Пређи на садржај

Лимфокела

С Википедије, слободне енциклопедије
Лимфокела
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалносткардиологија

Лимфокела је једна од могућих компликација у хирургији, која настаје због акумулација лимфне течности у облику цисте. Настаје у подручју на коме је обављена операција — након пазушне дисекције, мастектомије или лимфаденектомије обављене током лечења рака простате или мокраћне бешике и трансплантације (на месту где је извршена транспланатција органа), нпр. бубрега. Најчешће се откривају унутар шест недеља од операције, али се могу пронаћи и до осам година након трансплантације органа. Спонтани развој хидрокеле је реткост.[1]

Дијагностикују се рутинским ултрасонографијом. С обзиром да велика већина не узрокује сметње (асимптоматски облик) њихово лечење није потребно, јер се процес спонтано ресорбује, и само код пацијента треба пратити даљи ток болести. Лечење симптоматских лимфокела требало би започети перкутаном, ултразвучном вођеном дренажом уз ињектирање склерозанса у шупљину лимфокеле. Лапароскопска фенестрација је алтернатива перкутаној дренажи, поготово код постдренажних рецидива и када локализација лимфокеле потенцијално може довести до стварање комуникације између лимфокеле и перитонеалне шупљине.[1]

Епидемиологија[уреди | уреди извор]

Њихова учесталост на глобалном нивоу креће се од 0,6 до 26%.[2][3][4]

Учесталост лимфокеле након трансплантације бубрега креће се 1-20%, а по неким студијама и више.[5][6][7][8][9].

Лимфокел након трансплантације бубрега[уреди | уреди извор]

Након трансплантације бубрег у лимфокели лимфна течност најчешће потиче из организма примаоца али може потицати и из лимфних структура графта или са његове површине.[1]

Остали узроци могу бити:

  • одбацивање графта
  • имунисупресија
  • гојазност болесника
  • примена хепарина

Клиничка слика[уреди | уреди извор]

Како је лимфокела претежно асимптоматска болест, она не узрокује постоперативни бол, мађутим, код симптоматских лимфокела, доста ретко, пацијенти се могу жалити на осећај притиска у подручју оперисаног дела.[6]

Дијагноза[уреди | уреди извор]

Поставља се најчешће ултрасонографијом.

Ако је дијагноза ултрасонографијом нејасна или у припреми за оперативни захват може се применити комјутерицована томографије (ЦТ).

Тарапија[уреди | уреди извор]

Терапијске могућности у лечењу лимфокела укључују: перкутану дренажу, убризгавање склерозирајућег средства, отворену хируршку перитонеалну марсупијализацију или у новије време лапароскопску фенестрацију. Дана се у хирургији све више користи, као метода избора, лапароскопска марсупијализација лимфокеле.[10][11]

Перкутана дренажа лимфокеле и склеротерапија

Перкутана дренажа је једноставна, сигурна и релативно јефтина метода која се, у случају потребе, може више пута понављати.[12] Изводи се тако што се у локалној анестезији иглом продре у шупљину лимфокели и потом шприцем, испразни њен садржај.

Други начин је пункција, током које се под локалном анестезијом у лимфокелу убаци сет цеви, кроз које лимфа излази, а затим се у испражњену шупљине ушприцава склрозирајуће средство.

Стопа рецидива креће се од 33% код самосталне дренаже, и смањује се кориштењем склерозирајућег средства на 5,5—25% случајева.[13]

Иако је перкутана дренажа релативно једноставан и сигуран поступак, у литератури су описани случајеви губитка пресађеног органа након склеротерапије лимфокеле применом сирћетне киселине због развоја тромбозе артерије и вене трансплантираног органа.[14]

Отворена трансперитонеална марсупијализација лимфокеле

Ова хируршка техника, има за циљ стварање адекватног перитонеалног „прозора“ кроз који ће се лимфа дренирати из лимфокеле у перитонеалну шупљину (и заснована је на великој површини и способности апсорпције).

Иако се ова метода сматра идеалном за дефинитивно решење промене без компликација, код ње постоји стопа рецидива која се креће од 10% до 20%, а повезана је и са значајним послеоперативним морбидитетом.[15]

Лапароскопска марсупијализација лимфокеле

Ова метода је постала алтернатива отвореној методи, због тога што смањује морбидитет а даје подједнако добре резултатате.

