Периапикална циста

Периапикална циста
Синоними	Радицулар цyст, инфламматорy цyст
ЦТ снимак периапикалне цисте
Специјалности	максилофацијална хирургија

Периапикална циста или радикуларна циста је најчешћа циста чељусти, која се матра упалном, а не развојном одонтогеном цистом, увек повезана са невиталним зубом. Периапикалне цисте се радиографски не разликују од гранулома када су мале. Периапикалне цисте се јављају код пацијената у широком старостном распону, са врхунцем у трећој и четвртој деценији живота. Ретко се ове цисте развијају заједно с млечним зубима. Већина периапикалних цисти има максимални пречник од 2 цм или мање, иако неке лезије могу показати драматично повећање са деструкцијом значајног дела вилице.

Периапикалне цисте су најчешће локализоване у предњој максиларној (горњовиличној) регији, док се цисте повезане с млечним зубима чешће јављају у мандибули (доњој вилици).

Код дуготрајних цисти може се уочити ресорпција корена оштећеног зуба, а повремено и суседних зуба.

У раној фази лечења може бити довољна ерадикација инфекције и операција коренског канала дренажом, али када се циста прошири и притисак унутар ње порасте, мора се хируршки уклонити. Ако неки делови циста остану иза уклањања зуба циста може аутономно поново да израсте (резидуална циста) и мора се уклонити.

Епидемиологија

Релативна инциденција одонтогених циста. Периапикалне цисте су означене плавом бојом.

Периапикалне цисте чине приближно 75% свих врста цисти које се налазе у оралној регији.

Мушко : женски однос у јављану периапикална циста је 3 : 2

Најчешће се јављају код особа између 20 и 60 година.

Врсте периапикалних цисти:

• Апикалне (70%)
• Бочне или латералне (20%)
• Остале цисте, (инфламаторна колатерална, мандибуларна, инфицирана букална), (10%)

Етиологија

А) Фрагмент зида радикуларне цисте који показује метапластичне промене ћелија које секретује слузокоже (стрелице; хематоксилин и еозин, оригинално увећање x100). Б) Увећање ћелија слузокоже. C) Цилијатне ћелије (стрелица). Доња влакнаста капсула садрже холестеролске пукотине и упалу.

У почетку, некротична пулпа изазива упалну реакцију на врху зуба. Како периапикални фокус постаје хроничан, виде се гранулацијско ткиво, ожиљак и мешовити инфилтрат запаљењских ћелија. Иако се ова лезија неспецифичне хроничне упале се назива периапикални гранулом, обично није грануломатозна јер макрофаги нису доминантни тип ћелије. Периапикални грануломи перзистирају све док се зуб не извади или се коренски канал не испуни инертним материјалом (ендодонтске пломбе).

Цисте у пределу врха корена (апикалне)

Настају услед хроничног апикалног пародонтитиса у који је касније урастао епител. Периапикално гранулационо ткиво је у почетку прожето епителним тракама које настају од Маласезових епителних заостатака у пародонцијуму (описао их је 1885. године). То су заостаци епителне Хертвигове кошуљице, који за време развитка зуба индукују стварање дентина у пределу врха корена. Ти епителни заостаци остају у пародонцијуму доживотно и током година се смањују по броју и велићини. Код запаљивих процеса у пределу пародонцијума, та мирујуцћа епителна острвца постају активна и расту у виду ћелијских снопова који продиру у гранулационо ткиво запаљивог огњишта, прожимајући га као да улазе у поре сунђера, стварајући мрежасту формацију у унутрашњем делу гранулома или се шире површином цемента.

Холестеролске пукотине периапикалне цисте вилице.

Периапикални гранулом

У таквом епителном гранулому долази до дегенеративних промена и стварања мањих шупљина. Те најпре мале полигоналне цисте расту тада на тај начн што се и даље одигравају процеси коликвације, чији размекшани садржај представља садржај циста. Овакав епителни раст је проузрокован запаљивим надражајима апикалног гранулома или апикалног пародонтитиса

Отприлике 20% периапикалних гранулома напредује до периапикалних циста кроз инфламаторну стимулацију епителних одонтогених остатака. Ови остаци су остаци формирања корена зуба и опстају тококом целог живота у пародонталном лигаменту.

Углавном, циста може садржати холестеролске пукотине из којих се често садржај избацује из кости са доње стране. Зид такве цисте је дебео, окружује повремене фрагменте сребра или материјала за пуњење.

