Стратегикон

Стратегикон (грчки Στρατηγικόν) представља византијски војни приручник, написан највероватније крајем 6. века н.е. У прошлости су постојале несугласице око тога ко је написао Стратегикон, али данас се овај приручник скоро једногласно цитира под именом непознатог аутора, Псеудо-Маврикија. Сматра се да је цар-војсковођа Маврикије само наручилац овог дела, а да га је саставио његов брат Петар или неки други генерал са Маврикијевог двора. Једноставног стила и без импресивне реторике, Стратегикон је практичан приручник, "прилично скроман елементарни приручник" према речима његовог увода, "за оне који желе да постану генерали". Састоји се од дванаест делова или глава, од којих је свака подељена на мања поглавља. Аутор описује организацију војске и борбену тактику, фокусирајући се највише на коњицу.

Извори

Као изворе за Стратегикон послужили су Асклепиодот, Елијан, Ариијан, Онасандрос и Вегеције. Као што и сам у уводу наводи, Псеудо-Маврикије је Стратегикон поставио на темељу свог личног искуства и користећи старију војну литературу (инвентари опреме, званични прописи, дисциплински и процедурални прописи, дневници кампање, књиге војних вежби...), као и друге неформалне списе који су кружили унутар источне римске војске.

Садржај

Књига I - Увод

Књига II - Формација коњице у борби

Књига III - Формације тагми

Књига IV - Заседе

Књига V - Транспорт залиха

Књига VI - Различите тактике и вежбе

Књига VII - Стратегија. Тачке које генерал треба узети у обзир

Књига VIII - Општа упутства и максиме

Књига IX - Изненадни напади

Књига X - Опсада

Књига XI - Карактеристике и тактике различитих народа

Књига XII - Мешовите формације, пешадија, кампови и лов

Кратак преглед

Књига I - Увод

Теме о којима ова књига говори су: обука и вежбе воника као појединаца, наоружање коњаника и основна опрема, различита звања официра и војника, организацију војске и распоређивање официра, како тагматични команданти бирају своје потчињене официре и борбене вође и организују тагму у одреде, прописи о војним злочинима који се дају војницима, прописи о војним злочинима који се дају тагматичним командантима, војне казне, марширање кроз земљу када нема непријатељске активности.

Књига II и Књига III - Формације коњице и тагме

Овде су покривене све теме везане за регрутовање, стварање одреда, стратегије коришћења блок формације уместо једне дужине војне линије. Овде се такође говори о важности и значају коњице у њиховом специфичном војном стилу. Ове књиге садрже и мапе као визуелну помоћ, како би показале како формације изгледају у мањој размери.

Књига IV - Заседе

У овој књизи се говори шта би сваки део формације коњице и тагме требало да ради у случају заседе, као и мере које треба спровести да до упадања у заседу не дође. Одређени размаци међу одредима смањују могућност заседе да допре до једног одреда без интервенције одреда даље иза.

Књига V - Транспорт залиха

Транспорт залиха треба узимати у обзир са највећом пажњом, јер су ту састојци за формирање наредне базне функције. Залихе треба држати даље од подручја борбе, како у случају да падну у руке непријатељу, морал војника не би опао. Резерве коња треба држати заједно са залихама од почетка битке, јер они нису потребни на линији фронта и само би допринели конфузији у бици.

Резерве треба да буду обезбеђене на простору са лако доступном водом и травом, на удаљености од око 30 - 50 миља од главне битке, са две војне јединице (бандон, грчки βάνδον, латински бандус или бандум) за заштиту. Одбрамбене снаге требају изабрати способне војне који ће формирати ланац комуникације од кампа са резервама до линије фронта. У току кретања, пртљаг треба водити одвојено од линије марша. У присуству непријатеља, резерве су у средини каравана, како би се избегла непријатељска узнемиравања.

Књига VI, Књига VII, Књига VIII - Тактике, вежбе, стратегије и општа упутства

Књига VI садржи тактике и вежбе за трениниг појединаца, као и знање о оружју, акцијама и стратегијама потребним за битку.

