Пређи на садржај

Покољ у Албанији 1951.

С Википедије, слободне енциклопедије
Покољ у Албанији 1951.
МестоТирана, Албанија
Датум25 и 26. фебруар 1951.
МетаИнтелектуалци
Убијено22 (21 мушкарац и 1 жена)

Покољ у Албанији 1951. године (алб. Masakra e vitit 1951 — „Покољ 1951. године”) био је злочин против човечности без процесуирања у коме је режим под вођством озлоглашеног комунисте и стаљинисте Енвера Хоџе, ликвидирао 22 интелектуалаца 25. и 26. фебруара 1951. године. Егзекуцију су извршили припадници Сигуримија, на основу одлуке Политбироа Централног комитета Партије рада Албаније. Разлог за ову акцију била је експлозија бачене бомбе у двористе совјетске амбасаде у Тирани, коју су организовали антикомунисти из подземља Тиране. Као резултат тога, утицајне личности способне да консолидују албанску опозицију и супротставе се режиму физички су елиминисане.[1]

На четрдесету годишњицу од овог злоћина, тачније 1991. године жртве су формално рехабилитована и ослобођене кривице, а 2008. године и постхумно одликоване Орденом части нације.

Историја

[уреди | уреди извор]

Комунистичка партија Албаније (албански: Партиа Комунисте е Схqипëрисë) основана је 8. новембра 1941. године у Тирани. Партија је пред крај Другог светског рата успоставила нови режим у новембру 1944., кад су комунисти коначно протерали немачке окупаторе из Албаније.

За разлику од остатка источне Европе (осим Југославије), стаљинисти су у Албанији дошли на власт без значајније војне помоћи СССР-а, што је надаље придонело све већим амбицијама албанских партократа, чиј идеологија није била толико совјетска, колико западна. У том периоду постојало је мишљење да без британског оружја албански комунисти не би добили рат и после њега дошли на власт. Међутим владајућа партија у НР Албаније када је дошла је на власт 1944. године и на њој се одржала до 1992. године, мењала је политику и према западу и према СССР-у.

Председник КП Албаније од њеног оснивања па до своје смрти, 1985. године, био је Енвер Хоџа. Године 1948. партија је променила назив у Партија рада Албаније (албански: Партиа е Пунëс е Схqипëрисë), да би се 1991. године, у склопу промена које су захватиле многе земље Европе реформисала и променила назив у Социјалистичка партија Албаније (албански: Партиа Социалисте е Схqипëрисë).

Иако КП Албаније није била чланица Информбироа, она је, јуна 1948. године, подржала Резолуцију и учествовала у кампањи против КПЈ. На Једанаестом пленуму ЦК КПА, септембра 1948. године, извршени су напади на КПЈ са позиција Резолуције Информбироа. Први конгрес КПА, одржан од 8. до 21. новембра 1948. године, усвојио је дугорочну непријатељску политику према Југославији. Високи функционер КПА Кочи Џоџе ухапшен је 2. децембра 1948. и на процесу од 12. маја до 13. јуна 1949. године осуђен на смрт стрељањем, под оптужбом да је подржавао Тита и радио против Информбироа у Албанији.

Двојица злогласних вођа Албаније и иницијатора масакра 1951.
  • Мехмет Шеху
    Мехмет Шеху
  • Енвер Хоџа
    Енвер Хоџа

Након уклањања Кочија Џоџеа, Мехмет Шеху (који же бити један од иницијатора масакра 1951) постао је нови шеф албанских безбедоносних снага. Рођен у породици фанатичног исламисте шеика, он се неко време интересовао за верски фундаментализам. Али када је крајем 1930-их ова јерес заборављена: Шеху је свој живот повезао са стаљинизмом. Најпре се обрео у Шпанији, где се борио у бригади Гарибалди, а затим у логору у Француској, након чега се нашао у затвору за нацисте. Када је пуштен из затвора дозвољено му да се врати у Албанију, где је поново затворен. У затвору се није дуго задржавао: јер му је на захтев локалних фашиста било допуштено да слободно шета. Касније је и сам тај чин назвао „нацистичком грешком“, али нико не зна шта се тада дешавало, јер није тајна да су у том периоду многи угледни комунисти радили, како кажу, „на две стране”. Као и сви албански комунисти, он је још као партизан у Другом светском рату сарађивао с Британцима и то образлаго речима:

Шеху је био озбиљно повезан и са традиционалном мафијом, која је изгубил вође неких локалних кланова.

Након Другог светског рата, каријера партизана Шехуа кренула је узлазном путањом. Постављен је за заменика начелника генералштаба у рангу - генерала војске. Следећих тридесет година прошло је под знаком репресије коју је Шеху организовао. колико је био суров, говори податак да је волео да прича како је лично обесио претходног начелника беезбедности Кочи Џоџеа.