Клиничка слика

Излед лица особе са отоком изазваним периапикалном цистом

Периапикалне цисте су у првој фази асимптоматске све док не дође до деформације чељусти или се догоди суперинфекција. Тада клинички налаз може укључивати следеће знаке и симптоме:

• осјетљивост,
• бол,
• оток и
• дренажу.

Међутим, многе периапикалне цисте су асимптоматске и откривене су случајно током рутинског радиографског прегледа.

Дијагноза

Радиографија показује радиолуценцију на врху корена зуба са губитком ламине дуре (танки слој радиопровидне кости која нормално окружује корен зуба). Радиолуценција може изгледати или добро дефинисана или слабо ограничена, а могућа је ресорпција суседног корена.

Радиолошки периапикалне цисте имају следеће карактеристике:

• унилокуларне су,
• везане уз авитални зуб,
• оштро ограничене,
• са зоном склеротичне кости.

Латерална радикуларна циста

Латерална радикуларна циста представља варијанту периапикалне цисте која се јавља дуж латералног дела корена зуба, а не на врху (апексу); претпоставља се да је резултат некрозе зубне пулпе која се шири кроз латерални или додатни канал.

Најчешће настаје у пределу доњих премолара и предела предњих зуба горње вилице. Јавља се у свим животним добима. Латерална периодонтална циста настаје од одонтогеног епитела, а узрок може бити редуковани глеђни епител, остаци Маласезових ћелија или осталих денталних ламина.

Неки случајеви се такођер могу развити из комуникације с дубоким пародонталним џепом. Иако се такве цисте радиографски могу чинити сличне развојној латералној пародонталној цисти, треба их разликовати као упалне по етиологији.

Радиографски се види као кружно или овојно расветљење у бочном делу пародонцијума са израженом склерозом коштаног ткива на њеним ивицама. Зуб услед присуства овакве цисте, није примарно девитализован.

Резидуална циста

Када се уклони невитални зуб, периапикално инфламаторно ткиво које није извучено из лежишта зуба може довести до друге варијанте, познате као резидуална периапикална циста (резидуална циста ). Таква лезија се обично манифестира као добро ограничена радиолуценција на месту екстракције. Старије резидуалне периапикалне цисте понекад развију дистрофичну калцификацију, што резултује централним подручјем радионепропусности.

Радиографска разлика између периапикална цисте и периапикалног гранулома

Радиографски, периапикална циста се не може разликовати од периапикалног гранулома, јер се појављују као добро дефинисана радиолуценција повезана с кореном зуба, обично са иивицом склеротичне кости. Величина може бити од неколико милиметара до неколико центиметара.

Истраживања су показала да је привремена радиографска дијагноза била тачна у 48% случајева за периапикални гранулом и 36% за радикуларну цисту , са инциденцом цистичне промене у упалним периапикалним лезијама пулпног порекла од приближно 30%. Није се показало да употреба напреднијих радиографских техника као што је компјутеризована томографија конусног зрака (ЦБЦТ) повећава ниво тачности у разликовању периапикалних гранулома од радикуларних циста.

Терапија

Начелно је прихваћено да се периапикалне цисте неће решити ендодонцијом саме пломбе већ се мора хируршки уклонити. Максиларне цисте могу пролиферирати на такав начин да захвате антралну или назалну слузокожу; стога упаљена циста може бити повезана са слузокожом горњих дисајних путева.

Периапикалне цисте се лече енуклеацијом (цистектомијом) и киретажом, било кроз екстаркциони отвор или периапикалним хируршким приступом када је зуб обновив или је лезија већа од 2 цм у пречнику.

Уколико се жели сачувати зуб, неопходно је ендодонтско лечење (ако претходно није урађено).

Нека литература подржава нехируршко, конзервативно ендодонтско лечење мањих лезија, уз потпуно уклањање узрочника, и редовно праћење радиографијом за процену зарастања и праћење потенцијалног повећања лезије.

Цистектомија представља уклањање цисте у целости, када се оперативни дефект примарно затвара режњем слузокоже, а по уклањању конаца седмог дана, рана је споља зарасла. У коштаном ткиву одиграва се процес зарастања у којем се постепено настали крвни угрушак прожима везивним ткивом које касније, таложењем калцијумових соли прелази у коштано ткиво.

Изрезане цисте увек треба послати на хистолошку процену како би се искључиле друге могуће патологије, као нпр. карцином у ткиву радикуларне цисте.

Понављање цисте након хируршког уклањање је неуобичајено.

Спољашње везе

Медији везани за чланак Периапикална циста на Викимедијиној остави

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља).