Мило Ђукановић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Мило Ђукановић
Milo Đukanović in 2010.jpg
Ђукановић (2010)
Биографија
Датум рођења (1962-02-15)15. фебруар 1962.(56 год.)
Мјесто рођења Никшић
 ФНР Југославија
Држављанство  Црна Гора
Религија православни хришћанин
Супружник Лидија Куч
Дјеца син Блажо
Универзитет Универзитет „Вељко Влаховић“
Политичка
партија
Демократска партија социјалиста
Претходно:
Савез комуниста Црне Горе (1979—1991)
Тренутна функција
Функцију обавља од 20. маја 2018.
Претходник Филип Вујановић
4. децембар 2012. — 28. новембар 2016.
Претходник Игор Лукшић
Насљедник Душко Марковић
29. фебруар 2008. — 21. децембар 2010.
Претходник Жељко Штурановић
Насљедник Игор Лукшић
8. јануар 2003. — 10. новембар 2006.
Претходник Драган Ђуровић (в. д.)
Насљедник Жељко Штурановић
15. фебруар 1991. — 5. фебруар 1998.
Претходник Радоје Контић
Насљедник Филип Вујановић
15. јануар 1998. — 25. новембар 2002.
Претходник Момир Булатовић
Насљедник Филип Вујановић
5. јун 2006. — 10. новембар 2006.
Претходник
Насљедник Боро Вучинић

Presidential Standard of Montenegro.svg
Стандарта предсједника Црне Горе

Мило Ђукановић (Никшић, 15. фебруар 1962) предсједник је Демократске партије социјалиста, владајуће партије у Црној Гори, те бивши премијер и тренутни предсједник Црне Горе. Завршавање шестог мандата га, као и чињеница да влада 28 година, чини најдужим премијером у црногорској историји по дужини вршења дужности и броју мандата. Он је једини бивши југословенски лидер који је остао потпуно у власти кроз цијеле 1990-е до данашњег дана. Према Форбсовој листи најбогатијих предсједника држава — налази се на 20. мјесту у свијету (уз објашњење да се ради о мистерији), са богатством од 14,8 милиона долара / 10 милиона фунти.[1]

Био је комунистички омладинац и један од лидера социјалистичке Црне Горе од 1989. до 1991. године, предсједник владе Црне Горе у четири мандата (1991—1993, 1993—1996, 1996—1998; 2003—2006; 2008—2010; 2012—2016), предсједник Црне Горе (1998—2002) и вршилац дужности министра унутрашњих послова 2006. године. Након што је претходни премијер Жељко Штурановић поднио оставку из здравствених разлога, Ђукановић је предложен за мандатара, а званично је поново изабран за премијера 29. фебруара 2008, иако се званично претходно повукао из политике. Након поновног повлачења из политике 2010. поново је изабран за премијера 2012. године.
На предсједничким изборима одржаним 15. априла 2018. године, Мило Ђукановић је други пут изабран за предсједника Црне Горе.

Дугогодишњи је лидер Демократске партије социјалиста Црне Горе, односно насљедника црногорских комуниста.

Поријекло[уреди]

Отац Мила, Радован Ђукановић, био је истакнути комунистички црногорски функционер, који је своме сину и отворио врата у Савезу комуниста Црне Горе. Ђукановићи су се доселили у старохерцеговачки Никшић, у насеље Кочани годинама раније — из Старе Црне Горе, цетињскога краја, из племена Озринића. Породична слава Ђукановића је Аранђеловдан. Чукундјед-стриц Мила је Марко Ђукановић, који је био предсједник владе Краљевине Црне Горе и национални Србин, а његов брат Мило је чукундјед Мила Ђукановића.