Лимфокели које су лоциране латерално и иза пресђеног органа су тешко доступне овим приступом, а једна од релативних контраиндикација је ранији вишеструки интраабдоминални хируршки захват што отежава сигурно увођење троакара.[15]

Лапароскопска марсупијализација лимфоцеле има — стопу рецидива од 13%, у 6% болесника долази до повреде других органа, а у 6% болесника се мора обавити отворена конверзија.[16][17]

Приликом лапароскопске фенестрације лимфокеле, идентификација места за инцизију зида лимфокеле је изузетно битна за добар успех интервенције.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в D. Маркић, M. Валенчић, А. Маричић, Р. Огуић, С. Сотошек, Ј. Шпањол, К. Крпина, Ј. Ахел, С. Живчић-Ћосић, Ж. Фучкар. Лимфоцеле и трансплантација бубрега Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2016) Acta Med Croatica, 65 (2011) 305-309
  2. ^ Schweizer RT, Cho S, Kountz SL, Belzer FO (1972). „Lymphocelesfollowing renal transplantation”. Arch Surg. 104: 42—5. .
  3. ^ Braun WE, Banowsky LH, Strafon RA i sur. Lymphocytesassociated with renal transplantation (1974). „Report of15 cases and review of the literature”. The American Journal of Medicine. 57: 714—29. .
  4. ^ Howard RJ, Simmons RL, Najarian JS (1976). „Preventionof lymphoceles following renal transplantation”. AnnSurg. 184: 166—8. .
  5. ^ Zincke H, Woods JE, Leary FJ i sur (1975). „Experiencewith lymphoceles after renal transplantation”. Surgery. 77: 444—50. .
  6. ^ а б Kay R, Fuchs E, Barry JM (1980). „Management of postoperativepelvic lymphoceles”. Urology. 15: 345—7. .
  7. ^ Khauli RB, Stoff JS, Lovewell T, Ghavamian R, Baker S (1993). „Post-transplant lymphoceles: a critical look intothe risk factors, pathophysiology and management”. JUrol. 150: 22—6. .
  8. ^ Fuller TF, Kang SM, Hirose R, Feng S, Stock PG, Freise CE (2003). „Management of lymphoceles after renal transplantation:laparoscopic versus open drainage”. Journal of Urology. 169: 2022—5. .
  9. ^ Atray NK, Moore F, Zaman F i sur (2004). „Post transplantlymphocele: a single centre experience”. Clin Transplant. 18: 46—9. 
  10. ^ White, M; Mueller, PR; Ferrucci, JT; Butch, RJ; Simeone, JF; Neff, CC; Yoder, I; Papanicolaou, N; Pfister, RC (1985-11-01). „Percutaneous drainage of postoperative abdominal and pelvic lymphoceles”. American Journal of Roentgenology. 145 (5): 1065—1069. ISSN 0361-803X. doi:10.2214/ajr.145.5.1065. 
  11. ^ Hamed, Osama; Muck, Patrick E.; Smith, J. Michael; Krallman, Kelli; Griffith, Nathan M. (2008). „Use of vacuum-assisted closure (VAC) therapy in treating lymphatic complications after vascular procedures: New approach for lymphoceles”. Journal of Vascular Surgery. 48 (6): 1520—1523.e4. ISSN 0741-5214. doi:10.1016/j.jvs.2008.07.059. 
  12. ^ Iwan-Zietek I, Zietek Z, Sulikowski T i sur (2009). „Minimally invasive methods for the treatment of lymphocele after kidney transplantation”. Transplant Proc. 41: 3073—6. .
  13. ^ Tasar M, Gulec B, Saglam M, Yavuz I, Bozlar U, Ugurel S (2005). „Posttransplant symptomatic treatment with percutaneous drainage and ethanol sclerosis: long-term follow-up”. Clin Imaging. 29: 109—16. .
  14. ^ Adani GL, Baccarani U, Bresadola V i sur (2005). „Graft loss due to percutaneous sclerotherapy of a lymphocele using acetic acid after renal transplantation”. Cardiovasc Intervent Radiol. 28: 836—8. .
  15. ^ а б Winfield HN, Cadeddu JA. Other applications of laparoscopic surgery. U: Walsh PC, Retik AB, Vaughan ED, Wein AJ, ur. Campbell’s Urology. Philadelphia: WB Saunders, 2002, 3687-705
  16. ^ Nghiem DD, Beckman I (2005). „Intraperitoneal catheterdrainage of lymphocele: an outpatient procedure”. Transpl Int. 18: 721—3. .
  17. ^ Hsu Th, Gill IS, Grune MT i sur (2000). „Laparoscopiclymphocelectomy: a multiinstitutional analysis”. Journal of Urology. 163: 1098—99. .

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Klasifikacija
Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Limfokela&oldid=27871004”