Медијска писменост
Медијска писменост је скуп гледишта које у кориштењу медија активно примјењујемо да бисмо протумачили значење порука које примамо.[1]
Унеско је први покренуо питање медијске писмености 70-тих година 20-ог вијека. Декларација о медијском образовању потписана је 1982. године и тада је утврђен основни концепт медијске писмености који је утемељен на идеји која подразумијева комуникацијска права која проистичу из основних људских права. У почетку је то била идеја да се дјеца заштите од негативих садржаја на интернету, али је временом еволуирала у критичку аутономију према медијској култури. Појам медијске писмености дефинисан је на конференцији о медијској писмености 1992. (Натионал Леадерсхип Цонференце он Медиа Литерацy, 1992) као "способност приступа, анализе, вредновања и одашиљања порука посредством медија. Развијена друштва су, према међународним препорукама, увела медијско образовање у школама.[2]
Дефиниција медијске писмености[уреди | уреди извор]
За савременог човјека и савремено друштво, друштво знања, медијска писменост је неопходна. Развијене државе су то на вријеме схватиле и почеле су са медијским образовањем, док на нашим просторима тај процес још није започео. Медијска писменост је комплексна и постоје бројне дефиниције о томе шта она све обухвата, али најчешће се дефинише као способност да се приступи, анализира, еваулира и произведе порука у различитим комуникационим формама.[3]
Под медијском писменошћу се подразумијева посједовање знања компјутерске и информатичке писмености заједно. Компјутерска писменост подразумијева способност употребе компјутера према захтјевима просјечног корисника, а под информатичком писменошћу се сматра вјештина и знање да се претражује на интернету. Без посједовања медијске писмености не може се говорити о професионалној компетенцији нет новинара.[4]
Три упоришта медијске писмености[уреди | уреди извор]
Постоје три упоришта медијске писмености. То су лични положај, расположиво знање и вјештине. Она су неопходна за стварање ширег становишта у погледу медија. Лични положај се односи на енергију и планове особе. Расположиво знање су сировине које се користе, а вјештина су помагала особе.
Лични положај[уреди | уреди извор]
Лични положај особе чине циљеви и жеље. Циљеви управљају извршавањем задатака на обради информација. Што су циљеви одређенији то је управљање одабиром информација боље. Што су жеље за добијањем информација јаче, потребно је више напора уложити у остварење својих циљева. Уколико је положај особе слаб тада циљеви нису јасно одређени, а жеља није јака, тако да особа неће бити успјешна у остваривању контроле над медијима.
Расположиво знање[уреди | уреди извор]
Расположиво знање чине групе организованих информација у нечијој свијести и оно није једноставна гомила чињеница већ се ствара брижљивим уклапањем појединачних информација у цјелину. За то је потребно посједовати вјештине које се користе за претрагу гомилу података да би се пронашли они који су нама потребни, а остатак одбацили. Када се одаберу потребни подаци, уобличавају се у информације које се постављају на одоварајућа мјеста у структури знања. Што је знање којим се располаже веће тада је веће и разумијевање великог броја порука. Медијска писменост захтијева солидно знање из пет области: утицаја медија, садржаја медија, медијске индустрије, стварног свијета и сопствене личности.
