Епителско ткиво

Епително ткиво (епителско ткиво, епител) је врста ткива које је високо диференцирано. Састоји се од великог броја густо збијених и међусобно повезаних епителских ћелија тако да садрже малу количину међућелијске супстанце и формирају континуирани слој. Својим базалним делом ћелије леже на базалној ламини подепителској ламини, плочастој структури коју сачињава ванћелијски матрикс. Покривају површину тела и унутрашњих органа, телесне шупљине, изводне канале ... Епителско ткиво се састоји од ћелија епитела. Епители су изграђени од ћелија које воде порекло од сва три клицина листа. У изградњи епитела, сем веома ретких изузетака никада не учествују крвни судови па се размена хранљивих материја и гасова врши посредно - преко везивног ткива које се налази између крвног капилара и епитела.^[1]^[2]

Класификација епитела[уреди | уреди извор]

Врсте епитела- (слева надесно) горњи ред: једнослојан плочаст, једнослојан коцкаст, једнослојан цилиндричан; доњи ред: вишеслојан плочаст, вишеслојан коцкаст, лажно вишеслојан, прелазни епител

Нека епителска ткива су саграђена од једног слоја ћелија истог облика и функције и она се називају једнослојни епител, док су друга саграђена од ћелија које су распоређене у више слојева. Ова ткива се називају вишеслојни епител.

Једнослојни епители[уреди | уреди извор]

Једнослојни епител може да буде различитог облика, у зависности од функције коју обавља, па се тако разликују:

љуспаст (плочаст) епител, изграђен је од истоврсних ћелија чија је ширина много већа од висине;
коцкаст епител, кога образују ћелије приближно једнаке ширине и висине;

цилиндричан епител (високо призматични), граде ћелије чија је висина знатно већа од ширине.

Посебну групу једнослојних епитела представља тзв. лажно вишеслојан (псеудостратификован) епител. Састоји се од цилиндричних ћелија различитих и по морфологији (облик ћелије, облик и висина једра) и по функцијама па добија, посматран светлосним микроскопом, изглед вишеслојног епитела. Ако су ћелије снабдевене трепљама онда се говори о трепљастим лажно вишеслојним епителима.

Вишеслојни епители[уреди | уреди извор]

Образовани су од већег броја слојева ћелија наслаганих један на други при чему је најдубљи (почетни) слој у контакту са подепителском ламином. Слојеви ћелија се међусобно разликују по облику.

Према облику ћелије деле се на:

плочасте
коцкасте
цилиндричне.

Посебан тип вишеслојног епитела у коме долази до промене висине и наизглед и броја слојева ћелија у зависности од физиолошког стања органа, назива се прелазни епител или уротел пошто се налази само у неким деловима мокраћног система.

Класификација према функцији[уреди | уреди извор]

На основу функције коју обављају у организму епители се могу поделити на:

покровне (заштитне) који се према структури деле на једнослојне, лажно вишеслојне и вишеслојне;
жлездане (секреционе)
неуроепителе
клицине (репродуктивне), граде их ћелије семеника и јајника
апсорпционе, који на вршној површини имају микроресице
респираторне (пнеумоцити)
чулне (сензитивне)

Кроз ову класификацију истовремено су наведене и улоге које различити типови епитела обављају у организму.

Покожица[уреди | уреди извор]

Покожица (епидермис) покрива површину тела. Код бескичмењака је једнослојна и покривена кутикулом. Покожица кичмењака је вишеслојна при чему долази до орожњавања површинских слојева.

Рожна материја која испуњава ове ћелије може да гради различите творевине:

крљушти
перје,
нокте,
длаку
копита и друге

Ендотел[уреди | уреди извор]

Ендотел је врста епитела који облаже унутрашње површине телесних дупљи и крвних судова.

Жлездани епител[уреди | уреди извор]

Епителске ћелије које стварају неки производ (слуз, ензиме, хормоне...) и процесом егзоцитозе га избацују у ванћелијску средину називају се жлездане (секреторне) ћелије. Жлездане ћелије образују жлездане епителе који заједно са другим ткивима граде жлезде.

Према типу секреције разликују се два основна типа жлезди:

ендокрине (код кичмењака су добро развијене тако да граде читав систем) и
егзокрине.
- пљувачне,
- знојне,
- лојне,
- млечне итд.

Међутим, има и жлезда које имају истовремено обе функције (нпр. јетра, панкреас, полне жлезде човека). Жлездане ћелије неких кичмењака (нпр. рибе) јављају се као појединачне и означавају се као пехарасте жлезде.

Функције[уреди | уреди извор]

Облици секрета у ткиву жлезде

Различите карактеристике жлезда тела

Епителна ткива имају као своје примарне функције:

да заштите ткива која се налазе испод од зрачења, исушивања, токсина, инвазије патогена и физичке трауме
регулација и размена хемикалија између основних ткива и телесне шупљине
лучење хормона у циркулаторни систем, као и лучење зноја, слузи, ензима и других производа који се испоручују каналима^[3]^‍:91
пружиње сензација^[4]
Апсорбовање воде и варене храну у слузокожи дигестивног канала.

