Heparin

Из Википедије, слободне енциклопедије
Heparin
Heparin-2D-skeletal.png
Heparin-3D-vdW.png
IUPAC ime
Klinički podaci
Drugs.com Монографија
Kategorija trudnoće
  • C
Način primene i.v., s.c.
Pravni status
Pravni status
  •  ?
Farmakokinetički podaci
Bioraspoloživost nil
Metabolizam hepatički
Poluvreme eliminacije 1.5 h
Izlučivanje ?
Identifikatori
CAS broj 9005-49-6 ДаY
ATC kod B01AB01 (WHO) C05BA03 S01XA14
PubChem CID 772
DrugBank DB01109 НеН
ChemSpider 17216115 ДаY
UNII T2410KM04A ДаY
ChEMBL CHEMBL526514 ДаY
Hemijski podaci
Formula C12H19NO20S3
Molarna masa 12000–15000 g/mol
  (verify)

Heparin (od antičkog grčkog ηπαρ (hepar), jetra), takođe poznat kao nefrakcionisani heparin, je visokosulfatisani glikozaminoglikan, koji je u širokoj upotrebi kao ubrizgavajući antikoagulant. On ima veoma visoku gustinu negativnog naelektrisanja.[1] On se takođe koristi za formiranje unutrašnjeg antikoagulantne površine na raznim eksperimentalnim i medicinskim uređajima kao što su epruvete i mašine za renalnu dijalizu.

Mada se koristi u medicini za antikoagulaciju, njegova prava fiziološka uloga u telu nija jasna. Antikoagulacija krvi se postiže uglavnom heparan sulfatom, proteoglikanom izvedenim iz endotelnih ćelija.[2] Heparin se obično skladišti unutar sekretornih granula mast ćelija i oslobađa se samo u vaskulaturu na mestima povrede tkiva. Pretpostavlja se da je umesto antikoagulacije, glavna svrha heparina je odbrana takvih mesta od invazije bakterija i drugih stranih materijala.[3] U prilog ovoj pretpostavci ide činjenica, da je on je konzerviran kod brojnih i veoma različitih vrsta, među kojima su i bezkičmenjaci koji nemaju sličan krvni koagulacioni sistem.

Struktura heparina[уреди]

Prirodni heparin je polimer sa molekulskom masom u opsegu od 3 kDa do 30 kDa, mada je prosečna molekulska masa većine komercijalnih heparinskih preparata u opsegu od 12 kDa do 15 kDa.[4] Heparin je član glikozaminoglikanske familije ugljenih hidrata (koja obuhvata blisko srodni molekul heparan sulfat) i sastoji se od varijabilno sulfatisane ponavljajuće disaharidne jedinice.[5] Glavne disaharidne jedinice heparina su prikazane ispod. Najčešća disaharidna jedinica se sastoji od 2-O-sulfatisane iduronske kisleline i 6-O-sulfatisanog, N-sulfatisanog glukozamina, IdoA(2S)-GlcNS(6S). Na primer, to čini 85% heparina iz goveđih pluća i oko 75% tog iz svinjske crevne sluzokože.[6] Ispod nisu prikazani retki disaharidi koji sadrže 3-O-sulfatisani glukozamin (GlcNS(3S,6S)) ili slobodnu amino grupu (GlcNH3+). Pod fiziološkim uslovima, estar i amid sulfatne grupe su deprotonisane i privlače pozitivno naelektrisane jone čime se formiraju heparinske soli. U toj formi se heparin obično koristi kao antikoagulans.

Jedna jedinica heparina („Hovelova jedinca“)[7] je količina aproksimativno ekvivalentna sa 0.002 mg čistog heparina, i to je količine neophodna za održavanje 1 mL krvnog fluida tokom 24 sata na 0 °C.

Skraćenice[уреди]

  • GlcA = β-D-glukuronska kiselina
  • IdoA = α-L-iduronska kiselina
  • IdoA(2S) = 2-O-sulfo-α-L-iduronska kiselina
  • GlcNAc = 2-deoksi-2-acetamido-α-D-glukopiranozil
  • GlcNS = 2-deoksi-2-sulfamido-α-D-glukopiranozil
  • GlcNS(6S) = 2-deoksi-2-sulfamido-α-D-glukopiranozil-6-O-sulfate

Reference[уреди]

  1. Cox, M.; Nelson D. (2004). Lehninger, Principles of Biochemistry. Freeman. стр. 1100. ISBN 0-7167-4339-6. 
  2. Marcum JA, McKenney JB.; et al. (1986). „Anticoagulantly active heparin-like molecules from mast cell-deficient mice”. Am. J. Physiol. 250 (5 Pt 2): H879—888. PMID 3706560. 
  3. Nader, HB; et al. (1999). „Heparan sulfates and heparins: similar compounds performing the same functions in vertebrates and invertebrates?”. Braz. J. Med. Biol. Res. 32 (5): 529—538. doi:10.1590/S0100-879X1999000500005. PMID 10412563. 
  4. Francis CW, Kaplan KL (2006). „Chapter 21. Principles of Antithrombotic Therapy”. Ур.: Lichtman MA, Beutler E, Kipps TJ; et al. Williams Hematology (7th изд.). ISBN 978-0071435918. 
  5. Bentolila, A.; et al. „Synthesis and heparin-like biological activity of amino acid-based polymers” (Subscription required). Wiley InterScience. Приступљено 10. 3. 2008. 
  6. Gatti, G., Casu, B.; et al. (1979). „Studies on the Conformation of Heparin by lH and 13C NMR Spectroscopy” (PDF). Macromolecules. 12 (5): 1001—1007. doi:10.1021/ma60071a044. 
  7. „Heparin: the contributions of William Henry Howell” (PDF). 

Literatura[уреди]

Spoljašnje veze[уреди]