Раде Марјановић (хирург)
| Прим. др сци. Раде Марјановић | |
|---|---|
 | |
| Датум рођења | 11. децембар 1926. |
| Место рођења | Трнавци Краљевина Југославија |
| Датум смрти | 6. март 1996. (69 год.) |
| Место смрти | Београд Савезна Република Југославија |
| Образовање | Универзитет у Београду , Медицински Факултет |
| Занимање | Хирург |
| Супружник | Прим. др сци. Радмила Марјановић |
| Деца | Двоје деце |
Раде Марјановић (1926 — 1996) био је примаријус, специјалиста опште хирургије.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је у селу Трнавци, Александровац Жупски у учитељској породици. Почетак Другог светског рата дочекао је у 8 разреду гимназије где је мобилисан за Сремски фронт и као борац 6 Црногорске бригаде, с којом је прошао борбени пут од Крушевца преко Краљева, Ужица, Београда, Срема, Босне и преко Дрине. То га је научило трпљењу и такав је остао до краја живота. Још у рату се определио за медицину, коју је уписао у Београду 1946 године.У јесен 1948 године упознао је своју будућу супругу Радмилу која је те године уписала медицину. У лето 1951 године као студенти (услед недостатка лекарског кадра) пријавили су се за вакцинацију деце у александровачком и копаоничком Срезу. Крећући се од села до села по обронцима Копаоника и Жељина, преваљујући велики део пута на коњима.Млади будући лекари су се осећали као пионири који су крчили пут у будућност.
Средином 1953. године када је Раде дипломирао, требао донети одлуку: да ли ће остати у Београду где му се нудио посао на клиници, или ће у провинцију.I он и његова супруга су осећали да су се већ везали за тај планински крај, скромни честити планински народ и да као лекари тамо најбоље могу да помогну.Та везаност је остала чак и када су нешто касније прешли у крушевачку болницу.Људи са Копаоника су тражили др Марјановића, да им помогне не само као лекар него и као човек. Он је за њих увек имао времена. У лето исте године су др Раде и његова супруга стигли чезом из Трнаваца, преко Шљивова и Ботуње до високог превоја Славе одакле су угледали месташце на једној заравни изнад кога се уздизао Копаоник.Био је то Брус.Након неколико месеци враћа се са породицом у Београд да заврши приправнички стаж, тада се упознаје са Проф.др Вуканом Чупићем, оснивачем института за мајку и дете у Београду. Постали су добри пријатељи и сарадници, ценио је ентузијазам са којим Др Марјановић прича о свом будућем послу тако да је по његовом савету завршио курс „Социјалне педијатрије“ и био оспособљен за рад са децом.Баш у то време је био на стажу код проф. Јовчића на дечјој хирургији, одушевљен Радетовом надареношћу за хирургију предложио му је да остане код њега на клиници у Тиршовој. Било је то велико искушење за младог Др Марјановића, али је остао доследан-враћа се у Брус.Лета 1954 године у сарадњи са УНИЦЕФ-ом формирана је група лекара, у коју је био позван Др Марјановић, за обилазак дечијих установа по ужој Србији и Косову.Прву слику о болници у Брусу стекао је када је почео да ради у њој,1.септембра 1954 године, најпре се ангажовао за изградњу ограде око комплетног болничког комплекса и тиме увео време трајања посета болесницима.Нешто касније појављује се епидемија туберкулозе, како би на време открили болест и преузели мере лечења, др Марјановић је од напустеног објекта у кругу болнице направио рендген одељење. Убрзо је новац обезбеђен за куповину апарата. Обратио се свом ратном другу који је био директор продаје ЕИ Југорендген из Ниша. I из контигента спремљеног за извоз успео је да рендген апарат "Моравица" донесе у Брус. Такође је уз велику помоћ др Марјановица и уз помоћ Института за мајку и дете у Београду, 1957 године изграђено дечије одељење у Брусу.
Маја 1957. године у Брус долази Др Милутин Јеленковић директор Опште болнице у Крушевцу понудивши младом Др Марјановићу премештај у скоро запуштену болницу уз чију помоћ жели да створи угледну здравствену установу.Др Марјановић прихвата позив и за непуних 10 година Крушевачка Болница је званично увршћена у прву категорију здравствених установа у Србији.
У Опстој Болници у Крушевцу је радио до пензионисања 1991 године.Затим се преселио у Београд.
Слободно време проводио је у Трнавцима свом родном селу, у свом воћњаку и дому који је градио са посебним детаљима у којима би уживао у друштву породице и пријатеља.
У Трнавцима је уз његову помоћ у набавци материјала и иницијативу изграђена водоводна мрежа, такође дао је и свој велики добринос у изграњи здравствене амбуланте.
Извори[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- Јеличић Аранђел:"Један век здравства у Брусу".Стр.80-93.Крушевац:Багдала,1998. ЦОБИСС.СР-ИД 64577804