Вјештине[уреди | уреди извор]
Вјештине су помоћна средства и стичу се кроз праксу. Кад је ријеч о медијској писмености, најзначајније вјештине су анализа, процјена, груписање, индукција, дедукција, синтеза и апстракција.[5]
Типологија медијске писмености[уреди | уреди извор]
Медијска писменост је непрекидан процес. Положаји на скали тог непрекидног процеса се одређују на основу способности и знања који се користе у сврху овладавања разумијевањем значења. Постоје 8 фаза на тој скали. Најнижа три нивоа су фазе кроз које пролазимо као мала дјеца. Фаза стицања основних појмова односи се на прву годину живота. Стицање говорних способности у другој и трећој години,а стицање наративних вјештина у периоду од треће до пете године. Фаза настанка скептицизма јавља се у периоду од пете и девете године живота, а фаза интензивног развоја слиједи убрзо након ње. Многи људи остају у овој фази читавог живота, јер је у потпуности функционална, а људи у тој фази осјећају да добијају поруке какве желе. Наредне три фазе могу се сматрати вишим јер захтијевају стално кориштење виших способности. Људи у фази истраживања искустава осјећају да је њихово коришћење медија веома уско и желе да примају што већи број порука. Људи у фази критичког оцјењивања сматрају себе познаваоцима медија. Они желе боље поруке. У фази друштвене одговорности налазе се углавном људи који критички оцјењују све врсте медијских порука.[6]
Начела медијске писмености[уреди | уреди извор]
С обзиром да је савремена технологија донијела нове могућности у медијској индустрији, то захтијева и додатно описмењавање корисника медија и медијских садржаја. Осим технолошког медијског описмењавања, савремени концепт медијске писмености садржава и слиједећа начела:
- Није довољно у процесе учења укључити само најновије медије
- Медији нису ни штетни ни корисни
- Родитељима и наставницима треба медијска писменост како би разумјели дјецу и правилно их одгојили
- Медијска писменост, осим рефлективне разине, потиче и продуктивну разину
- Државе су у својим медијским, културним и образовним политикама дужне поштовати Конвенцију УН-а о правима дјеце [7]
Предности стицања вишег нивоа медијске писмености[уреди | уреди извор]
У чему су предности стицања вишег нивоа медијске писмености? Прво, медијска писменост јача жељу за разноликошћу медијских порука. Друго, учи друге људе како да програмирају сопствене менталне шифре. Треће, омогућују им већу контролу над медијима.
Жеља за разноликошћу медијских порука[уреди | уреди извор]
Медији нуде обиље могућности (интернет, телевизија, новине). Стицање медијске писмености захтијева већу заинтересованост и упознавање са ширим опсегом порука. У том процесу можемо установити да многе од тих порука нису занимљиве нити корисне за нас, али ћемо наићи и на оне корисне.
Веће самопрограмирање менталних кодова[уреди | уреди извор]
Сврха медијске писмености је да омогући појединцима да имају контролу над програмирањем од медија. Појединац не може много да утиче на начин на који масовни медији стварају поруке односно појединац нема велики утицај на то шта се нуди јавности, али може да стекне контролу над начином програмирања свијести сврха медијске писмености је да људима омогући пребацивање контроле са медија на себе.
Већа контрола над медијима[уреди | уреди извор]
Масовни медији имају велику способност да привуку пажњу и да утичу на то да се стално користе њихови производи. Стицање медијске писмености може помоћи да се схвате различитост циљева између масовних медија и корисника њихових производа и да се крене другим путем. На тај начин медијске поруке се користе као средство за остваривање сопствених циљева.[8]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Потер, Џ; Медијска писменост, Цлио, Београд, 2011; страна. ISBN 978-86-7102-385-5 неважећи ISBN. стр. 47.
- ^ http://www.medijskapismenost.net/o-medijskoj-pismenosti Архивирано на сајту Wayback Machine (18. јануар 2015) ; Приступљено дана: 15. 01. 2015.
- ^ Рашевић, D; Медијска култура и медијска писменост, Удружење социолога Бања Лука, 2014; страна. ISBN 978-99955-720-7-5. стр. 144.
- ^ Дуроњић, Т; Компјутерска култура и модерни медији; Филозофски факултет, Графид, Бања Лука, 2008; страна. ISBN 978-99938-34-77-9. стр. 121.
- ^ Потер, Џ; Медијска писменост, Цлио, Београд, 2011; страна. ISBN 978-86-7102-385-5 неважећи ISBN. стр. 41.
- ^ Потер, Џ; Медијска писменост, Цлио, Београд, 2011; страна 50-53. ISBN 97886-7102-385-5 неважећи ISBN.
- ^ Ротар Н; Медијска писменост и цивилно друштво, Медиацентар, Сарајево, 2005; страна 12
- ^ Потер, Џ; Медијска писменост, Цлио, Београд, 2011; страна 54-56. ISBN 97886-7102-385-5 неважећи ISBN.
