Мило Ђукановић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили југословенског редитеља, погледајте чланак Мило Ђукановић (редитељ).
Мило Ђукановић
Danilo Türk and Milo Đukanović in 2010 (cropped).jpg
Мило Ђукановић
Биографија
Датум рођења (1962-02-15)15. фебруар 1962.(55 год.)
Место рођења Никшић
 СФРЈ
Држављанство  Црна Гора
Супружник Лидија Куч
Деца син Блажо
Универзитет Универзитет „Вељко Влаховић“
Политичка
партија
Демократска партија социјалиста
Претходно:
Савез комуниста Црне Горе (1979-1991)
Мандат(и)
4. децембра 2012. — 28 новембар 2016.
Претходник Игор Лукшић
Наследник Душко Марковић
29. фебруар 2008. — 21. децембар 2010.
Претходник Жељко Штурановић
Наследник Игор Лукшић
8. јануар 2003. — 10. новембар 2006.
Претходник Драган Ђуровић (в. д.)
Наследник Жељко Штурановић
15. фебруар 1991. — 5. фебруар 1998.
Претходник Радоје Контић
Наследник Филип Вујановић
15. јануар 1998. — 25. новембар 2002.
Претходник Момир Булатовић
Наследник Филип Вујановић
Министар одбране Црне Горе
5. јун 2006. — 10. новембар 2006.
Претходник
Наследник Боро Вучинић

Мило Ђукановић (Никшић, 15. фебруар 1962) је председник Демократске партије социјалиста, владајуће партије у Црној Гори и бивши премијер и председник Црне Горе. Завршивши свој шести мандат, што га као и чињеница да влада 25 година, чини најдужим премијером у црногорској историји по дужини вршења дужности и броју мандата. Он је једини бивши југословенски лидер који је остао потпуно у власти кроз цијеле 1990-е до данашњег дана. Према Форбсовој листи најбогатијих председника држава налази се на 20. месту у свету са богатством од 14,8 милиона долара.

Био је комунистички омладинац и један од лидера социјалистичке Црне Горе од 1989. до 1991. године, председник владе Црне Горе у четири мандата (1991—1993, 1993—1996, 1996—1998, 2003—2006, 2008—2010), председник Црне Горе (1998—2002) и вршилац дужности министра унутрашњих послова 2006. године. Након што је претходни премијер Жељко Штурановић поднео оставку из здравствених разлога, Ђукановић је предложен за мандатара, а званично је поново изабран за премијера 29. фебруара 2008, иако се званично претходно повукао из политике. Након поновног повлачења из политике 2010. поново је изабран за премијера 2012. године. Дугогодишњи је лидер Демократске партије социјалиста Црне Горе, односно наследника црногорских комуниста.

На листи најбогатијих светских лидера нашао се на 20. месту уз објашњење да се ради о мистерији.[1]

Поријекло[уреди]

Отац Мила, Радован Ђукановић, је био истакнути комунистички црногорски функционер, који је своме сину и отворио врата у Савезу комуниста Црне Горе. Ђукановићи су се доселили у старохерцеговачки Никшић годинама раније из Старе Црне Горе, цетињскога краја. Они су огранак старинског братства Ивановић, из некадашњега црногорског племена Цуца. Ивановићи су били старосједелачко братство из краја Кућишта, чији је први познати члан народни јунак вељецуцки кнез Шћепан Ивановић из друге половине XVII вијека.

Биографија[уреди]

Родио се и одрастао у Никшићу, где је завршио основну и средњу школу. Као син судије у младости је брзо напредовао кроз хијерархију комунистичке партије. Студирао је економију и 1979. године постао члан Централног комитета Савеза Комуниста Југославије. Пре доласка на власт, није имао имовину. Живио је код родитеља у близини аутобуске станице у Подгорици, а након тога је са супругом Лидијом био подстанар у Далматинској улици у Подгорици.[2]

Након обарања републичке црногорске власти, што је био резултат „извоза“ антибирократске револуције, јануара 1989. године, Ђукановић се устоличује у новој владајућој гарнитури. Уз подршку Слободана Милошевића, човека који ће касније постати његов најљући политички противник, Ђукановић је 1991. године, са 29 година, постао најмлађи премијер у Европи. Када је ступао на дужност, без икаквог политичког искуства, осим у омладинским (комунистичким) партијским организацијама, многи су сумњали да је дорастао тој одговорној функцији. Мило Ђукановић је, међутим, једини политичар у свим земљама некадашњег источног блока који је остао на власти без иједног дана прекида од тада до данас.

После проведене три године на месту председника владе Ђукановић је увидео растући јаз у његовој Демократској партији социјалиста (ДПС) око односа са Слободаном Милошевићем, и крајем 1996. и почетком 1997. оштро мења курс и почиње да се дистанцира од београдског режима. Ђукановић је 1997. године дао интервју у коме је напао Милошевића, назвавши га човеком са застарелом политичком филозофијом, који се окружио корумпираним помоћницима.

