Пређи на садржај

Трансхуманизам

Преслушајте овај чланак
С Википедије, слободне енциклопедије

Трансхуманизам (скраћено H+ или h+) је међународни филозофски покрет који се залаже за трансформацију људског стања развијањем и пружањем широко доступних софистицираних технологија за знатно унапређење људског интелекта и физиологије.[1][2]

Трансхуманистички мислиоци проучавају потенцијалне користи и опасности нових технологија којима би се потенцијално могла превазићи основна људска ограничења као и етичка[3] ограничења употребе таквих технологија.[4] Најчешћа трансхуманистичка теза је да ће људска бића евентуално бити у стању да се трансформишу у различита бића са способностима које су у таквој мери проширене у односу на тренутно стање да заслужују назив постхуманих бића.[2]

Савремено значење појма „трансхуманизам” предсказао је један од првих професора футурологије, ФМ-2030, који је предавао „нове концепте људи” у Новој школи током 1960-их, када је почео да идентификује људе који усвајају технологије, животни стил и погледе на свет „прелазне” у постљудство као „трансхумане”.[5] Ова становиште је поставило интелектуалне основе на којима је британски филозоф Макс Мор почео да артикулира принципе трансхуманизма као футуристичке филозофије 1990. године, и основао је организацију у Калифорнији која је од тада прерасла у светски трансхуманистички покрет.[5][6][7]

Под утицајем покретачких дела научне фантастике, трансхуманистичка визија трансформираног будућег човечанства привукла је многе присталице и противнике са широким спектром перспектива, укључујући филозофију и религију.[5]

Историја

[уреди | уреди извор]

Прекурзори трансхуманизма

[уреди | уреди извор]

Према Нику Бострому, трансценденталистички импулси изражени још као потрага за бесмртношц́у у Епу о Гилгамешу, као и у историјским потрагама за фонтаном младости, еликсиром живота и другим напорима да се спречи старење и смрт.[2]

У свом првом издању Политичке правде (1793), Вилиам Годвин је укључио аргументе у корист могућности „земаљске бесмртности” (оно што би се сада називало физичком бесмртношћу). Годвин је истражио теме продужења живота и бесмртности у свом готичком роману Ст. Леон, који је постао популаран (и озлоглашен) у време објављивања 1799, али је данас углавном заборављен. Свети Леон је вероватно пружио инспирацију за роман његове кћери Мери Шели Франкенштајн.[8]

Расправља се о томе да ли се може филозофија Фридриха Ничеа сматрати утицајем на трансхуманизам, упркос њене егзалтације лика Übermensch (натчовек или супермен), због њеног нагласка на самоактуализацији, а не на технолошкој трансформацији.[2][9][10][11] Ничеова размишљања су снажно утицала на трансхуманистичке филозофе Макса Мора и Стефана Лоренца Соргнера.[9] Супротно томе, Трансхуманистичка декларација[12] „... заговара добробит свих разумних бића (било да су у питању вештачки интелекти, људи, постљуди или нељудске животиње)”.

Покрет познат као руски космизам, који је био активан од краја 19. до почетка 20. века, такође је садржао неке идеје које су се касније развиле у језгро трансхуманистичког покрета, нарочито идеје раног протагонисте руског филозофа Н.Ф. Фјодорова.[13]

Рано трансхуманистичко размишљање

[уреди | уреди извор]
Џулијан Хаксли, биолог који је популаризовао термин трансхуманизам у свом утицајном есеју из 1957. године

Фундаменталне идеје трансхуманизма први је развио 1923. године британски генетичар Џ. Б. С. Халдејн у свом есеју Даедалус: Наука и будућност, који је предвиђао да ће бити велике користи од примене напредних наука у областима људске биологије - и да ће се сваки такав напредак делу популације у почетку изгледати као богохуљење или перверзија, „непристојно и неприродно” деловање.[14][15][16] Нарочито га је занимао развој науке о еугеници, ектогенези (стварању и одржавању живота у вештачком окружењу) и примена генетике за побољшање људских карактеристика, као што су здравље и интелигенција.

Његов чланак је побудио академско и популарно интересовање. Џ. D. Бернал, кристалограф из Кембриџа, написао је рад с насловом Свет, меса и ђавола 1929. године, у којем је спекулисао о перспективи колонизације свемира и радикалним променама људских тела и интелигенције помоћу бионичких импланата и когнитивног унапређења.[17] Те идеје су од тада постале уобичајене трансхуманистичке теме.[2]

Биолог Џулијан Хаксли се генерално сматра оснивачем трансхуманизама због коришћена тог термина у наслову свог утицајног чланка из 1957. године. Сам термин, међутим, произилази из ранијег рада из 1940. године канадског филозофа V. D. Лајтхола.[18] Хаксли описује трансхуманизам на следећи начин:

До сада је људски живот био, како је Хобс описао, „гадан, суров и кратак”; велика већина људских бића (ако већ нису умрли млади) била је суочена са мизеријом ... можемо се оправдано држати уверења да те области могућности постоје, и да би данашња ограничења и јадне фрустрације нашег постојања могли бити у великој мери превладани ... Људска врста може, ако жели, да надмаши саму себе - не само спорадично, једна особа овде на један начин, друга особа онде на други начин, већ у целости, као човечанство.[19]

Хакслијева дефиниција се разликује, мада не значајно, од оне која је у широкој употреби од 1980-их. Идеје које су изнели ови мислиоци су истраживане у научној фантастици током 1960-их. У том погледу је посебно запажено Артур Ч. Кларково дело 2001: Свемирска одисеја, у којем један ванземаљски предмет даје моћ свом носитељу.[20]