Отпор режиму у Албанији с почетка 1950-тих

[уреди | уреди извор]

У периоду од 1948. до 1960. године НР Албанија је била под снажним утицајем СССР-а и доследно спроводила „стаљинстичку политику“. Бројни социјални програми у Албанији реализовани су уз помоћ совјетске владе, која је како у економском тако и у политичком смислу пружали Енверовом режиму значајну подршку. Истовремено је једнострана владавина комуниста, национализација економије, прогон религије, репресија од стране Сигуримија изазвали широко незадовољство у земљи.

Како се Албанцима није свидело „дирљиво јединство” Стаљина и Хоџе, јавио се отпор режиму почетком 1950-их, иако под снажном пресијом Сигуримија и Мехмета Шехуа.[2]

Организована опозиција деловала је углавном у егзилу, и покушавала да убаци илегалце у Албанију. Током 1949. године основан је Национални комитета „Слободна Албаније” - Удружење за борбу против имиграције, у којем је главну улогу одиграо националиста Балли Комбëтар. У Албинију су деловале и тајне организације, од којих су неке одржавале тајну комуникацију и са „Слободном Албанијом” у егзилу.

Припреме за бомбашки напад на амбасаду СССР

[уреди | уреди извор]

Јена од првих акција коју је организовала илегала у Албанији била је бомбашки напад на амбасаду СССР у Тирани. Акцију је организова 20-то годишњи момак по имену Хусен Лула, који је некада служио у МУП-у, члан антикомунистичког подземља, и организације „Фронт отпора", а придружио му се и запослени у амбасади СССР Казим Лаши такође члан Фронта (попут Лулуа, и он је отпуштен, али не из Министарства унутрашњих послова, већ из војске). У организацију бомбашког напада били су укључени не само бивши већ и садашњи официри: Али Вогли и Рустем Тачи, вођа Фронта отпора, Сеyфулл Схима (који је био и секретар цивилне организације ЦПА), Зенел Рика, трговац лимунадом, и физичар Марк Зепхy, такође су припадниици Фронта отпора.

У време експлозије организација се поносно звала „Национално јединство“ и сматрала се делом Националног комитета Слободне Албаније (тако да Комитет који је био у иностранству једва да је био у стању да координира оружане акције у земљи).

Непосредно пре догађаја активисти су издали манифестни летак у коме су навели...

Експлозија у совјетској амбасади

[уреди | уреди извор]

У ноћи 19. фебруара 1951.године, док је стражу чувао Казима Лацхија, Хусен Лула је бацио импровизовану бомбу на зграду Амбасаде СССР У Тирани[тражи се извор]. Експлозија није била јака и није довела до веће штете и жртава, само је разбијено неколико прозора од детотанице. Казим Лацхи ухапшен је неколико сати касније и погубљен готово одмах. Хусен Лула убијен је у сукобу са тајним агенатима Сигуримија неколико дана касније [тражи се извор]. Активисти „Националног јединства“ који су планирали да беже у Југославију у марту и априлу 1951. били су заробљени од Сигуримија, и сви који су пружали отпор попут Луле, и умрли у сукобима.

Дана 9. октобар 1951 војни суд изрекао 14 пресуда [тражи се извор] . Упућено је пет особа - Сеyфул Схима, Казим Лацхи, Али Вогли, Рустем Тацхи, Зенел Рика. Пет особа, укључујући Марка Зепхyја, на казне затвора у распону од 5 до 25 година у затворима и радним логорима. Три особе послане су на 15-месечни принудни рад. Један од оптужених ослобођен је.

Поуздано се зна верзија по којој је акција Луле и Лацхија испровоцирана од стране Сигуримија како би добили изговор за репресију према интелектуалцима. Сигуримију је било лако да испровоцира младог 20 година стзарог Луле, жестоког антикомуниста жељног акцији. Ситуација се често упоређује са убиством Кирова.[тражи се извор].

Списак жртава

[уреди | уреди извор]
  1. Yонуз Катзели, бизнисмен
  2. Али Кöралиу, републикански политичар, правник
  3. Антон Делхуис, грађевинар, учитељ
  4. Гöн Темали, фармацеут
  5. Фадил Диздари, библиотекар, књижар
  6. Кхаки Кодра, бизнисмен
  7. Хекуран Трока, бизнисмен
  8. Ницо Лезо, хемичар
  9. Манусх Песхкепиа, пјесник
  10. Зyунди Херрy, новинарка
  11. Пандели Нова , привредник
  12. Мехмет Али Схкупи, инжењер гријања
  13. Лука Рашковић, инжењер аутомобила, подузетник
  14. Пандели Нова , привредник
  15. Петро Кономи , телеграфски оператер
  16. Тефик Шеху, економиста, правник
  17. Гафур Егени, официр, учесник битки с италијанским окупаторима
  18. Муфтар Егени, официр, учесник у биткама с немачким освајачима
  19. Пиеррин Гуразиу, економиста, спортиста
  20. Том Катунди, инжењер
  21. Реисе Селф, бизнисмен, грађевински менаџер
  22. Кемал Касарухо , економиста
  23. Сабиха Касхимати, биолог (прва албанка доктор наука, школски друг Енвера Хоџе )

Иако од наведених лица у списку нико није имао никакве везе са Фронтом отпора и експлозијом у совјетској амбасади, они нису скривали антикомунистичке погледе и своју припадност опозицији. Махом су били интелектуална елита Албаније, који су уживали поштовање и ауторитет у земљи. Неки од њих као нпр. браћа Катсели, Кöралиу, Егени, имали су вишегодишње искуству у политичкој активности или војној служби.

