Панскандинавизам

Панскандинавизам, слика непознатог данског сликара из периода између 1844. и 1850.

Панскандинавизам је врста пан-покрета из 19. века који се залагао за политичко, економско и културно уједињење скандинавских држава. Идеја покрета имала је за циљ блиску сарадњу или могуће уједињење скандинавских нација на основу заједничког културно-историјског наслеђа.

Политички скандинавизам

Политички скандинавизам аналоган је унификационим покретима 19. века у Италији и Немачкој. За разлику од ових покрета, политички скандинавизам није био успешан и више не постоји. Покрет је на свом врхунцу био половином 19. века, а подржавао је идеју о Скандинавији као о уједнињеном подручју или једној нацији, на основу заједничког језичког, културног и политичког наслеђа трију скандинавских земаља: Данске, Норвешке и Шведске.

Покрет су покренули дански и шведски студенти 40-их година 19. века, најпре у Сконеу. На почетку, политички представници обе земље, укључујући краљеве Кристијана VIII и Карла XIV, били су неповерљиви према покрету. Полиција у Данској је стога пажљиво надгледала присталице скандинавизма. Ипак, након што је Оскар I постао краљ Шведске и Норвешке 1844. године, односи са Данском су побољшани, а покрет је почео да добија подршку у либералним новинама, као што су Фæдреландет и Афтонбладет, које су то виделе као начин супротстављања конзервативним струјама које су доминирале тадашњом Европом. Током рата између Данске и Пруске 1848. године, Шведска, која је тада била у унији са Норвешком, понудила је помоћ, али је покрет доживео крах од којег се никад није опоравио након Другог шлезвичког рата, када је Шведска одбила да се придружи алијанси против све јаче Немачке.

Садашња ситуација

Након Другог светског рата уследила је деценија нордијске сарадње у којој су створена међувладина тела попут Нордијског савета и Скандинејвијан ерлајнс систем. Међутим, нордијска сарадња је током Хладног рата нагло ослабила због шведског и финског неприступања НАТО-у. Сматра се такође да је интензивирање европске интеграције (чињеница да су Шведска, Финска и Данска приступиле Европској унији) ослабило подстицај за интеграцију земаља на нордијском нивоу.

Упркос многобројним политичким напорима, панскандинавизам никада није довео до оснивања неке званичне уније земаља. Културни панскандинавизам се на идејном плану у много чему поклопио са покретима попут пангерманизма и панславизма, али је панскандинавиза био успешнији утолико што је скандинавске земље учинио социјално, културно и политички хомогенима у мери у којој људи изван Скандинавије тешко успевају да разликују државе.