Trichomonas vaginalis

С Википедије, слободне енциклопедије
Види још: Трихомонијаза

Трицхомонас вагиналис
"Т. вагиналис" Цолоризед СЕМ
Т. вагиналис протозоа
Научна класификација уреди
Тип: Метамонада
Ред: Трицхомонадида
Породица: Трицхомонадидае
Род: Трицхомонас
Врста:
Т. вагиналис
Биномно име
Трицхомонас вагиналис
(Доннé 1836)

Трицхомонас вагиналис је анаеробни, бичасти протозојски паразит и узрочник вагиналне трихомонијазе. То је најчешћа патогена инфекција протозоама код људи у индустријализованим земљама света.[1] Стопа инфекције између мушкараца и жена је слична као код жена које су симптоматске, док су инфекције код мушкараца обично асимптоматске. Пренос се обично јавља преко директног контакта коже и слузокоже здраве особе са кожом заражене особе најчешће током вагиналног однос. Болест је у око 50% случајева асимптоматска, а лечи се успешно применом метронидазола и тинидазола.

Епидемиологија[уреди | уреди извор]

СЗО процењује да се сваке године од овог паразита оболи 160 милиона нових случајева широм света.[2] [3] Процене само за Северну Америку износе између 5 и 8 милона нових инфекција сваке године, с проциењеном стопом асимптоматских случајева и до 50%.[4]

Микробиологија[уреди | уреди извор]

Кружење Трицхомонаса вагиналиса у природи

Трицхомонас вагиналис је отприлике величине белих крвних зрнаца (WБЦ) - око 10-20 μм дугачак и 2-14 μм широк - иако његова величина може варирати у зависности од физичких услова. Има 4 флагеле које штрче из предњег дела ћелије и 1 флагеллум који се протеже уназад до средине организма, формирајући валовиту мембрану. Аксостил, крута структура, протеже се од постериорног дела микрорганизма.[5][6]

Код жена, Трицхомонас вагиналис је изолован из вагине, грлића материце, уретре, мокраћне бешике и Бартхолинијевих и Скене жлијезда. Код мушкараца организам се налази у предњој уретри, спољашњим гениталијама, простати, епидидимису и сперми. Он се налази и у лумену и на површинама слузокоже урогениталног тракта.[6] Флагелице омогућавају трофозоиту да се креће око вагиналног и уретралног ткива. Током инфекције Т вагиналисом, на микроскопији у влажној средини могу се приметити трзави покретљиви трихомонади.

Трицхомонас вагиналис уништава епителне ћелије директним контактом са њима и ослобађањем цитотоксичних супстанци. Веже се и за плазма протеине домаћине, чиме се спречава њихово препознавање алтернативним путем преко комплемента и протеиназа домаћина.[7]

Током инфекције, вагинални пХ се повећава, као и број полиморфонуклеарних леукоцита (ПМН — врсте белих крвних зрнаца, са доминантним механизмом одбране домаћина). Ове ћелије реагују на хемотактичке супстанце које ослобађају трихомонаде.

Имунологија[уреди | уреди извор]

Такође постоје докази да долази до лучења лимфоцита, као што је показано присуством мононуклеарних ћелија периферној крви, специфичних за антиген. Одговор антитела је детектован и локално и у серуму. Међутим, инфекција производи имунитет који је у најбољем случају само дјеломично заштитан.

Упркос интеракцији коју имуни систем има са Т вагиналисом, мало је доказа да здрав имунолошки систем спречава инфекцију. Једна студија је показала повезаност трихомонијазе и примене инхибитора протеазе или имунолошког статуса код жена инфицираних ХИВ-ом,[8] а друга студија да серопозитивност ХИВ-а није промиенила стопу инфекције код мушкараца.[9]

Инкубациони период и трајање инфекције[уреди | уреди извор]

Симптоми трихомонијазе обично се јављају након периода инкубације од 4-28 дана.[6][10]

Инфекција може трајати дуже време код жена, али у начелу траје мање од 10 дана код мушкараца. Анегдотски докази сугеришу да асимптоматска инфекција може трајати месецима или чак годинама код жена.[11]

Еволуција[уреди | уреди извор]

