Пређи на садржај

Народни празници у каталонским земљама

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије

Цоррефоц[уреди | уреди извор]

Цоррефоц

Цоррефоц (прим.прев.-јуриш на ватру; ватрени јуриш;ватрено трчање) је манифестација на отвореном током које се учесници маскирани у чудовишта  шетају са  ватрометима кроз масу људи. Сигурно је да је ово ноћна мора за здравље и сигурност јер је учесницима потребна посебна одећа како би се сачували од могућих опекотина.

Маске за ову манифестацију се јављају у свим облицима и величинама, а сваки град може имати посебну традицију и обичаје што се тиче њихове израде и експозиције. Углавном, сваки град има сопствену колекцију монструозних креација, које се сваке године изнова појављују на овом догађају. У дужим “јуришима на ватру” постоји главни део одакле се пуштају ватромети као “централна база ђавола”, док у мањим јуришима свако има посебан ватромет и распршује га кроз масу људи.

Цоррефоц се одржава у Каталонији, Валенсији и на Балеарским острвима.  Релативно је нова манифестација у каталонском фолклору, која је велику популарност стекла осамдесетих и деведесетих година 20. века.

Цоррефоц

Након смрти шпанског диктатора Франсиска Франка, Каталонија је прошла кроз период културног препорода током којег је учврстила већину традиционалног и фолклорног наслеђа. Тада је ова манифестација постала популарна на прославама у време празника.Углавном је пратилац других манифестација, као што су прослава градског свеца заштитника у Барселони (Ла Мерцè) 24. септембра  и Феста Мајор сваког града.

Верује се да је пракса овог догађаја почела спонтаном интеракцијом између гледалаца и учесника у традиционалном “Плесу ђавола” (кат. Балл де Диаблес).Током средњег века због велике популарности уличног позоришта, црква је усвојила овај плес и прикључила га представама са религиозном тематиком (као што је Цорпус Цхристи).Учесници овог плеса су се маскирали у чудовишта и реконструисали борбу између добра и зла. Данас је у ту тачку укључена и пиротехника.[1]

Дан Светог Ђорђа (кат. Диа де Сант Јорди)[уреди | уреди извор]

Свети Ђорђе се сматра заштитником Каталоније и слави се 23. априла широм државе. Назива се још и “Дан руже” (Диа де ла роса) и “Дан књиге” (Диа дел ллибре)[2]

Главна улица у Барселони Ла Рамбла (од арапске речи рамла) као и улице широм Каталоније су испуњене штандовима књига. Присутни су и бројни писци који потписују књиге својим читаоцима. На овај дан мушкарци женама поклањају руже, а оне њима књиге. Каталонци обично кажу “ружа за љубав и књига за цео живот”. Међутим, данас су и жене те које добијају књиге на поклон.Руже су посебно аранжиране са додатком гране пшенице и малом заставом Каталоније. Такође се могу наћи и натписи као што су “Свети Ђорђе” (Сант Јорди), “Дан руже” (Диада де ла Роса) и “Волим те” (Т’естимо).У просеку се прода  4 милиона ружа и пола милиона књига у целој Каталонији. Још једно од главних обележја овог дана је и Сардана, која се плеше на тргу Плаçа Сант Јауме у Барселони. Постоји традиционална (краћа) Сардана и модерна (дужа), која је данас популарнија. Бенд који свира уз сардану се назива ла цобла. Ово је једини дан када је зграда владе Барселоне отворена за посетиоце.

Према легенди, Свети Ђорђе је убио змаја који је хтео да усмрти принцезу Барселоне. Из проливене змајеве крви су израсле руже, које је Свети Ђорђе поклонио принцези.[3] Такође “Фестивал руже” датира још из средњег века,а  половином двадесетог века су људи овај догађај ујединили са Светским даном књиге. Сматрали су да је погодно обележити смрт два књижевна великана Мигела де Сервантеса и Вилијама Шекспира, који су умрли 23. априла 1616. године.

