Леш

С Википедије, слободне енциклопедије

Леш или кадавер је мртво људско тело које користе студенти медицине, лекари и други научници за проучавање анатомије,[1] идентификовање места болести, утврђивање узрока смрти и обезбеђивање ткива за кориговање дефеката живих људских бића. Студенти у медицинској школи проучавају и сецирају кадавере у оквиру свог образовања. Осим њих у извесном смислу кадавере проучавају археолози и уметници.[2]

Израз кадавер се користи на судовима за означавање мртвог тела, као и од стране спасилачких тимова који врше потраге за телима особа захваћених природним катастрофама. Реч долази од латинске речи cadere („пасти”). Трупни трансплантат (који се такође назива и „постмортем графт”) је пресађивање ткива са мртвог тела на живог човека како би се кориговао дефекат или сакаћење. Мртва тела се могу користит за одређивање њиховог ступња распадања, што је користно при утврђивању дужине периода током кога је тело било мртво.[3]

Лешеви су коришћени у уметности за тачније приказивање људског тела на сликама и цртежима.[4]

Људска декомпозиција[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Људска декомпозиција
Кадавер у фрижидеру у Департману форензичке медицине у Немачкој

Разматрање различитих фаза декомпозиције може помоћи у утврђивању колико дуго је тело било мртво.

Стадијуми декомпозиције[уреди | уреди извор]

  • Прва фаза је аутолиза, познатија као самоварење, током које се ћелије тела уништавају дејством сопствених ензима за варење. Међутим, ти се ензими ослобађају у ћелијама због престанка активних процеса у ћелијама, а не као активни процес. Другим речима, иако аутолиза личи на активни процес варења хранљивих материја од стране живих ћелија, мртве ћелије се активно не варе као што се често тврди у популарној литератури, а као што синоним аутолизе - самоварење - наизглед имплицира. Као резултат аутолизе ствара се течност која продире између слојева коже и резултира њеним љуштењем. У овом стадијуму, муве (када су присутне) почињу да полажу јаја у отворе тела: очи, ноздрве, уста, уши, отворене ране и друге отворе. Излежене ларве (црви) инсеката накнадно продиру под кожу и почињу да конзумирају тело.
  • Друга фаза распадања је надимање. Бактерије у цревима почињу да разграђују ткива у телу, ослобађајући гас који се накупља у цревима, који постаје заробљен због раног колапса танког црева. Ова надутост се јавља углавном у трбуху, а понекад и у устима, језику и гениталијама. То се обично дешава око друге недеље распадања. Акумулација и надувавање гаса се наставља се све док се тело не разгради у довољној мери да гас може изађе.
  • Трећа фаза је труљење. То је последња и најдужа фаза. Труљењем се веће структуре тела распадају, и ткива се утечњавају. Дигестивни органи, мозак и плућа се први распадају. У нормалним условима, ови органи се не могу препознати након три недеље. Мишиће могу јести бактерије или их прождиру животиње. На крају, понекад након неколико година, преостаје само костур. У тлима богатим киселинама, костур ће се временом растворити у своје основне хемикалије.

Брзина распадања зависи од многих фактора, укључујући температуру и околину. Што је окружење топлије и влажније, то се тело брже разграђује.[5] Присуство животиња које конзумирају леш такође ће резултирати излагањем костура, док оне конзумирају делове распадајућег тела.

Историја[уреди | уреди извор]

Историја употребе мртвих тела испуњена је контроверзама, научним достигнућима и новим открићима. Све је почело у древној Грчкој у 3. веку пне, са два лекара по имену Херофил из Халкидона и Еразистрат са Кеје.[6] Они су практиковали дисекцију кадавера у Александрији, и то је било доминантно средство за проучавање анатомије.[7] Након њиховог времена, популарност анатомске дисекције је опала, и након неког времена дисекција се више није користила. Овај приступ пе поново ушао у употребу тек у 12. веку, а постао је популаран у 17. веку и од тада се стално користи.[6]

Час анатомије доктора Николаса Тулпа на Рембрандтовој слици приказује лекцију анатомије у Амстердаму 1632. године

