Родохрозит
| родохрозит | |
|---|---|
 | |
| Опште информације | |
| Категорија | Минерал |
| Формула | MnCO3 |
| Кристалне системе | ромбоедарски |
| Идентификација | |
| Молекулска маса | 120 г/мол |
| Цепљивост | савршена |
| Прелом | нераван |
| Тврдоћа по Мосу | 3½-4 |
| Сјајност | стакласта - седефаста |
| Огреб | бео |
| Густина | 3,4-3,7 г/цм³ |
| Остале особине | флуоресенција не постоји |
Родохрозит је важан извор мангана. Најлепши примерци овог минерала имају квалитет полудрагог камена, те се користе у изради накита и у украшавању. Име потиче од грчке речи родос што значи ,,ружичаст,, и крос ,,боја,,. Ружичаста боја је карактеристична за већину примерака, мада неки могу бити смеђи или сиви. Повидни ружишасти минерали и примерци са наизменичним црвеним и ружичастим тракама веома су популарни. Мада родохрозит је познат већ стотинама година, тек је 1813, године идентификован као посебан минерал. Уз пиролузит, родохрозит је један од главних извора мангана, који се се широко примењује у феро магнетним легурама и различитим врстама челика.[1][2][3]
Карактеристике[уреди | уреди извор]
Родохрозит припада карбонатној групи минерала. Овај карбонат мангана своју ружичасту боју добија баж од тог минерала (мангана). Кристали родохрозита припадају ромбеодарском систему симетрије. Мада се кристали појављују ретко, када се пронађу углавном су призматичног или плочастог облика. Најчешће се појављује у облику нодуларних, глобуларних (лоптастих) или ботриоидних (гроздастих) маса са тракастом текстуром. Траке су најчешће различистих нијанси ружичасте и црвене боје. Изложени деловању ваздуха, неки примерци могу да образују тамну кору, која се може уклонити разблаженом хлороводиничном киселином.
Порекло и распрострањеност[уреди | уреди извор]
Појављује се у хидротермалним жилама које садрже бакар, олово и минерале сребра, а као секундарни минерал проналази се у лежиштима манган-оксида. Најважнија светска лежишта овог минерала налазе се на следећим локацијама:
- Катамарка (Аргентина)
- Капник (Румунија)
- Хотазел (Јужноафричка република)
- Бјут у Монтани (САД)
Референце[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- Хурлбут, Цорнелиус С.; Клеин, Цорнелис, 1985, Мануал оф Минералогy, 20тх ед., ISBN 0-471-80580-7