Плес смрти[уреди | уреди извор]

Плес смрти (кат. Ла Данса де ла морт) је фестивал који се одржава за време Ускрса у месту Вергас, недалеко од Коста Браве. Сваке  године на велики четвртак, мештани  славе древни и јединствени ’Плес смрти’.[4] Плес се одвија уз пратњу бубњева,а учесници носе костиме осликане људским скелетом. Формира се група од десеторо људи, од којих петоро плеше уз звуке бубњева и формира облик крста. Главни део плеса изводе два учесника: један са натписом Немини Парцо (смрт не опрашта никоме),а други са црном заставом на којој пише Ло темпс ес бреу (живот је кратак). Од три детета која учествују, два носе посуду са пепелом а треће, са старим сатом, плеше без руку. Целу тачку прати остатак учесника који бакљама осветљавају сцену и стварају суморну атмосферу.

Сабласна традиција ношења ових костима симболизује коначни суд појединца да ли душа након смрти одлази у рај или пакао. Ово је једна од дефинитивно најчуднијих ускршњих традиција у Шпанији. Многи људи долазе како би видели манифестацију на улицама и кулама.[5]

Национални дан Каталоније[уреди | уреди извор]

Обележава се 11. септембра. Током Рата за шпанско наслеђеХабзбуршка монархија, Каталонија губи од трупа бурбонског краља Филипа V 11. септембра 1714. године. Овиме јој се одузимају аутономија и забрањује се употреба каталонског језика.[6]

Национални дан Каталоније

Национални дан се први пут обележио 11. септембра 1886. године. Две године касније, изложена је статуа Рафаела Казанове, која је постала центар збивања  током овог дана. Обележавање Националног дана 1923. је пропраћен масом људи и учешћем институција. Међутим, као последица протеста је било 17 рањених, као и неколико хапшења. Током диктатуре Приме де Ривере, прослава је била забрањена, а за време Друге шпанске републике је институционализована. Током диктатуре Франсиска Франка, људи су тајно славили. Тек по завршетку диктатуре, 1976. године је Национални дан јавно обележен уз протесте,а годину дана касније је статуа Казанове враћена на место. Прослава Националног дана је враћена законом 1980. године, када се обновио Парламент Каталоније.[7]

Данас се тај дан обележава полагањем цвећа на споменике храбрих од стране националистичких организација, политичких странака и институција. Обично, каталонски националисти организују демонстрације у делу Барселоне  Фоссар де лес Моререс, где одају почаст страдалима у одбрани града.Током дана, у могим каталонским селима се одржавају патриотске демонстрације и културни догађаји. Догађај је постао политички експлицитнији током протеста за независност Каталоније 2010. године.

Дан Светог Стефана[уреди | уреди извор]

Дан Светог Стефана (кат. Сант Естеве) се обележава 26. децембра, односно дан након католичког Божића. Ово је посебан датум за окупљање породице у духу дана који му претходе.[8] Свети Стефан је познат као први хришћански мученик, другим речима, први побожни хришћанин који умире за своју веру.  Религиозне прославе на овај дан се одржавају већ вековима. Последњих година се обележава и у Аустрији, Хрватској, Пољској, Ирској итд. У Шпанији се посматра као државни празник само у покрајини Каталонији. Традиционално, породице би се окупљале у једном домаћинству за Божић и често ту остајале због лоших временских услова. Како се већина каталонских села налази у Пиринејима и није био проходан пут до њих, породице су остајале заједно до 26. децембра и тако је постало уобичајено да се слави са остацима хране.

Такође, традиција је да се једу канелони, односно тестенина са додацима меса, поврћа, а најчешће са додацима бешамел соса. Сматра се да су овај специјалитет у регион увели италијански кувари каталонске буржоазије у Барселони . Јело је постало јако популарно. На овај дан, канелони се комбинују са остацима хране од Божића како би се избегло њено бацање и брзо направило јело.[9]

Фаљес[уреди | уреди извор]

Фаљес (кат. фаллес) је традиционални фестивал који се одржава у Валенсији сваке године у марту. Званично почиње последње недеље фебруара, али главни део се одиграва од 14. до 19. марта.[10]

Лес Фаллес

Фестивал представља прославу доласка пролећа. Централни део прославе су фигуре (шп. фаллас) сачињене од лутака (кат. нинотс) које праве локални уметници, сатиричног су карактера и представљају коментар на тренутна дешавања у друштву. Сваки део града има своју групу људи, цасал фаллер, која скупља средства за израду лутака. Лутке су направљене од картона, папира, дрвета или гипса и могу бити високе и до 30 метара. Мање фигуре се постављају 15. марта, а веће 16. марта на градском тргу и ти дани се називају ла плантà. Последњег дана фестивала - ла нит де ла цремà, 19. марта,спаљују се све фигуре, осим победничке.За време фестивала улице су пуне људи, може се чути музика свуда, а неизоставни део су ватромет и петарде.

