Пређи на садржај

Heparin

С Википедије, слободне енциклопедије
Heparin
IUPAC ime
Klinički podaci
Drugs.comМонографија
Kategorija trudnoće
  • C
Način primenei.v., s.c.
Pravni status
Pravni status
  • ?
Farmakokinetički podaci
Bioraspoloživostnil
Metabolizamhepatički
Poluvreme eliminacije1.5 h
Izlučivanje?
Identifikatori
CAS broj9005-49-6 ДаY
ATC kodB01AB01 (WHO) C05BA03 S01XA14
PubChemCID 772
DrugBankDB01109 НеН
ChemSpider17216115 ДаY
UNIIT2410KM04A ДаY
ChEMBLCHEMBL526514 ДаY
Hemijski podaci
FormulaC12H19NO20S3
Molarna masa12000–15000 g/mol
  • InChI=1S/C26H41NO34S4/c1-4(28)27-7-9(30)8(29)6(2-52-63(43,44)45)53-24(7)56-15-10(31)11(32)25(58-19(15)21(36)37)55-13-5(3-62(40,41)42)14(60-64(46,47)48)26(59-22(13)38)57-16-12(33)17(61-65(49,50)51)23(39)54-18(16)20(34)35/h5-19,22-26,29-33,38-39H,2-3H2,1H3,(H,27,28)(H,34,35)(H,36,37)(H,40,41,42)(H,43,44,45)(H,46,47,48)(H,49,50,51)/t5-,6+,7+,8+,9+,10+,11+,12-,13-,14+,15-,16-,17+,18+,19-,22-,23?,24+,25+,26-/m0/s1 ДаY
  • Key:ZFGMDIBRIDKWMY-PASTXAENSA-N ДаY

Heparin (od antičkog grčkog ηπαρ (hepar), jetra), takođe poznat kao nefrakcionisani heparin, je visokosulfatisani glikozaminoglikan, koji je u širokoj upotrebi kao ubrizgavajući antikoagulant. On ima veoma visoku gustinu negativnog naelektrisanja.[1] On se takođe koristi za formiranje unutrašnjeg antikoagulantne površine na raznim eksperimentalnim i medicinskim uređajima kao što su epruvete i mašine za renalnu dijalizu.

Mada se koristi u medicini za antikoagulaciju, njegova prava fiziološka uloga u telu nija jasna. Antikoagulacija krvi se postiže uglavnom heparan sulfatom, proteoglikanom izvedenim iz endotelnih ćelija.[2] Heparin se obično skladišti unutar sekretornih granula mast ćelija i oslobađa se samo u vaskulaturu na mestima povrede tkiva. Pretpostavlja se da je umesto antikoagulacije, glavna svrha heparina je odbrana takvih mesta od invazije bakterija i drugih stranih materijala.[3] U prilog ovoj pretpostavci ide činjenica, da je on je konzerviran kod brojnih i veoma različitih vrsta, među kojima su i bezkičmenjaci koji nemaju sličan krvni koagulacioni sistem.

Struktura heparina

[уреди | уреди извор]

Prirodni heparin je polimer sa molekulskom masom u opsegu od 3 kDa do 30 kDa, mada je prosečna molekulska masa većine komercijalnih heparinskih preparata u opsegu od 12 kDa do 15 kDa.[4] Heparin je član glikozaminoglikanske familije ugljenih hidrata (koja obuhvata blisko srodni molekul heparan sulfat) i sastoji se od varijabilno sulfatisane ponavljajuće disaharidne jedinice.[5] Glavne disaharidne jedinice heparina su prikazane ispod. Najčešća disaharidna jedinica se sastoji od 2-O-sulfatisane iduronske kiseline i 6-O-sulfatisanog, N-sulfatisanog glukozamina, IdoA(2S)-GlcNS(6S). Na primer, to čini 85% heparina iz goveđih pluća i oko 75% tog iz svinjske crevne sluzokože.[6] Ispod nisu prikazani retki disaharidi koji sadrže 3-O-sulfatisani glukozamin (GlcNS(3S,6S)) ili slobodnu amino grupu (GlcNH3+). Pod fiziološkim uslovima, estar i amid sulfatne grupe su deprotonisane i privlače pozitivno naelektrisane jone čime se formiraju heparinske soli. U toj formi se heparin obično koristi kao antikoagulans.

Jedna jedinica heparina („Hovelova jedinca“)[7] je količina približno ekvivalentna sa 0.002 mg čistog heparina, i to je količine neophodna za održavanje 1 mL krvnog fluida tokom 24 sata na 0 °C.

  • GlcA = β-D-glukuronska kiselina
  • IdoA = α-L-iduronska kiselina
  • IdoA(2S) = 2-O-sulfo-α-L-iduronska kiselina
  • GlcNAc = 2-deoksi-2-acetamido-α-D-glukopiranozil
  • GlcNS = 2-deoksi-2-sulfamido-α-D-glukopiranozil
  • GlcNS(6S) = 2-deoksi-2-sulfamido-α-D-glukopiranozil-6-O-sulfate
  1. ^ Cox, M.; Nelson, D. (2004). Lehninger, Principles of Biochemistry. Freeman. стр. 1100. ISBN 978-0-7167-4339-2. 
  2. ^ JA, Marcum; McKenney, JB.; et al. (1986). „Anticoagulantly active heparin-like molecules from mast cell-deficient mice”. Am. J. Physiol. 250 (5 Pt 2): H879—888. PMID 3706560. 
  3. ^ Nader, HB; et al. (1999). „Heparan sulfates and heparins: similar compounds performing the same functions in vertebrates and invertebrates?”. Braz. J. Med. Biol. Res. 32 (5): 529—538. PMID 10412563. doi:10.1590/S0100-879X1999000500005. 
  4. ^ Francis CW, Kaplan KL, et al. (2006). „Chapter 21. Principles of Antithrombotic Therapy”. Ур.: Lichtman MA, Beutler E, Kipps TJ. Williams Hematology (7th изд.). ISBN 978-0071435918. Архивирано из оригинала 7. 7. 2011. г. Приступљено 8. 9. 2011. 
  5. ^ Bentolila, A.; et al. „Synthesis and heparin-like biological activity of amino acid-based polymers”. Wiley InterScience. Архивирано из оригинала (Subscription required) 08. 02. 2016. г. Приступљено 10. 3. 2008. 
  6. ^ Gatti, G.; Casu, B.; et al. (1979). „Studies on the Conformation of Heparin by lH and 13C NMR Spectroscopy” (PDF). Macromolecules. 12 (5): 1001—1007. doi:10.1021/ma60071a044. 
  7. ^ „Heparin: the contributions of William Henry Howell” (PDF). 

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]