То је означило отворени раздор у владајућем ДПС-у, који се поделио на две фракције: једну предвођену Ђукановићем и другу, чији је вођа био Милошевићев присталица Момир Булатовић. У јулу 1997. године, њих двојица укрстила су копља на црногорским председничким изборима. Ђукановић, чије су присталице контролисале страначке финансије и имовину, изабран је за председника тесном већином. Момир Булатовић напушта партију и оснива Социјалистичку народну партију (СНП) која је наставила да подржава Слободана Милошевића.

Ђукановић је током свог мандата корак по корак преузимао политичку и економску контролу над црногорским пословима од југословенских савезних органа. Последњих година деведесетих пружао је уточиште вођама српске опозиције и медијима чије је издавање забрањивано у Србији, и изузев неколико првих дана издејствовао изузеће Црне Горе из дејстава НАТО пакта током агресије на СР Југославију у пролеће 1999.

ДПС је бојкотовала савезне изборе у септембру 2000. године и од тада је Ђукановић на челу политичке групације која се залагала за државно осамостаљење Црне Горе. Марта 2002. године, Ђукановић је био међу потписницима Београдског споразума о оснивању Државне заједнице Србије и Црне Горе, лабавог и углавном нефункционалне државне заједнице, која је проглашена фебруара 2003. године. Њено трајање било је орочено на три године.

21. маја 2006. године, Ђукановићев Блок за независну Црну Гору победио је на референдуму - око 55% грађана изјаснило се за независну Црну Гору.

Ђукановић је ожењен и има једног сина Блажа, који је име добио по Миловом деди.

Истрага у Италији[уреди]

Мило Ђукановић је често оптуживан од стране политичких такмаца за личне и политичке везе са великим шверцом дувана у Црној Гори током деведесетих година. По 240 страница дугом извештају (из 1993) италијанске полиције која се бави порезом и царинама, Црна Гора је била део шверцерског ланца, подељеног међу различитим криминалним породицама, повезаним са сицилијанском мафијом, Камором и Сакра корон унита, организованим криминалним синдикатима. Овај извештај тврди да се због шверца дувана на овај начин у Европи сваке године губи око 700 милиона долара.

Италијанска агенција Анса је 22. јуна 2007. објавила детаље истраге тужилаштва италијанског града Бари, који оптужују Мила Ђукановића да је био на челу групе које је између 1997. и 2000. године захваљујући кријумчарењу цигарета између Црне Горе и италијанске покрајине Пуље зарадила више десетина милиона евра.[3]

Напомена: Један део текста преузет са сајта SET

Маја 2009. године, истрага против Мила Ђукановића под оптужбама за удружени злочиначки подухват у виду међународног мафијашког удруживања је архивиран, сходно његовом повратку у политику на мјесто премијера, стицањем дипломатског имунитета.[4]

Ширење истраге[уреди]

Након убиства познатог хрватског новинара Иве Пуканића истрага се шири ка целој дуванској мафији, као и Милу Ђукановићу. Повод за ширење истраге су били пре свега бројни Пуканићеви текстови везано за пословање дуванске мафије и Мила Ђукановића као Цанета Суботића као највеће организаторе. Ово је и потврђено сведочењем Миловог Кума Ратка Кнежевића пред Загребачким судом.[5][6] Каснијим изјавама је покушавао да скине било какву одговорност. Често је нападао Републику Србију, за покушаје да Црну Гору прогласи криминалном државом. У том контексту је омаловажавао српску борбу против међународног криминала, а Црну Гору стављао у прве редове.[7] То је нарочито било видљиво после акције „Балкански ратник“, коју је српска служба безбедности предводила у сарадњи са америчком ЦИА.

Списак активности и број пријатеља из подземља увели су Мила и у аферу око убиства српског премијера Зорана Ђинђића, мада за то никад није било никаквих доказа.[8]

Референце[уреди]

  1. Rich and powerful: Obama and the global super-elite, Приступљено 13. 4. 2013.
  2. „Дошао као подстанар, одлази као милионер”. Дан онлине. Приступљено 21. новембра 2016. 
  3. Bari: Đukanović osumnjičen za šverc, Приступљено 13. 4. 2013.
  4. „Bari:Tužba protiv Đukanovića ode u arhivu | Mondo”. Mtsmondo.com. 10. 6. 2010. Приступљено 24. 6. 2010. 
  5. „Ratko Knežević: Pukanića ubila duvanska mafija | Mondo”. Mondo.rs. 10. 6. 2010. Приступљено 24. 6. 2010. 
  6. „Vesti - Papandreu: Grci podržavaju mere - Internet, Radio i TV stanica; najnovije vesti iz Srbije”. B92. Приступљено 24. 6. 2010. 
  7. „РТС :: Шта је Милу мило” (на језику: (српски)). Rts.rs. Приступљено 24. 6. 2010. 
  8. „РТС :: Кнежевић опет оптужио Ђукановића” (на језику: (српски)). Rts.rs. 20. 3. 2010. Приступљено 24. 6. 2010. 

Спољашње везе[уреди]