Најпопуларнија верзија о пореклу овог фестивала везана је за стару традицију столара. Они су 19. марта, на дан свог заштитника Светог Јосифа, спаљивали даске на којима су биле свеће које су користили као осветљење током зиме. Током времена, тим ватрама су додавали старе ствари и крпе, па су постепено настале лутке (нинотс).[11]

Фаљес фестивал је додат на листу нематеријалног културног наслеђа УНЕСЦО-а у новембру 2016. године.[12]

Томатина[уреди | уреди извор]

Томатина је фестивал који се прославља у валенсијском граду Буњол последње среде у августу, током фестивалске недеље.  За време фестивала учесници се гађају парадајзом искључиво у забавне сврхе.

Томатина

Око 10 сати  ујутро се ставља се шунка на јарбол. Учесници покушавају да се попну I скину шунку, а чим се то догоди, почиње гађање. За гађање се користи искључиво презрели парадајз. Гађање обично траје сат времена, после чега ватрогасни камиони цревом оперу улице, док учесници користе баштенско црево да оперу сок од парадајза са себе. Ове улице су једне од најчистијих на свету због високе концентрације лимунске киселине у парадајзу.[13]

Организатори су увели кодекс понашања како би се избегли пробеми. Учесницима се препоручује да носе заштитне наочаре и рукавице. Како би се избегле веће повреде, парадајз је пре бацања потребно згњечити у руци. Ради веће безбедноси, 2013. године број учесника је ограничен на 22 000 људи и неопходна је улазница.[14]

Постоји више теорија како је настала Томатина, али једна је најпоузданија. Током фестивала "Џинови и главоње" 1945. године, група младића желела је да учествује у паради са музичарима. Једном учеснику је пала велика глава и почео је та удара све што му се нашло на путу. Како је у близини била пијаца, људи су почели да се гађају поврћем, углавном парадајзом. Следеће године се понови инцидент, али су овог пута донели парадајз од куће.

Томатина је била забрањена педесетих година, али то није зауставило учеснике. У знак протеста, 1957. године организована је сахрана парадајза. Грађани су носили сандук у ком се налазио велики парадајз. Одиграло се уз пратњу бенда који је свирао посмртни марш. Протест је био успешан и Томатина је одобрена.[15]

Ноћ Светог Јована[уреди | уреди извор]

Ноћ Светог Јована (кат. Нит де Сант Јоан) се прославља сваке године током ноћи између 23. и 24. јуна на Мајорци. То је чаробна ноћ када се слави летњи солстициј, са два дана закашњења. Католичка црква ју је спојила са прославом рођења Јована Крститеља.  Главни елементи су: ватра, поноћна купања, биљке Светог Јована, плес, музика и други ритуали.[16]

Током дана постоје разне радионице и активности за децу. Увече почиње популарни цоррефоц (прим.прев. ватрено трчање)када људи прерушени у демоне (цоллас де димонис) изводе наступ са прскалицама, бакљама и ватрометом. Ноћ се завршава традиционалним плесом батукадом, док градом одзвањају бубњеви.[17]  

Ноћ Светог Јована има паганско порекло, када се прослављао долазак пролећа и летњи солстициј. Главни део прославе биле су велике ватре, за које се веровало да терају зле духове.[18]

Свети Мартин[уреди | уреди извор]

Свечаности посвећене Светом Мартину се обележавају трећег викенда у јулу у граду Ес Меркадал (Менорка). Главни део ових прослава су коњи.