Ткиво жлезде[уреди | уреди извор]

Гландуларно ткиво је тип епитела који формира жлезде путем савијања епитела и накнадног раста у основном везивном ткиву. То могу бити специјализована стубна или кубоидна ткива која се састоје од пехарастих ћелија, које луче слуз. Постоје две главне класификације жлезда: ендокрине жлезде и егзокрине жлезде:

Ендокрине жлезде луче свој производ у екстрацелуларни простор где га брзо преузима циркулаторни систем.
Егзокрине жлезде излучују своје производе у канал који затим испоручује производ у лумен органа или на слободну површину епитела. Њихови секрети укључују сузе, пљувачку, уље (себум), ензиме, пробавне сокове, зној итд.

Осећај екстрацелуларног окружења[уреди | уреди извор]

Неке епителне ћелије су трепљасте, посебно у респираторном епителу, и обично постоје као слој поларизованих ћелија које формирају цев или тубул са цилијама које излазе у лумен. Примарне цилије на епителним ћелијама обезбеђују хемосензацију, термоцепцију и механосензацију ванћелијског окружења играњем сензорне улоге посредовања специфичних сигналних знакова, укључујући растворљиве факторе у спољашњој ћелијској средини, секреторне улоге у којима се растворљиви протеин ослобађа да би имао ефекат низводно од тока течности, и посредовање протока течности ако су цилије покретне.^[5]

Имуни одговор домаћина[уреди | уреди извор]

Епителне ћелије изражавају многе гене који кодирају имунске медијаторе и протеине укључене у комуникацију ћелија-ћелија са хематопоетским имуним ћелијама.^[6] Резултирајуће имунолошке функције ових нехематопоетских, структурних ћелија доприносе имунолошком систему сисара („структурални имунитет“).^[7]^[8] Релевантни аспекти одговора епителних ћелија на инфекције су кодирани у епигеному ових ћелија, што омогућава брз одговор на имунолошке изазове.

Клинички значај[уреди | уреди извор]

Епителна ћелија инфицирана са Chlamydia pneumoniae

Слајд приказује (1) епителну ћелију инфицирану са Chlamydia pneumoniae; њихова инклузиона тела^[9] приказана на (3); неинфицирана ћелија приказана на (2) и (4) која показује разлику између инфицираног и неинфицираног ћелијског језгра.

Епител који се узгаја у култури може се идентификовати испитивањем његових морфолошких карактеристика. Епителне ћелије имају тенденцију да се групишу и имају „карактеристичан уски изглед налик на тротоар“. Али то није увек случај, на пример када су ћелије изведене из тумора. У овим случајевима често је потребно користити одређене биохемијске маркере да би се извршила позитивна идентификација. Протеини средњег филамента у групи цитокератина се скоро искључиво налазе у епителним ћелијама, те се често користе у ту сврху.^[10]^‍:9

Канцери који потичу из епитела класификовани су као карциноми. Насупрот томе, саркоми се развијају у везивном ткиву.^[11]

Када се епителне ћелије или ткива оштете од цистичне фиброзе, оштећују се и знојне жлезде.

Референце[уреди | уреди извор]

^ Eurell, Jo Ann C.; et al., ур. (2006). Dellmann's textbook of veterinary histology. Wiley-Blackwell. стр. 18. ISBN 978-0-7817-4148-4.
^ Freshney (2002) p. 3
^ van Lommel AT (2002). From cells to organs: a histology textbook and atlas. Springer. ISBN 978-1-4020-7257-4.
^ Alberts B (2002). Molecular Biology of the Cell (4th изд.). New York [u.a.]: Garland. стр. 1267. ISBN 0-8153-4072-9.
^ Adams M, Smith UM, Logan CV, Johnson CA (мај 2008). „Recent advances in the molecular pathology, cell biology and genetics of ciliopathies”. Journal of Medical Genetics. 45 (5): 257—267. PMID 18178628. doi:10.1136/jmg.2007.054999 .
^ Armingol E, Officer A, Harismendy O, Lewis NE (фебруар 2021). „Deciphering cell-cell interactions and communication from gene expression”. Nature Reviews. Genetics. 22 (2): 71—88. doi:10.1038/s41576-020-00292-x.
^ Krausgruber T, Fortelny N, Fife-Gernedl V, Senekowitsch M, Schuster LC, Lercher A, et al. (јул 2020). „Structural cells are key regulators of organ-specific immune responses”. Nature. 583 (7815): 296—302. Bibcode:2020Natur.583..296K. S2CID 220295181. doi:10.1038/s41586-020-2424-4 .
^ Minton K (септембар 2020). „A gene atlas of 'structural immunity'”. Nature Reviews. Immunology. 20 (9): 518—519. S2CID 220491226. doi:10.1038/s41577-020-0398-y .
^ „Sporadic Inclusion Body Myositis”. NORD (National Organization for Rare Disorders). Приступљено 12. 3. 2021.
^ Freshney RI (2002). „Introduction”. Ур.: Freshney RI, Freshney M. Culture of epithelial cells. John Wiley & Sons. ISBN 978-0-471-40121-6.
^ „Types of cancer”. Cancer Research UK. 28. 10. 2014. Приступљено 13. 10. 2016.