Јапански метаболички архитекта је произвео манифест 1960. године, у коме су зацртани циљеви да се „дизајном и технологијом подстакне активни метаболички развој нашег друштва”.[21] У одељку манифеста Материја и човек, Нобору Кавазое предлаже:

Након неколико деценија, уз брзи напредак комуникационе технологије, свако ће имати „пријемник можданих таласа” у уву, који директно преноси шта тачно други мисле о њему и обрнуто. Оно што мислим да ће бити знано свима. Нема више индивидуалне свести, већ само воља човечанства у целини.[22]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Мерцер, Цалвин. Религион анд Трансхуманисм: Тхе Ункноwн Футуре оф Хуман Енханцемент. Праегер. 
  2. ^ а б в г д Бостром, Ницк (2005). „А хисторy оф трансхуманист тхоугхт” (ПДФ). Јоурнал оф Еволутион анд Тецхнологy. Приступљено 21. 2. 2006. 
  3. ^ „Wе Маy Лоок Цразy то Тхем, Бут Тхеy Лоок Лике Зомбиес то Ус: Трансхуманисм ас а Политицал Цхалленге”. Архивирано из оригинала 06. 11. 2016. г. Приступљено 21. 10. 2019. 
  4. ^ Царвалко, Јосепх (2012). Тхе Тецхно-хуман Схелл-А Јумп ин тхе Еволутионарy Гап. Сунбурy Пресс. ИСБН 978-1620061657. 
  5. ^ а б в Хугхес, Јамес (2004). Цитизен Цyборг: Wхy Демоцратиц Социетиес Муст Респонд то тхе Редесигнед Хуман оф тхе Футуре. Wествиеw Пресс. ИСБН 978-0-8133-4198-9. ОЦЛЦ 56632213. 
  6. ^ Геллес, Давид (2009). „Имморталитy 2.0: а силицон валлеy инсидер лоокс ат Цалифорниа'с Трансхуманист мовемент”. Архивирано из оригинала 12. 5. 2012. г. Приступљено 14. 4. 2012. 
  7. ^ Гоогле Нграм Виеwер. Приступљено 25. 4. 2013. 
  8. ^ „Годwин, Wиллиам (1756–1836) – Интродуцтион”. Готхиц Литературе. енотес.цом. 2008. Архивирано из оригинала 28. 8. 2008. г. Приступљено 9. 8. 2008. 
  9. ^ а б Соргнер, Стефан Лоренз (март 2009). „Ниетзсцхе, тхе Оверхуман, анд Трансхуманисм”. Јет. 20 (1): 29—42. 
  10. ^ Блацкфорд, Русселл (2010). „Едиториал: Ниетзсцхе анд Еуропеан Постхуманисмс”. 
  11. ^ Соргнер, Стефан Лоренз (24. 4. 2012). „Wас Ниетзсцхе а Трансхуманист?”. ИЕЕТ Неwс. Архивирано из оригинала 23. 12. 2015. г. Приступљено 21. 10. 2019. 
  12. ^ Wорлд Трансхуманист Ассоциатион (2002). „Тхе Трансхуманист Децларатион”. Архивирано из оригинала 10. 9. 2006. г. Приступљено 3. 4. 2006. 
  13. ^ „Арт wоркс бy Руссиан цосмисм паинтер XX – XXI цт. Цаталогуе оф еxхибитион 2013 | Совиет Ера Мусеум”. совиетерамусеум.цом (на језику: енглески). Приступљено 24. 6. 2018. 
  14. ^ „Ан Еарлy Висион оф Трансхуманисм, анд тхе Фирст Пропосал оф а Хyдроген-Басед Ренеwабле Енергy Ецономy”. Јеремy Норман & Цо., Инц. Приступљено 19. 2. 2014. 
  15. ^ Хордески, Мицхаел Франк (2009). Хyдроген & Фуел Целлс: Адванцес ин Транспортатион анд Поwер. Лилбурн, ГА: Тхе Фаирмонт Пресс, Инц. стр. 202—203. ИСБН 978-0-88173-562-8. Архивирано из оригинала 8. 3. 2017. г. 
  16. ^ Демирбас, Аyхан (2009). Биохyдроген Фор Футуре Енгине Фуел Демандс (Онлине-Аусг. изд.). Лондон: Спрингер Лондон. стр. 106. ИСБН 978-1-84882-511-6. Архивирано из оригинала 7. 3. 2017. г. 
  17. ^ Цларке, Артхур C. (2000). Греетингс, Царбон-Басед Бипедс. Ст Мартин'с Гриффин, Неw Yорк. 
  18. ^ Харрисон, Петер & Wолyниак, Јосепх (2015). „Тхе Хисторy оф 'Трансхуманисм'”. Нотес анд Qуериес. 62 (3): 465—467. дои:10.1093/нотесј/гјв080 Слободан приступ. 
  19. ^ Хуxлеy, Јулиан (1957). „Трансхуманисм”. Архивирано из оригинала 25. 6. 2016. г. Приступљено 24. 2. 2006. 
  20. ^ Цхристопхер Хуттон. „Гоогле'с Гласс Цастле: Тхе Рисе анд Феар оф а Трансхуман Футуре”. ПопМаттерс. 
  21. ^ Лин 2010, стр. 24
  22. ^ Лин, Зхонгјие (2010). Кензо Танге анд тхе Метаболист Мовемент: Урбан Утопиас оф Модерн Јапан. Роутледге. стр. 35—36. ИСБН 9781135281984. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Трансхуманизам на Викимедијиној остави.

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Transhumanizam&oldid=28877754”