Биологија Трицхомонас вагиналис служи за разумевање порекла сексуалне репродукције код еукариота. Трицхомонас вагиналис се не зна подвргнути мејози, кључној фази еукариотског сексуалног циклуса. Међутим, неки аутори су код Трицхомонас вагиналис утврдили присуство 27 гена, укључујући осам од девет гена који су специфични за мејозу у моделним организмима, од укупно 29 гена за које је познато да функционишу у мејози, Ови налази указују на то да је способност мејозе, а тиме и полна репродукције, била присутна у недавним прецима Трицхомонас вагиналис.[12]

Двадесет и један ген од 27 гена одговорних за мејозу је такође пронађен у другом паразиту Гиардиа ламблиа (који се такође назива Гиардиа интестиналис), што указује да су ови мејотски гени били присутни у заједничком претку Трицхомонас вагиналис и Трицхомонас интестиналис. Пошто су ове две врсте потомци две веома дивергентне линија међу еукариотима, истраживачи су приметили су да су ови мејотски гени вероватно присутни у заједничком претку свих еукариота.[12]

Етиологија[уреди | уреди извор]

Жене се сматрају носиоцем инфекције а мушкарци фактором ширења.[3] Узрочник болести је Trihomona vaginalis, становник вагине и простате. У вагини се храни леукоцитима и бактеријама. Изазива дегенерацију и десквамацију епитела вагине.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Soper, D (2004). „Trichomoniasis: under control or undercontrolled?”. American Journal of Obstetrics and Gynecology. 190 (1): 281—90. PMID 14749674. doi:10.1016/j.ajog.2003.08.023. 
  2. ^ Harp, Djana F.; Chowdhury, Indrajit (2011). „Trichomoniasis: Evaluation to execution”. European Journal of Obstetrics & Gynecology and Reproductive Biology. 157 (1): 3—9. PMC 4888369 Слободан приступ. PMID 21440359. doi:10.1016/j.ejogrb.2011.02.024. 
  3. ^ а б Johnston VJ, Mabey DC (1. 2. 2008). „Global epidemiology and control of Trichomonas vaginalis”. Current Opinion in Infectious Diseases. 21 (1): 56—64. PMID 18192787. S2CID 39490032. doi:10.1097/QCO.0b013e3282f3d999. 
  4. ^ Hook, Edward W. (1999). „Trichomonas vaginalis—No Longer a Minor STD”. Sexually Transmitted Diseases. 26 (7): 388—9. PMID 10458631. doi:10.1097/00007435-199908000-00004. 
  5. ^ Eckert J. Protozoa. In: Kayser FH, Bienz KA, Eckert J, et al, eds. Color Atlas of Medical Microbiology. 2nd ed. New York, NY: Thieme; 2005.
  6. ^ а б в Schwebke JR, Burgess D. Trichomoniasis. Clin Microbiol Rev. 2004 Oct. 17(4):794-803, table of contents.
  7. ^ Forna F, Gülmezoglu AM. Interventions for treating trichomoniasis in women. Cochrane Database Syst Rev. 2003. CD000218.
  8. ^ Magnus M, Clark R, Myers L, Farley T, Kissinger PJ. Trichomonas vaginalis among HIV-Infected women: are immune status or protease inhibitor use associated with subsequent T. vaginalis positivity?. Sex Transm Dis. 2003 Nov. 30(11):839-43.
  9. ^ Hobbs MM, Kazembe P, Reed AW, Miller WC, Nkata E, Zimba D, et al. Trichomonas vaginalis as a cause of urethritis in Malawian men. Sex Transm Dis. 1999 Aug. 26(7):381-7.
  10. ^ Petrin D, Delgaty K, Bhatt R, Garber G. Clinical and microbiological aspects of Trichomonas vaginalis. Clin Microbiol Rev. 1998 Apr. 11(2):300-17.
  11. ^ Dan M, Sobel JD. Trichomoniasis as seen in a chronic vaginitis clinic. Infect Dis Obstet Gynecol. 1996. 4(2):77-84.
  12. ^ а б Malik, Shehre-Banoo; Pightling, Arthur W.; Stefaniak, Lauren M.; Schurko, Andrew M.; Logsdon, John M. (2008). „An Expanded Inventory of Conserved Meiotic Genes Provides Evidence for Sex in Trichomonas vaginalis”. PLOS ONE. 3 (8): e2879. Bibcode:2008PLoSO...3.2879M. PMC 2488364 Слободан приступ. PMID 18663385. doi:10.1371/journal.pone.0002879 Слободан приступ. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Trichomonas_vaginalis&oldid=27440522”