Иако су Херофил и Еразистрат имали одобрења да користе лешеве за сецирање, ипак су постојали бројни табуи око коришћења кадавера у анатомске сврхе, а ти су се осећаји задржали стотинама година. Од времена када је анатомска дисекција стекла своје корене у 3. веку пне до око 18. века била је повезана са бесчашћем, неморалом и неетичким понашањем. Многа од ових гледишта била су узрокована религиозним веровањима и естетским табуима,[7] и била су дубоко укорењена у поимања јавности и цркве. Као што је горе поменуто, сецирање мртваца поново се усталило око 12. века. У то врема дисекција је још увек сматрана нечасном, али није била забрањена. Уместо тога, црква је успоставила одређене одредбе за забрањивање и дозвољавање одређених поступака. Оно што је било монументално за научни напредак издао је цар Светог римског царства Фридрих II 1231. године.[7] Овом уредбом је наведено да ће се људско тело сецирати једном сваких пет година ради анатомских студија, и захтевало се да присуствују сви који су обучени или се тренутно баве медицином или хирургијом.[7] Ови догађаји су оно што је довело до прве санкционисане људске дисекције након 300 пне, а јавно ју је изводио Мондино де Луци.[7] Овај временски период створио је велики ентузијазам у погледу тога шта људска дисекција може да омогући науци, и привукао је студенте из целе Европе да започну студије медицине.

У светлу нових открића и напретка до којих је дошло, религиозно модерирање сецирања се значајно релаксирало, али је јавна перцепција о томе и даље била негативна. Због оваквог схватања, једини легални извор лешева били су лешеви злочинаца који су погубљени, обично вешањем.[6] Многи од преступника чији су злочини „захтевали“ сецирање, као и њихове породице, су чак сматрале да је сецирање страшније и више понижавајуће од самог злочина или смртне казне.[6] Било је много туча, а понекад и нереда када су рођаци и пријатељи покојника, који ће ускоро бити сецирани, покушавали да зауставе достављање лешева са места вешања анатомистима.[8] Тадашња влада (17. век) је искористила ове недоумице користећи сецирање као претњу против чињења тешких злочина. Чак су повећали број злочина који су кажњени вешањем на преко 200 кривичних дела.[8] Ипак, како је сецирање лешева постало још популарније, анатомисти су били приморани да пронађу друге начине за добијање лешева.

У уметности[уреди | уреди извор]

Од ране историје, случајеви укључивања и представљања лешева у уметности били су бројни; на пример, као у неоасирским извајаним рељефима плутајућих лешева на реци (око 640. пре нове ере), и у Аристофановој комедији Жабе (405. пне), као мементо мори и споменици лешевима.

Изучавање и подучавање анатомије кроз векове не би било могуће без скица и детаљних цртежа открића при раду са људским лешевима. Уметнички приказ постављања делова тела игра кључну улогу у проучавању анатомије и у помагању онима који раде са људским телом. Ове слике служе као једини поглед у тело којем већина никада неће лично сведочити.[9]

Проучавање људског тела није било изоловано само за медицинске докторе и студенте, јер су многи уметници своју стручност одражавали кроз мајсторске цртеже и слике. Детаљно проучавање људске и животињске анатомије, као и сецирање лешева, користио је рани италијански ренесансни човек Леонардо да Винчи у настојању да тачније прикаже људску фигуру кроз свој рад. Проучавао је анатомију из спољашње перспективе као шегрт код Андреа дел Верокија, што је почело 1466. године.[10] Током свог шегртовања, Леонардо је савладао цртање детаљних верзија анатомских структура као што су мишићи и тетиве до 1472. године.[10]