Литература[уреди | уреди извор]

Eurell, Jo Ann C.; et al., ур. (2006). Dellmann's textbook of veterinary histology. Wiley-Blackwell. стр. 18. ISBN 978-0-7817-4148-4.
Биологија за II разред гимназије општег смера. Аутори: Бригита Петров, Милош Калезић и Радомир Коњевић. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд. Издање из. 2003. ISBN 978-86-17-10806-7.
Шербан, М, Нада: Покретне и непокретне ћелије - увод у хистологију, Савремена администрација, Београд, 1995.
Маричек, Магдалена; Ћурчић, Б; Радовић, И: Специјална зоологија, Научна књига, Београд, 1996.
Ћурчић, Б: Развиће животиња, Научна књига, Београд, 1990.
Freshney, R. I. (2002). „Introduction”. Ур.: Freshney, R. Ian; Freshney, Mary. Culture of epithelial cells. John Wiley & Sons. ISBN 978-0-471-40121-6.
van Lommel, Alfons T.L. (2002). From cells to organs: a histology textbook and atlas. Springer. ISBN 978-1-4020-7257-4.
Green, H. (септембар 2008). „The birth of therapy with cultured cells”. BioEssays. 30 (9): 897—903. PMID 18693268. doi:10.1002/bies.20797.
Kefalides, Nicholas A.; Borel, Jacques P., ур. (2005). Basement membranes: cell and molecular biology. Gulf Professional Publishing. ISBN 978-0-12-153356-4.
Nagpal, R.; Patel, A; Gibson, MC (март 2008). „Epithelial topology”. BioEssays. 30 (3): 260—6. PMID 18293365. doi:10.1002/bies.20722.
Yamaguchi, Y.; Brenner, M; Hearing, VJ (септембар 2007). „The regulation of skin pigmentation”. J. Biol. Chem. 282 (38): 27557—61. PMID 17635904. doi:10.1074/jbc.R700026200. Архивирано из оригинала (Review) 28. 05. 2020. г. Приступљено 23. 03. 2019.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Епителско ткиво на сајту BioNet Школа
Институт за хистологију и ембиологију
Epithelium Photomicrographs
Histology at KUMC epithel-epith02 Simple squamous epithelium of the glomerulus (kidney)
Diagrams of simple squamous epithelium
Histology at KUMC epithel-epith12 Stratified squamous epithelium of the vagina
Histology at KUMC epithel-epith14 Stratified squamous epithelium of the skin (thin skin)
Histology at KUMC epithel-epith15 Stratified squamous epithelium of the skin (thick skin)
Stratified squamous epithelium of the esophagus
Microanatomy Web Atlas

[Eurell-2006-p18-1] Eurell, Jo Ann C.; et al., ур. (2006). Dellmann's textbook of veterinary histology. Wiley-Blackwell. стр. 18. ISBN 978-0-7817-4148-4.

[p._3-2] Freshney (2002) p. 3

[van_Lommel_2002-3] van Lommel AT (2002). From cells to organs: a histology textbook and atlas. Springer. ISBN 978-1-4020-7257-4.

[4] Alberts B (2002). Molecular Biology of the Cell (4th изд.). New York [u.a.]: Garland. стр. 1267. ISBN 0-8153-4072-9.

[Adams2008-5] Adams M, Smith UM, Logan CV, Johnson CA (мај 2008). „Recent advances in the molecular pathology, cell biology and genetics of ciliopathies”. Journal of Medical Genetics. 45 (5): 257—267. PMID 18178628. doi:10.1136/jmg.2007.054999 .

[6] Armingol E, Officer A, Harismendy O, Lewis NE (фебруар 2021). „Deciphering cell-cell interactions and communication from gene expression”. Nature Reviews. Genetics. 22 (2): 71—88. doi:10.1038/s41576-020-00292-x.

[7] Krausgruber T, Fortelny N, Fife-Gernedl V, Senekowitsch M, Schuster LC, Lercher A, et al. (јул 2020). „Structural cells are key regulators of organ-specific immune responses”. Nature. 583 (7815): 296—302. Bibcode:2020Natur.583..296K. S2CID 220295181. doi:10.1038/s41586-020-2424-4 .

[8] Minton K (септембар 2020). „A gene atlas of 'structural immunity'”. Nature Reviews. Immunology. 20 (9): 518—519. S2CID 220491226. doi:10.1038/s41577-020-0398-y .

[NORD-9] „Sporadic Inclusion Body Myositis”. NORD (National Organization for Rare Disorders). Приступљено 12. 3. 2021.

[Freshney_2002-10] Freshney RI (2002). „Introduction”. Ур.: Freshney RI, Freshney M. Culture of epithelial cells. John Wiley & Sons. ISBN 978-0-471-40121-6.

[CRUK-11] „Types of cancer”. Cancer Research UK. 28. 10. 2014. Приступљено 13. 10. 2016.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]