Током фестивала прати се традиционални протокол, где су и даље представљене главне друштвене класе из прошлих векова. Музичар је задужен за свирање флабиол музике (фабиолер) и он предводи групу која јаше магарца. Њега прати цаиxер батле (представник грађанства), цаиxер цапеллà (представник Цркве), а затим представници сељака, венчаних и невенчаних људи. На крају се налази собрепосат (нежења).[19]

Госпа Кармелска[уреди | уреди извор]

Дан Госпе Кармелске посвећен је заштитници рибара и обележава се 16. јула на Ибици. Славље почиње свечаном вечерњом поворком, када мештани носе Госпину статуу до луке. Статуа се, затим, ставља на брод који је украшен због прославе.[20]







Референце[уреди | уреди извор]


  1. ^ Јессоп, Тара. „Wхy Yоу Муст Сее тхе Цоррефоцс ат Ла Мерцè Фестивал, Барцелона”. Цултуре Трип. Приступљено 2019-04-24. 
  2. ^ „Ла Диада де Сант Јорди | ТрадитионсЦустомс.цом”. традитионсцустомс.цом. Архивирано из оригинала 24. 04. 2019. г. Приступљено 2019-04-24. 
  3. ^ „Тхе легенд оф Сант Јорди, а тале оф валоур, цоураге анд лове”. Барцелона wебсите (на језику: енглески). 2016-04-05. Архивирано из оригинала 24. 04. 2019. г. Приступљено 2019-04-24. 
  4. ^ „Ла Данса де ла Морт | Wеб Официал де л'Ајунтамент де Вергес”. www.вергес.цат (на језику: каталонски). Приступљено 2019-04-24. 
  5. ^ „Процессион оф Вергес анд Данце оф Деатх | Евентс | Цултуре | Wхат то до | Цоста Брава Гирона Пyринеес”. ен.цостабрава.орг. Приступљено 2019-04-24. 
  6. ^ „Ла Диада: Севен тхингс yоу неед то кноw”. www.тхелоцал.ес (на језику: енглески). 2018-09-11. Приступљено 2019-04-24. 
  7. ^ „Диада де Цаталунyа: Ел ориген де еста фестивидад”. Ла Вангуардиа. 2018-09-09. Приступљено 2019-04-24. 
  8. ^ „Сан Естебан”. Дреамгуидес ЕС (на језику: шпански). 2011-02-25. Архивирано из оригинала 24. 04. 2019. г. Приступљено 2019-04-24. 
  9. ^ Јессоп, Тара. „Хоw То Целебрате Сант Естеве Лике А Цаталан”. Цултуре Трип. Приступљено 2019-04-24. 
  10. ^ „фаллас - Јунта Централ Фаллера - Фаллес де Валèнциа”. Фаллас.цом (на језику: каталонски). Приступљено 2019-04-24. 
  11. ^ „Фаллес ин Валенциа | Информатион абоут Фаллас фестивал ин Валенциа”. www.виситваленциа.цом. Приступљено 2019-04-24. 
  12. ^ „УНЕСЦО - Валенциа Фаллас фестивитy”. ицх.унесцо.орг (на језику: енглески). Приступљено 2019-04-24. 
  13. ^ „Ла Томатина | Тхе Тасте оф Спаин”. Приступљено 2019-04-24. 
  14. ^ „Ла Томатина марца су еqуилибрио цон 22.000 персонас y 160 тонеладас де томате”. Ла Вангуардиа. 2017-08-29. Приступљено 2019-04-24. 
  15. ^ Студио, Соцаррат. „Ла Томатина – Пáгина официал”. латоматина.инфо (на језику: шпански). Приступљено 2019-04-24. 
  16. ^ „Нит де Сант Јоан | Цултура Популар”. ламева.барцелона.цат. Приступљено 2019-04-24. 
  17. ^ „Евентс Ноцхе де Сан Јуан”. www.иллесбалеарс.травел. Приступљено 2019-04-24. 
  18. ^ Трип, Цултуре. „Еверyтхинг Yоу Неед То Кноw Абоут Тхе Нит Де Сант Јоан”. Цултуре Трип. Приступљено 2019-04-24. 
  19. ^ „Фестивитиес оф Сант Мартí де Ес Мерцадал”. www.иллесбалеарс.травел. Приступљено 2019-04-24. 
  20. ^ „Вирген дел Цармен Фестивал, Ибиза Исланд”. СееИбиза.цом (на језику: енглески). Приступљено 2019-04-24. 

Извори[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Narodni_praznici_u_katalonskim_zemljama&oldid=27819529”