Његов приступ приказу људског тела био је сличан оном при изучавању архитектуре, пружајући вишеструке погледе и тродимензионалне перспективе онога чему је лично сведочио. Један од првих примера за ово је коришћење тродимензионалних перспектива за цртање лобање 1489. године.[11] Након даљег проучавања под Верокијем, неки од анатомских радова Леонарда да Винчија објављени су у његовој књизи Трактат о сликарству.[12] Неколико година касније, 1516, он се удружио са професором и анатомом Маркантониом дела Тором у Фиренци, у Италији да настави даље студирање. Њих двоје су почели да спроводе сецирање људских лешева у болници Санта Марија Нуова, а касније у болницама у Милану и Риму. Кроз своје студије, да Винчи је био вероватно први који је тачно нацртао природни положај људског фетуса у материци, преко леша покојне мајке и њеног нерођеног детета.[13] Претпоставља се да је укупно спровео око 30 дисекција.[14] Његов рад са лешевима му је омогућио да прикаже прве цртеже пупчане врпце, материце, грлића материце и вагине и на крају оспори уверења да је материца имала више комора у случају вишеструких порођаја.[13] Извештава се да је између 1504. и 1507. експериментисао са мозгом вола тако што је уметнуо цев у шупљине комора, убризгавао врући восак и стругао мозак остављајући одлив од комора. Да Винчијеви напори су се показали од велике помоћи у проучавању вентрикуларног система мозга.[15] Да Винчи је стекао разумевање о томе шта се механички дешава испод коже како би боље приказао тело кроз уметност.[14] На пример, уклонио је кожу лица леша да би пажљивије посматрао и нацртао мишиће који померају усне како би стекао холистичко разумевање тог система.[16] Такође је спровео темељну студију стопала и скочног зглоба која је и даље у складу са садашњим клиничким теоријама и праксом.[14] Његов рад са раменом такође одражава модерно разумевање њиховог кретања и функција, користећи механички опис који га упоређује са ужадима и котуровима.[14] Такође је био један од првих који је проучавао неуроанатомију и направио је велики напредак у разумевању анатомије ока, оптичких нерава и кичме, али су нажалост његове касније откривене белешке биле неорганизоване и тешко их је било дешифровати због његове праксе писања обрнутог писма (писање у огледалу).[17]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Хуттон, Фиона (2006). „Тхе wоркинг оф тхе 1832 Анатомy Ацт ин Оxфорд анд Манцхестер”. Фамилy & Цоммунитy Хисторy. 9 (2): 125—139. дои:10.1179/175138106x146142. 
  2. ^ „Дефинитион оф Цадавер”. РxЛист (на језику: енглески). 
  3. ^ „Цадавер”. Ацадемиц Дицтионариес анд Енцyцлопедиас (на језику: енглески). 
  4. ^ Неw Оxфорд Дицтионарy оф Енглисх, 1999. цадавер Медицине: ор поетиц/литерарy: а цаит.
  5. ^ „Децомпоситион – Тхе Форенсицс Либрарy”. абоутфоренсицс.цо.ук (на језику: енглески). 
  6. ^ а б в г Хулкоwер, Рапхаел (2011). Фром сацрилеге то привилеге: "тхе тале оф бодy процуремент фор анатомицал диссецтион ин тхе Унитед Статес". Алберт Еинстеин Цоллеге оф Медицине. 
  7. ^ а б в г д Гхосх СК (септембар 2015). „Хуман цадавериц диссецтион: а хисторицал аццоунт фром анциент Грееце то тхе модерн ера”. Анатомy & Целл Биологy. 48 (3): 153—69. ПМЦ 4582158 Слободан приступ. ПМИД 26417475. дои:10.5115/ацб.2015.48.3.153. 
  8. ^ а б Митцхелл ПД, Бостон C, Цхамберлаин АТ, Цхаплин С, Цхаухан V, Еванс Ј, et al. (август 2011). „The study of anatomy in England from 1700 to the early 20th century”. Journal of Anatomy. 219 (2): 91—99. PMC 3162231 Слободан приступ. PMID 21496014. doi:10.1111/j.1469-7580.2011.01381.x. 
  9. ^ Mavrodi A, Paraskevas G (децембар 2013). „Evolution of the paranasal sinuses' anatomy through the ages”. Anatomy & Cell Biology. 46 (4): 235—38. PMC 3875840 Слободан приступ. PMID 24386595. doi:10.5115/acb.2013.46.4.235. 
  10. ^ а б „Leonardo Da Vinci – The Complete Works – Biography”. leonardodavinci.net. Приступљено 2018-11-19. 
  11. ^ „Anatomy in the Renaissance”. metmuseum.org. Приступљено 2018-11-19. 
  12. ^ Da Vinci, Leonardo (1967). The Notebooks of Leonardo Da Vinci (на језику: енглески). Lulu.com. ISBN 978-1105310164. 
  13. ^ а б Wilkins, David G. (2001). „Review of The Writings and Drawings of : Order and Chaos in Early Modern Thought”. The Sixteenth Century Journal. 32 (2): 509—11. JSTOR 2671780. doi:10.2307/2671780. 
  14. ^ а б в г Jastifer JR, Toledo-Pereyra LH (октобар 2012). „Leonardo da Vinci's foot: historical evidence of concept”. Journal of Investigative Surgery. 25 (5): 281—85. PMID 23020268. S2CID 19186635. doi:10.3109/08941939.2012.725011. 
  15. ^ Paluzzi A, Belli A, Bain P, Viva L (децембар 2007). „Brain 'imaging' in the Renaissance”. Journal of the Royal Society of Medicine. 100 (12): 540—43. PMC 2121627 Слободан приступ. PMID 18065703. doi:10.1177/014107680710001209. 
  16. ^ Pater, Walter (2011), „Leonardo da Vinci”, The Works of Walter Pater, Cambridge University Press, стр. 98—129, ISBN 978-1139062213, doi:10.1017/cbo9781139062213.007 
  17. ^ Nanda A, Khan IS, Apuzzo ML (март 2016). „Renaissance Neurosurgery: Italy's Iconic Contributions”. World Neurosurgery. 87: 647—55. PMID 26585723. doi:10.1016/j.wneu.2015.11.016. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Leš na Vikimedijinoj ostavi.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Leš&oldid=27676514”