casaglia, Gherardo (2005). „2 Settembre 1726”. Almanacco Amadeus
- Mengelberg, Rudolf (1916). Giovanni Alberto Ristori. Universitat Leipzig
- Potsdam Sanssouci Music Festival (2011). Programme Архивирано на сајту Wayback Machine (19. март 2012)
- Садие, Јулие Анне (1998). „Ристори, Гиованни Алберто”. Цомпанион то Бароqуе Мусиц. Университy оф Цалифорниа Пресс, пп. 200—201. ISBN 0-520-21414-5
- Зóраwска-Wиткоwска, Алина (2007). „Гиованни Алберто Ристори анд хис Серенате ат тхе Полисх Цоурт оф Аугустус III, 1735—1746” ин Мусиц ас Социал анд Цултурал Працтице: Ессаyс ин хоноур оф Реинхард Строхм (Меланиа Буцциарелли анд Берта Јонцус едс). Боyделл & Бреwер, пп. 139—158. ISBN 1-84383-317-4