У јавности се повремено воде полемике око тога да ли је четнички командант Блажо Ђукановић дјед[2] или бар рођак Мила Ђукановића, као што је неспорно рођак Марка Ђукановића. По неким тврдњама постојала су двојица људи са истим именом и презименом (Блажо Ђукановић) који живе у Никшићком крају у исто вријеме, и по тим тврдњама то су двије различите личности. По њима, четнички командант Блажо Ђукановић није дјед Мила Ђукановића. То су двије особе различитог поријекла и живота. Дјед Мила Ђукановића је по тим тврдњама био надзорник путева који је учествовао у Првом свјетском рату, у којем је рањен, а два брата су му погинула. Један од Блажове (дјед Мила Ђ.) браће се школовао на Сорбони, а други у Москви. Тај Блажо Ђукановић је умро почетком Другог свјетског рата. Четнички командант Блажо Ђукановић је стрељан 1943. године а завршио је гимназију и Училиште у Русији а такође је био учесник Првог свјетског рата.[3] По тим тврдњама, од тројице браће Ђукановића, двојица су школована у иностранству (Париз и Москва) а само за дједа Мила Ђукановића није наведено да ли се и он школовао у иностранству. Али зато је овај четнички командант Блажо Ђукановић школован у Москви, што баца сумњу на истинитост тврдњи да овај Блажо Ђукановић није дјед Мила Ђукановића и да су постојала двојица људи различитог поријекла али истог имена, презимена, мјеста и времена живљења, обојица учесници Првог и умрли/убијени око Другог свјетског рата.

Биографија[уреди]

Родио се и одрастао у Никшићу, гдје је завршио основну и средњу школу. Као син судије у младости је брзо напредовао кроз хијерархију Савеза комуниста. Студирао је економију и 1979. године постао члан Централног комитета Савеза комуниста Југославије. Прије доласка на власт, није имао имовину. Живио је код родитеља у близини аутобуске станице у Подгорици, а након тога је са супругом Лидијом био подстанар у Далматинској улици у Подгорици.[4]

Након обарања републичке црногорске власти — што је био резултат „извоза“ Антибирократске револуције, јануара 1989. године — Ђукановић се устоличује у новој владајућој гарнитури. Уз подршку Слободана Милошевића, човјека који ће касније постати његов најљући политички противник, Ђукановић је 1991. године (са 29 година) постао најмлађи премијер у Европи. Када је ступао на дужност — без икаквог политичког искуства, осим у омладинским (комунистичким) партијским организацијама — многи су сумњали да је дорастао тој одговорној функцији. Мило Ђукановић је, међутим, једини политичар у свим земљама некадашњег источног блока који је остао на власти без иједног дана прекида од тада до данас.

Послије проведене три године на мјесту предсједника владе, Ђукановић је увидио растући јаз у његовој Демократској партији социјалиста (ДПС) око односа са Слободаном Милошевићем, и крајем 1996. и почетком 1997. оштро мијења курс и почиње да се дистанцира од београдског режима. Ђукановић је 1997. године дао интервју у којем је напао Милошевића, назвавши га човјеком са застарјелом политичком филозофијом који се окружио корумпираним помоћницима.

То је означило отворени раздор у владајућем ДПС-у, који се подијелио на двије фракције: једну предвођену Ђукановићем и другу чији је вођа био Милошевићев присталица Момир Булатовић. У јулу 1997. године, њих двојица укрстила су копља на црногорским предсједничким изборима. Ђукановић, чије су присталице контролисале страначке финансије и имовину, изабран је за предсједника тијесном већином. Момир Булатовић напушта партију и оснива Социјалистичку народну партију (СНП) која је наставила да подржава Слободана Милошевића.

Ђукановић је током свог мандата корак-по-корак преузимао политичку и економску контролу над црногорским пословима од југословенских савезних органа. Посљедњих година деведесетих пружао је уточиште вођама српске опозиције и медијима чије је издавање забрањивано у Србији, и изузев неколико првих дана издејствовао изузеће Црне Горе из дејстава НАТО пакта током агресије на СР Југославију у прољеће 1999.

ДПС је бојкотовала савезне изборе у септембру 2000. године и од тада је Ђукановић на челу политичке групације која се залагала за државно осамостаљење Црне Горе. Марта 2002. године, Ђукановић је био међу потписницима Београдског споразума о оснивању Државне заједнице Србије и Црне Горе, лабаве и углавном нефункционалне државне заједнице која је проглашена фебруара 2003. године. Њено трајање било је орочено на три године.