Књига VII даје различите стратегијске тачке које генерали треба да размотре, пре него што се упусте у битку, не нужно рат.

Књига VIII покрива детаље инструкција које су генерали добили од цара Маврикија.

Књиге IX и X - Изненадни напади и заседе

Ове књиге говоре о различитим стратегијама које византијска војска користи да и изненади непријатеља или извши опсаду непријатељске територије.

Књиге XI и XII - Карактеристике народа, пешадија, кампови...

Књига XI говори о различитим народима, тадашњим непријатељима Византије (Франци, Ломбарди, Авари, Словени...), њиховим општим карактеристикама и тактикама које користе у борби.

Књига XII покрива различите формације и упутства шта би пешадија и остатак тагми требали да раде док је коњица у формацији и употреби.

О непријатељу

Све корисно и потребно, и са ратног гледишта значајно, о животу и начину непријатеља аутор излаже у посебној глави Стратегикона (Књига XI).

• Па тако за Персијанце говори да су изопачени, али покорни, и "издржљиви у раду и ратовању у име своје отаџбине".
• Скити, Турци, Авари и њима слични су номадски народи; жилави, сујеверни, безобзирни, посвећени жељи за богатством. Добри су у јахању и стрељаштву, имају много коња. Дуго остају на коњима, али нису спретни када иду пешке и не издржавају дуго на ногама.
• Франци, Ломбарди и њима слични веома цене слободу. Неустрашиви су и одважни у бици. Недисциплиновани су у нападу и непослушни према својим вођама. Похлепни су и поткупљиви. Не издржавају на врућини и хладноћи, лако упадају у заседе, њихови кампови су веома неорганизовани.
• Словени, Анти и њима слични имају исте обичаје и не допуштају да буду поробљени. Словени су се према робовима опходили повољније него остали народи; после одређеног временског периода уз откуп роб је био ослобођен и могао је отићи кући, или остати да живи као равноправан члан словенске заједнице. Са лакоћом подносе екстремне временске услове и несташице хране; добри су у прелажењу водених површина, као и скривању под водом (користили су шупље трске као дисаљке). Пријатељски су према странцима, и познато је њихово гостољубље - освета госта је сматрана обавезом. Лако их је подмитити, несложни су и међусобно се не трпе. Вешти су с оружјем и сналажљиви у уским шумовитим пределима, али неорганизовани у борбама на отвореном. Аутор хвали словенске жене, које су честите и "желеле да и саме умру по мужевљевој смрти".

Утицај и значај

Овај приручник се сматра једним од најважнијих војних текстова средњег века, заједно са приручником из X века који се приписује цару Лаву VI (Тацтица) и приручницима Нићифора II. Дело Тацтица се у великој мери ослања на Стратегикон.

Упркос многим славним победама Византије, пада у очи да Византинци нису много неговали литерарно-теоријску обраду војне вештине. Њихова војна генијалност и изврсност војске нису оставили трајни отисак на византијском војном систему. То је учињено реформама Маврикија које су кодификоване у Стратегикону. Ове реформе су биле биле толико успешне да су остале мање - више непромење у наредних пет векова.

Ипак веома мало копија овог дела је сачувано. Штампана верзија грчког текста појавила се тек 1981. године, а превод на енглески тек 1984.

Стратегикон се од других војних књига и приручника свога времена разликује у суштинским и рудиментираним стварима , које су "полираније књижевне композиције жанра обично превиделе као сувише техничке и тривијалне." Главна забринутост Псеудо-Маврикија је рутинска процедура и свакодневна пракса војске, заједно са прописаним функцијама официра.

Стратегикон у некој мери пружа увид и у византијски правни систем, јер наводи прописе и казне за војне прекршаје.

Књига XI Стратегикона даје нам увид у то који су народи окруживали граниеце Византије. Иако је јасно да писац у делу о Словенима, говори једино о Словенима са леве стране Дунава, Стратегикон је један од најбогатијих докумената о раној друштвеној структури и културном развоју Словена крајем VI и почетком VII века.