Књижевна периодизација

Књижевни период је један од најширих појмова у књижевној периодизацији. Означава дужи књижевно-историјски одсек времена, у коме се запажа јединство врло разнородних скупина чинилаца - спољашњих и унутрашњих, тј. друштвено-идејних, социо-психолошких, општекултурних и општеуметничких са једне стране, и формално-стилских, жанровских и теоријско-поетичних са друге.

Напоредо са овим, употребљава се и термин епоха и раздобље - неки теоретичари сматрају да књижевни период покрива мањи временски одсечак, а епоха дужи, док би раздобље био надређен појам за оба претходна. (А. Флакер).

Нису довољно разграничени ни појмови књижевни период и књижевни правац. По Велеку, књижевни период је временски одељак у ком влада један систем књижевних норми, мерила и конвенција, чије се увођење, ширење, мењање и ишчезавање могу пратити, што би по Х. Маркјевичу више одговарало појму књижевног правца, а по Флакеру појму стилске формације. I Маркјевич и Флакер под књижевним периодом подразумевају одсек историје књижевности у коме се јавља специфичан систем књижевних праваца, односно стилских формација или стилских група.

Границу између периода представља улазак у офанзивну фазу бар једног од нових књижевних праваца, што представља појаву "новог човека" у књижевности. Из овога произлази да у књижевном периоду може постојати и више књижевних праваца, али је један од њих доминирајући и даје главну стилску одлику периода.

Појам период се може одредити као:

1. 1. стилско-типолошка категорија
   2. књижевно-историјска категорија

Ови термини се користе да би означили неке ванвременске стилске црте - типолошки термин треба да означи идеални тип, стилске особине ван времена и простора (антички канон).

Неки теоретичари (Вајс) сматрају да је појам период погрешно користити у стилском, описном смислу (не може романтизам у нашем веку). Може се применити само на један период, иначе долази до заблуде.

Барок као типолошки термин обично се супротставља ренесанси (Верфлин). Барок постаје китњасти, украсни, извештачен стил.

Различита схватања периода

Обично разликујемо два типа схватања периода:

1. 1. реалистичко (метафизичко) - период је ентитет чија се природа мора инстинктивно схватити. Период је изолована целина. Ово схватање је изведено из природних наука - органицистичко (Шпленгер). Велек иВорен одбацују овакво схватање, јер одбацују идеју о органском развоју књижевности.
   2. номиналистичко - период је само произвољна ознака за сваки временски сегмент у књижевности и она се усваја само да би се задовољиле неке прагматичке потребе (у сврху описивања). Велек и Ворен одбацују и овакво схватање.

Периодизација

Под периодизацијом се подразумева поступак дистрибуирања књижевног материјала прошлости према неким семантичким јединствима.

Историју књижевности је немогуће писати без теоријског концепта периодизације. Периодизацијски систем успоставља одређену научну оријентацију у маси књижевних чињеница прошлости и садашњости. Основно је запажање да у извесним епохама владају у књижевности неке опште (заједничке) идејне, емотивне, књижевне особине које карактеришу то доба. Историја књижевности је извршила поделу на књижевне периоде према неким заједничким друштвеним и књижевним особинама у тим периодима. У оквиру тога се јавља у књижевности једног доба читав низ књижевних елемената који показују извесну сродност, почев од тематике, преко облика, књижевних врста, све до уметничко-поетских слика, лексике, стила... Поред тих формалних сродности јавља се и слично или јединствено схватање уметности, јединствена поетика и естетика. Међутим, у историји књижевности овакви чисти теоријски облици епохе или периода не постоје готово никада. Границе и прелази су неодређени и сложени.

Поделу на периоде налазимо већ у ренесанси - Скалигери у својој Поетициразликује пет периода у историји латинске поезије: од почетка, преко зрелости до старачког застоја.

У 18. веку се јавља нови, Хердеров концепт о плурализму естетског идеала и о разним врстама поезије у разним временима и код разних народа.

Ранија историја књижевности, деветнаестовековна, тј. романтичарска епоха, донела је појмове великих историјских периода књижевности и уметности. Књижевни материјал почиње да се дели било према политичким и културним епохама, било према вековима и књижевним школама и жанровима (пр. елизабетинско доба, јозефизам итд.).

У 20. веку се те поделе врше према књижевно-стилским особинама појединих периода, па су отуда најстарији термини за књижевно-историјску периодизацију од 16ог века: хуманизам и ренесанса, барок, класицизам, просвећеност, рококо, сентиментализам, предромантизам, романтизам, бидермајер, парнасовци, реализам, натурализам, симболизам, импресионизам, експресионизам, футуризам, дадаизам, надреализам.

Пре 16ог века књижевна периодизација се углавном подударала са историјском, па говоримо о књижевности старог и новог века. У тим старијим епохама је много значајнија жанровска подела на књижевне родове и врсте.

Р. Велек - О појму барока (Критички појмови)

Велек и Ворен инсистирају да се у овој области спроведе чисто књижевна периодизација - мерила из саме историје књижевности. Називи периода се не смеју преузимати из других области. Књижевна историја се не сме посматрати као део развоја друштва, ако пре тога нисмо установили аутономне, специфичне законе саме историје књижевности.

Они истичу да се једно књижевно раздобље може дефинисати помоћу два начина, две категорије:

1. 1. помоћу стилских облика
   2. помоћу идеолошких категорија или емоционалних ставова

Ни један начин није прихватљив. Чисто стилска дефиниција није задовољавајућа, јер се поједине стилске црте из барока могу јавити и у другим периодима. Ни помоћу емоционалних ставова, погледа на свет се не говори ништа о конкретним, формалним стварима. Не задовољава ни дефиниција која би комбиновала ова два одређења - јер је и та дефиниција накалемљена, спољашња. Један период (барок) је најбоље дефинисати изнутра, тј. помоћу облика самог барока (апстраховати чињеницу из самог дела).

Велек следи Јакобсона и Тињанова кад каже да периоди нису изоловане целине, већ се прожимају; период је динамичка структура. Узрок промене периода Велек и Ворен не виде у друштвеним променама - смена (развитак) је условљена унутрашњим разлозима, а главни разлог је потреба за новином.

Велек и Ворен, као и сви који рачунају на семантичку аутономију текста, сматрају да периодизацију треба вршити на основу чисто књижевних мерила, која се налазе у самом делу.

Основни методолошки став модерне књижевне периодизације је спој синхроније и дијахроније. Научно историјско проучавање књижевности треба да оствари синтезу између посматрања књижевности као аутономног индивидуалног уметничког схватања и као историјског процеса развоја човечанства.