Пређи на садржај

Миленко А. Перовић

С Википедије, слободне енциклопедије
Миленко А. Перовић
Датум рођења(1950-11-14)14. новембар 1950.
Место рођењаВрбас
 ФНР Југославија
Датум смрти25. децембар 2023.(2023-12-25) (73 год.)
Место смртиНови Сад
 Србија
Држављанствосрпско
ОбразовањеФилозофски факултет Универзитета у Београду
Филозофски факултет Свеучилишта у Загребу

Миленко А. Перовић (Врбас, 14. новембар 1950 — Нови Сад, 25. децембар 2023) био је српски и црногорски филозоф и професор универзитета. Перовић је оснивач и први шеф Катедре за филозофију Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду.[1] Већину својих књига и радова посветио је проблематици историје филозофије, етике и практичке филозофије. Хегелова филозофија је његова стална филозофска преокупација.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Родио се у Врбасу 14. новембра 1950. године, у коме је похађао основну школу и гимназију. Студије филозофије завршава у Београду 1974. године. Докторску дисертацију под насловом „Вриједносни систем и морална свијест малограђанства”, под менторством Милана Кангрге, одбранио је на Филозофском факултету у Загребу 1984. године.

Од 1987. године, када је изабран за доцента филозофије, до одласка у пензију 2016. године радио је као професор филозофских предмета (етика, филозофија њемачког идеализма, практичка филозофија, античка филозофија, филозофија права, филозофија економије) на Одсеку за филозофију Филозофског факултета у Новом Саду.[1]

Основао је Студијску групу за филозофију и Катедру, а потом и Одсек за филозофију на Филозофском факултету у Новом Саду 1988. године.[2]

Утемељио је магистарске и докторске студије филозофије на Филозофском факултету у Новом Саду.

Суоснивач је филозофског часописа „Архе”[3] који излази на Филозофском факултету у Новом Саду од 2004. године.

Суоснивач је Биоетичког друштва Србије које дјелује од 2008. године.[4]

Био је предсједник Комисије за стандардизацију црногорског језика која је 2010. године објавила Правопис црногорскога језика и Граматику црногорскога језика.[5]

Перовић је, 2012. године, у поновљеном поступку правоснажном пресудом осуђен за мобинг према тадашњем асистенту.[6]

Давао је подршку Милу Ђукановићу а неки медији су га оптуживали за анти-српске ставове.[7][8][9][10]

Преминуо је 25. децембра 2023. године у Новом Саду.[11]

Одабрана дјела

[уреди | уреди извор]

Објавио је око сто педесет филозофских чланака, преко пет стотина колумнистичких чланака, као и 20 књига на српскохрватском, односно, црногорском језику, од који се могу издвојити:

  • Свијет малограђанина (Загреб, 1989),
  • Хегел и проблем савјести (Нови Сад, 1989),
  • Граница моралитета (Нови Над, 1992),
  • Проблем почетка у филозофији. Увођење у Хегелову филозофију (Нови Сад, 1992)
  • Историја филозофије (Нови Сад, 1994, 1997, 2003)
  • Етика (Нови Сад, 2001)
  • Практичка филозофија (Нови Сад, 2004),
  • Вријеме цинизма (Подгорица, 2007),
  • Филозофске расправе (Загреб 2011),
  • Пет студија о Хегелу (Нови Сад, 2012),
  • Карактери. Етичка парерга (Подгорица, 2012),
  • Филозофија морала (Нови Сад, 2013),
  • Филозофски бревијар (Нови Сад, 2014).
  • Монтенегрински есеји (Подгорица 2014),
  • Студије из филозофије језика (Цетиње, 2017).[12]

Текстови

[уреди | уреди извор]
  • Дер модерне Бегрифф дер Зеит унд дер Бегрифф дер Гесцхицхте (Üбер дас Фундамент дер Хеидеггер'сцхен Аусеинандерсетзунг мит Хегел, 2007),
  • Хегел унд дие Фраге дер пхилосопхисцхен Бегрüндунг дер Биоетхик (2007);[13]
  • Дас Метходенпроблем ин дер Етхик унд Биоетхик (2009);[14]
  • Дие пхилосопхисцх-аxиологисцхен Грундлаген дер Биоетхик (2010);[15]
  • Етхик геген Биоетхик (2010);[16]
  • Дер Бегрифф дес Лебенс беи Кант унд Хегел (2014).[17]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Миленко А. Перовић Архивирано на сајту Wayback Machine (23. мај 2017) - Филозофски факултет у Новом Саду
  2. ^ Филозофски факултет НС
  3. ^ „Часопис »Архе«”. Архивирано из оригинала 02. 01. 2018. г. Приступљено 18. 12. 2017. 
  4. ^ Биоетичка (ре)конструкција, Република
  5. ^ „Интервју Побједе: Проф. др Миленко А. Перовић, професор на Филозофском факултету у Новом Саду”. Архивирано из оригинала 24. 12. 2017. г. Приступљено 18. 12. 2017. 
  6. ^ „Професор етике који је осуђен за мобинг: Пресуда је политичка, разлог је црногорски језик”. Блиц. Приступљено 3. 2. 2020. 
  7. ^ Карвак, Едмонд (2023-02-19). „МИЛЕНКО ПЕРОВИЋ: Светосавље је пут у антихришћански клерофашизам”. Аутономија (на језику: српски). Приступљено 2023-04-01. 
  8. ^ „Перовић: Нема договора са СПЦ док не призна Црну Гору и црногорску нацију”. ЦДМ. Приступљено 2023-04-01. 
  9. ^ националист.рс. „КАДА СРБИЈА ПЛАЧЕ, БАЛКАН СЕ РАДУЈЕ! Контроверзни професор Миленко Перовић на платном списку наше земље, а пљује по свему што је српско!”. ИНФОРМЕР (на језику: српски). Приступљено 2023-04-01. 
  10. ^ „Перовић: СПЦ је најубојитије оружје великосрпске идеологије у Црној Гори”. ЦДМ. Приступљено 2023-04-01. 
  11. ^ „Преминуо професор Миленко Перовић”. Актуелно. Приступљено 2023-12-25. 
  12. ^ „У Подгорици представљена нова књига Миленка А. ПеровићаФилозофија језика”. Портал Аналитика. Приступљено 3. 2. 2020. 
  13. ^ „Ацадемиа Верлаг: Интегративе Биоетхик”. Архивирано из оригинала 22. 12. 2017. г. Приступљено 18. 12. 2017. 
  14. ^ „Дас Метходенпроблем ин дер Етхик унд Биоетхик” (ПДФ). Архивирано из оригинала (ПДФ) 22. 12. 2017. г. Приступљено 18. 12. 2017. 
  15. ^ Дас Деутсцхе Референззентрум фüр Етхик ин ден Биоwиссенсцхафтен[мртва веза] (ДРЗЕ)
  16. ^ "Биоетхицс ас Метаполитицс" ин: W. Сцхwеидлер (Хрсг.) Биоетхик-Медизин-Политик, Биоетхицс-Медицине-Политицс, Процеедингс оф тхе 6тх Соутхеаст Еуропеан Биоетхицс Форум, Белграде 2010, Ацадемиа Верлаг, Санкт Аугустин, 2012.
  17. ^ Миленко А. Перовић: Дер модерне Бегрифф дер Зеит унд дер Бегрифф дер Гесцхицхте[мртва веза]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Milenko_A._Perović&oldid=28523011”