21. маја 2006. године, Ђукановићев Блок за независну Црну Гору побиједио је на референдуму — око 55% грађана изјаснило се за независну Црну Гору.

Ђукановић је ожењен; има сина Блажа.

Истрага у Италији[уреди]

Мило Ђукановић је често оптуживан од стране политичких такмаца за личне и политичке везе са великим шверцом дувана у Црној Гори током деведесетих година. По 240 страница дугом извјештају (из 1993) италијанске полиције која се бави порезом и царинама, Црна Гора је била дио шверцерског ланца подијељеног међу различитим криминалним породицама повезаним са сицилијанском мафијом, Камором и Сакра корон унита организованим криминалним синдикатима. Овај извјештај тврди да се због шверца дувана на овај начин у Европи сваке године губи око 700 милиона долара.

Италијанска агенција Анса је 22. јуна 2007. објавила детаље истраге тужилаштва италијанског града Бари, који оптужују Мила Ђукановића да је био на челу групе које је између 1997. и 2000. године захваљујући кријумчарењу цигарета између Црне Горе и италијанске покрајине Пуље зарадила више десетина милиона евра.[5]

Напомена: Један дио текста преузет са сајта SET

Маја 2009. године, истрага против Мила Ђукановића под оптужбама за удружени злочиначки подухват у виду међународног мафијашког удруживања је архивиран, сходно његовом повратку у политику на мјесто премијера (стицањем дипломатског имунитета).[6]

Ширење истраге[уреди]

Након убиства познатог хрватског новинара Иве Пуканића, истрага се шири ка цијелој дуванској мафији, као и Милу Ђукановићу. Повод за ширење истраге су били прије свега бројни Пуканићеви текстови везано за пословање дуванске мафије и Мила Ђукановића као и Цанета Суботића које се наводи као највеће организаторе. Ово је и потврђено свједочењем Миловог Кума Ратка Кнежевића пред Загребачким судом.[7][8] Каснијим изјавама је покушавао да скине било какву одговорност. Често је нападао Републику Србију, за покушаје да Црну Гору прогласи криминалном државом. У том контексту је омаловажавао српску борбу против међународног криминала, а Црну Гору стављао у прве редове.[9] То је нарочито било видљиво послије акције „Балкански ратник“, коју је српска служба безбједности предводила у сарадњи са америчком ЦИА-ом.

Списак активности и број пријатеља из подземља увели су Мила и у аферу око убиства српског премијера Зорана Ђинђића, мада за то никад није било никаквих доказа.[10]

Референце[уреди]

  1. ^ Rich and powerful: Obama and the global super-elite, Приступљено 13. 4. 2013.
  2. ^ Milo Đukanović i njegov djed četnički komandant CG Blažo Đukanović. 
  3. ^ "ROĐENDANSKA ČESTITKA" ZA MILA ĐUKANOVIĆA. 
  4. ^ „Дошао као подстанар, одлази као милионер”. Дан онлине. Приступљено 21. 11. 2016. 
  5. ^ Bari: Đukanović osumnjičen za šverc, Приступљено 13. 4. 2013.
  6. ^ „Bari: Tužba protiv Đukanovića ode u arhivu | Mondo”. Mtsmondo.com. 10. 6. 2010. Архивирано из оригинала на датум 10. 9. 2012. Приступљено 24. 6. 2010. 
  7. ^ „Ratko Knežević: Pukanića ubila duvanska mafija | Mondo”. Mondo.rs. 10. 6. 2010. Приступљено 24. 6. 2010. 
  8. ^ „Vesti - Papandreu: Grci podržavaju mere - Internet, Radio i TV stanica; najnovije vesti iz Srbije”. B92. Приступљено 24. 6. 2010. 
  9. ^ „РТС :: Шта је Милу мило”. Rts.rs. Приступљено 24. 6. 2010. 
  10. ^ „РТС :: Кнежевић опет оптужио Ђукановића”. Rts.rs. 20. 3. 2010. Приступљено 24. 6. 2010. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]