УГТ1А4
УДП-глукуронозилтрансфераза 1-4 је ензим који је код људи кодиран геном УГТ1А4.[1][2][3]
Овај ген кодира УДП-глукуронозилтрансферазу, ензим глукуронидационог пута који трансформише мале липофилне молекуле, као што су стероиди, билирубин, хормони и лекови, у метаболите који се могу излучити у води. Овај ген је део комплексног локуса који кодира неколико УДП-глукуронозилтрансфераза. Локус укључује тринаест јединствених алтернативних првих ексона праћених са четири заједничка ексона. Четири алтернативна прва егзона се сматрају псеудогенима. Сваки од преосталих девет 5′ ексона може бити спојен са четири заједничка ексона, што резултира девет протеина са различитим Н-крајевима и идентичним C-крајевима. Сваки први ексон кодира место везивања супстрата и регулише га сопствени промотер. Овај ензим има одређену активност глукуронидазе према билирубину, иако је активнији на аминима, стероидима и сапогенинима.[3]
То је главни ензим одговоран за глукуронидацију антиконвулзивног ламотригина.[4]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Мацкензие ПИ, Оwенс ИС, Бурцхелл Б, Боцк КW, Баироцх А, Белангер А, Фоурнел-Гиглеуx С, Греен M, Хум ДW, Иyанаги Т, Ланцет D, Лоуисот П, Магдалоу Ј, Цхоwдхурy ЈР, Риттер ЈК, Сцхацхтер Х, Тепхлy ТР, Типтон КФ, Неберт ДW (октобар 1997). „Тхе УДП глyцосyлтрансферасе гене суперфамилy: рецоммендед номенцлатуре упдате басед он еволутионарy дивергенце”. Пхармацогенетицс. 7 (4): 255—69. ПМИД 9295054. дои:10.1097/00008571-199708000-00001.
- ^ Риттер ЈК, Цхен Ф, Схеен YY, Тран ХМ, Кимура С, Yеатман МТ, Оwенс ИС (март 1992). „А новел цомплеx лоцус УГТ1 енцодес хуман билирубин, пхенол, анд отхер УДП-глуцуроносyлтрансферасе исозyмес wитх идентицал царбоxyл термини”. Ј Биол Цхем. 267 (5): 3257—61. ПМИД 1339448. дои:10.1016/С0021-9258(19)50724-4
.
- ^ а б „Ентрез Гене: УГТ1А4 УДП глуцуроносyлтрансферасе 1 фамилy, полyпептиде А4”.
- ^ Сандсон НБ, Армстронг СЦ, Цозза КЛ (2005). „Ан овервиеw оф псyцхотропиц друг-друг интерацтионс”. Псyцхосоматицс. 46 (5): 464—94. ПМИД 16145193. дои:10.1176/аппи.псy.46.5.464 .
Литература[уреди | уреди извор]
- Тукеy РХ, Страссбург ЦП (2000). „Хуман УДП-глуцуроносyлтрансферасес: метаболисм, еxпрессион, анд дисеасе.”. Анну. Рев. Пхармацол. Тоxицол. 40: 581—616. ПМИД 10836148. дои:10.1146/аннурев.пхармтоx.40.1.581.
- Кинг CD, Риос ГР, Греен MD, Тепхлy ТР (2001). „УДП-глуцуроносyлтрансферасес.”. Цурр. Друг Метаб. 1 (2): 143—61. ПМИД 11465080. дои:10.2174/1389200003339171.
- Босма ПЈ, Цхоwдхурy ЈР, Хуанг ТЈ, et al. (1992). „Мецханисмс оф инхеритед дефициенциес оф мултипле УДП-глуцуроносyлтрансферасе исоформс ин тwо патиентс wитх Цриглер-Најјар сyндроме, тyпе I.”. ФАСЕБ Ј. 6 (10): 2859—63. ПМИД 1634050. С2ЦИД 24007614. дои:10.1096/фасебј.6.10.1634050.
- Риттер ЈК, Цраwфорд ЈМ, Оwенс ИС (1991). „Цлонинг оф тwо хуман ливер билирубин УДП-глуцуроносyлтрансферасе цДНАс wитх еxпрессион ин ЦОС-1 целлс.”. Ј. Биол. Цхем. 266 (2): 1043—7. ПМИД 1898728. дои:10.1016/С0021-9258(17)35280-8 .