Састављачи попис ових лица и Сигурими није тврдио да су сва ухапшена лица уплетена у бомбашки напад на совјетску амбасаду - али су наглашавали политичку опасност која је непосредно произишла из њиховог опредељења. Ту процене у оптужници од 25. фебруара 1951. поновио је војни тужитељ Сири Шаршани, који је касније признао...да нема никаквих доказа или барем доказа о конкретној кривици тих људи о учешћу у терористичком нападу 19. фебруара. Закључак тужитеља је садржавао само стереотипне оптужбе...„да су одговорни за стварање терористичке организације" и повезаности с „англоамеричким империјалистима". Те исте тезе накнадно су наведне у судским одлукама које су донет ретроактивно.[3]

Сабиха Касимати
Једина жена која је страдала у масакру

На том списку нашла се и биологиња Сабиха Касимати, под оптужбом да је учествовала у терористичким акцијама и дај је службеник страних шпијунских агенција. На суђењу је Сабиха негирала све наводе из оптужнице, и у своју одбрану, поред осталог, изјавила:

У ноћи 26. фебруара 1951.године, везана бодљикавом жицом, заједно са осталим осуђеницима Сабиха Касимати одведена је близу моста Бесир и погубљена, на истом месту, где су тела осталих жртава масакра неколико дана раније бачена у велику отворену јаму.

Сабиха Касимати била је једина жена међу 22 убијена мушкарца, и задња која је убијена.

Поред наведених лица ухапшени су и многи рођаци и пријатељи погубљених жртава.

Извршење масакра

[уреди | уреди извор]

Први који је страдао у маскру 25. фебруара 1951. био је Јонуз Катзели, који је страдао у канцеларији истражитеља, за време саслуђавања од стране министра полиције Мехмета Шеху. Наиме како је Јонуз испитивање претворити у тучу, ометајући омраженог министра унутрашњих послова да га саслуша, уз помоћ стражарског капетана Шеху је успео узвратити на напад и чак избацити Јонуза кроз прозор. Према службеној верзији, Јонуз је сам скочио кроз прозор.

Остатак ухапшених њих 21 стрејељано је у ноћи 26. фебруара 1951. и сакривену у заједничком гробу на обали реке Ерзен код Тиране [тражи се извор]. Истог дана, Народна скупштина усвојила је хитни закон „о борби против тероризма“, који је практично укинуо све правне поступке са одговарајућим оптужбама. Мехмет Шеху поздравио је давање Сигуримију неограничену моћ.

Формална одлука војног суда који је одобрио смртне казне, донета је 5. марта 1951. године, више од седам дана након убиства. У доба репресалије била је незаконита чак и према формалним регулаторним актима НРА-е. Приговор против извансудског извршења изразили су и у Министарству правде и Врховном суду. Убиство 22 особе била је акт државног тероризма и незаконите владавине [тражи се извор]. Напад на совјетску амбасаду искориштен је као изговор за политичку одмазду, којом је партијско-државна елита елиминисал потенцијалне организаторе опозиције.

Када је извршен масакр над невиним жртвама, Сигурими је извео пре дсуд праве бомбађе. Лулуова група бомбаша пружајучи погинула је у пуцњави. Док је 14 људи из подземља ухапшено. Судили су им,и ирекли им казне 9. октобра 1951. Петорица су стрељана, међу њима и Казим Лачи. Међутим овим пресудама претходна начињен масакр над невиним жртвама, формално ништа није много променити.

У априлу 1956., на априлској страначкој конференцији у Тирани, поражена је и унутарстраначка опозиција [тражи се извор], а на основу одлука 20. конгреса КПЈ, све више је јачала стаљинистичка диктатура Енвера Хоџе, која је нанела много зла Албанском народу.

Види још

[уреди | уреди извор]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Алексей ЖАРОВ, Албания от резни до весны В этом году Страна Орлов отметила череду юбилеев Архивирано на сајту Wayback Machine (25. мај 2019) Сенсус Новус, 17. 12. 2016
  2. ^ Нга Агим Xх. Дëсхница, Месната е фтохтë е њë пусхкатими барбар, 60 вјет мë парë, Газета, 24. 2. 2011
  3. ^ Обсервер, 15. март 1951.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Pokolj_u_Albaniji_1951.&oldid=27061724”