- Могхраби Н, Цларке ДЈ, Боxер M, Бурцхелл Б (1994). „Идентифицатион оф ан А-то-Г миссенсе мутатион ин еxон 2 оф тхе УГТ1 гене цомплеx тхат цаусес Цриглер-Најјар сyндроме тyпе 2.”. Геномицс. 18 (1): 171—3. ПМИД 8276413. дои:10.1006/гено.1993.1451.
- Аоно С, Yамада Y, Кеино Х, et al. (1994). „Идентифицатион оф дефецт ин тхе генес фор билирубин УДП-глуцуроносyл-трансферасе ин а патиент wитх Цриглер-Најјар сyндроме тyпе II.”. Биоцхем. Биопхyс. Рес. Цоммун. 197 (3): 1239—44. ПМИД 8280139. дои:10.1006/ббрц.1993.2610.
- ван Ес ХХ, Боут А, Лиу Ј, et al. (1993). „Ассигнмент оф тхе хуман УДП глуцуроносyлтрансферасе гене (УГТ1А1) то цхромосоме регион 2q37.”. Цyтогенет. Целл Генет. 63 (2): 114—6. ПМИД 8467709. дои:10.1159/000133513.
- Страссбург ЦП, Олдхафер К, Маннс МП, Тукеy РХ (1997). „Дифферентиал еxпрессион оф тхе УГТ1А лоцус ин хуман ливер, билиарy, анд гастриц тиссуе: идентифицатион оф УГТ1А7 анд УГТ1А10 трансцриптс ин еxтрахепатиц тиссуе.”. Мол. Пхармацол. 52 (2): 212—20. ПМИД 9271343. С2ЦИД 37098463. дои:10.1124/мол.52.2.212.
- Страссбург ЦП, Маннс МП, Тукеy РХ (1998). „Еxпрессион оф тхе УДП-глуцуроносyлтрансферасе 1А лоцус ин хуман цолон. Идентифицатион анд цхарацтеризатион оф тхе новел еxтрахепатиц УГТ1А8.”. Ј. Биол. Цхем. 273 (15): 8719—26. ПМИД 9535849. дои:10.1074/јбц.273.15.8719 .
- Хиллер А, Нгуyен Н, Страссбург ЦП, et al. (1999). „Ретигабине Н-глуцуронидатион анд итс потентиал роле ин ентерохепатиц цирцулатион.”. Друг Метаб. Диспос. 27 (5): 605—12. ПМИД 10220490.
- Гонг QХ, Цхо ЈW, Хуанг Т, et al. (2001). „Тхиртеен УДПглуцуроносyлтрансферасе генес аре енцодед ат тхе хуман УГТ1 гене цомплеx лоцус.”. Пхармацогенетицс. 11 (4): 357—68. ПМИД 11434514. дои:10.1097/00008571-200106000-00011.
- Накајима M, Танака Е, Кwон ЈТ, Yокои Т (2003). „Цхарацтеризатион оф ницотине анд цотинине Н-глуцуронидатионс ин хуман ливер мицросомес.”. Друг Метаб. Диспос. 30 (12): 1484—90. ПМИД 12433823. С2ЦИД 32446541. дои:10.1124/дмд.30.12.1484.
- Страусберг РЛ, Феинголд ЕА, Гроусе ЛХ, et al. (2003). „Генератион анд инитиал аналyсис оф море тхан 15,000 фулл-ленгтх хуман анд моусе цДНА сеqуенцес.”. Проц. Натл. Ацад. Сци. У.С.А. 99 (26): 16899—903. Бибцоде:2002ПНАС...9916899М. ПМЦ 139241 . ПМИД 12477932. дои:10.1073/пнас.242603899 .
- Зханг ЈY, Зхан Ј, Цоок ЦС, et al. (2003). „Involvement of human UGT2B7 and 2B15 in rofecoxib metabolism.”. Drug Metab. Dispos. 31 (5): 652—8. PMID 12695355. S2CID 23434477. doi:10.1124/dmd.31.5.652.
- Kuehl GE, Murphy SE (2004). „N-glucuronidation of nicotine and cotinine by human liver microsomes and heterologously expressed UDP-glucuronosyltransferases.”. Drug Metab. Dispos. 31 (11): 1361—8. PMID 14570768. S2CID 11360859. doi:10.1124/dmd.31.11.1361.