Вандалски рат

Византијско-вандалски рат, познат и као Вандалски рат, био је оружани сукоб који се од 533. до 534. водио између Вандалског краљевства на једној, и Источног римског (византијског) царства на другој страни. Трајао је кратко и завршио византијском победом, након које је Вандалско краљевство престало да постоји, а Византија под своју власт ставила некадашњу западноримску провинцију Африку, отпочевши тако покушај обнове некадашњег Римског царства.

Позадина

Вандали су били германски народ који је за вријеме Велике сеобе народа почетком 5. века продро на територију тадашњег Западног царства, прво преко Галије у Спанију, да би се под водством Гајзериха године 429. преселио у Северну Африку, односно римску провинцију Африку која је све дотада била поштеђена барбарских провала. Након што је 439. Гајзерих заузео Картагину, цела провинција је пала под вандалску власт. У области која се сматрала једном од најбогатијих и најразвијенијих од свих римских провинција, а без бриге о супарничким германским народима који су остали с друге стране Медитерана, Гајзерихови Вандали су брзо консолидовали власт, али и развили поморске вештине захваљујући којима су освојили Сицилију, Сардинију, Малту и Балеаре. Контрола поморских путева је Вандалима омогућила да, за разлику од својих германских сродника, буду и формално независни од остатака Римског царства, а своју су независност демонстрирали 455. великом пљачком Рима. Схвативши опасност коју представља вандалска држава у Северној Африци, у следећој деценији су оба римска царства покренула походе с циљем да то подручје ставе под своју власт. Гајзерих, иако у поодмаклој доби, успео је сузбити оба покушаја, уништивши флоту западноримског цара Мајоријана 461. и источноримског адмирала Базилиска године 468. Ти су неуспеси битно допринели колапсу Западног Царства 476. а исте године је Источно царство, мучено унутрашњим сукобима, са Вандалима склопило трајни мир.

Мир између Вандала и Византинаца се одржао неколико деценија. Гајзерихови наследници, углавном задовољни освојеним, нису имали потребе да се шире на исток и угрожавају Византијске територије; византски цареви су, пак, превише заокупљени претњом које су представљали перзијски Сасаниди, односно унутрашњим верским сукобима. Међутим, мирољубива коегзистенција двеју држава је била стално угрожена верским разликама - Вандали су са Византинцима делили хришћанску веру, али су прихватили аријанство уместо никејског веровања које је било службена религија Царства, али које су исповедали и северноафрички хришћани пре доласка Вандала. Иако су поједини вандалски владари понекад показивали религијску толеранцију, под њиховом влашћу нису били ретки покушаји насилног прекрштавања, односно прогона својих никејских („правоверних“) поданика.

Избијање рата

Такву је политику настојао окончати краљ Хилдерик, најроманизиранији од свих вандалских краљева, који је на власт дошао године 523. Његова политика толеранције према никејанцима, али и ковање новца с ликом Византијских царева - односно имплицитно признање византијског суверенитета - изазвало је незадовољство међу његовим сународниацима. Они су се окупили око Хилдериховог нећака Гелимера који је 19. маја 530. свргнуо Хилдериха.

У Византији је године 527. на власт дошао млади Јустинијан, чије су прве године владавине обиљежиле кризе попут Ника нереда и порази у рату с Персијанцима. Јустинијан је стога настојао свој ауторитет обновити успесима на западу, односно наметањем власти некадашњим западним подручјима Римског Царства, на које је Византија формално полагала право. Окончање Акакијеве шизме, односно обнова јединства римске и Византијске Цркве, је такође створила увере да Јустинијан може очекивати подршку тамошњих хришћана, поготово у Северној Африци, која се сматрала једном од најхришћанскијих области некадашњег Царства.

Јустинијан је у Картагину послао захтев да се Хилдерик врати на престол. Када су Вандали то одбили, Јустинијан је имао изговор за покретање војног похода. Припреме за њега су започеле у лето 532. године, одмах након што је са Персијанцима потписан тзв. Вечни мир и тако осигуране Византијске источне границе.

Припреме за поход

Јустинијан је за команданта изабрао Велизара, који се, упркос пораза на крају рата с Персијанцима, сматрао најбољим византијским војсковођом. Велизару је као начелник штаба помагао евнух Соломон, а један од генералових секретара је био и Прокопије, знаменити историчар који је поход касније описао у двотомној књизи. Према Прокопијевим наводима, експедиција се састојала од 500 транспортних бродова и 92 дромона (ратна брода), који су превозили 10.000 пешака (од тога 5.000 Византинаца и 5.000 федерата) те око 5.000 коњаника (1.500 Велизарових властитих буцеллариа, 3.000 федерата, 600 хунских и 400 херулских коњаника-стрелаца).

Те снаге су биле релативно малобројне за тако амбициозан поход, а Прокопије сугерише како је разлог за то био недостатак ентузијазма на Јустинијановом двору. Иако је у то време живело мало људи који су се могли сећати Базилисковог похода, његов катастрофални исход је оставио дубоки утисак на касније генерације и створио репутацију о Вандалима као жестоким и непобедивим ратницима. Тако се и Јустинијанов главни дворанин Јован Кападокијац залагао против покретања рата. С друге стране, свештенство је подржавало поход, сматрајући га светим ратом против кривовераца и за ослобођење правоверне браће.

Јустинијан је, пак, недостатке у бројчаном смислу настојао надокнадити дипломатским активностима, а на руку су му ишли и устанци који су избили против Гелимерове власти у Триполитанији као и на Сардинији где се одметнуо гувернер по имену Годас. Иако је устанак у Триполитанији подржала Византијска војска из Киренајке, Гелимер на њега није реаговао, сматрајући побуну на Сардинији опаснијом. Тамо је послао флоту од 120 бродова, као и 5.000 војника под својим братом Цацоном.

Византинци су такође осигурали подршку Остроготског краљевства, које је пре тога од Вандала било преотело Сицилију, а чији су владари, иако аријанци, у Вандалима видели супарнике.

Прва фаза похода

Велизарова флота је из Константинопоља испловила 19. јуна 533. те се с великим опрезом кретала према западу, пре него што се усидрила на обали Сицилије. Тамо је Велизар, како Прокопије наводи, „с великим олакшањем“, дознао како је вандалска флота још увек запослена гушењем устанка на Сардинији. То је значило да византијској експедицији више ништа неће стајати на путу. Велизарове снаге су се 9. септембра без отпора искрцале код Капут Вада (данашњи Рад Кабоудиа у Тунису). Одатле су започеле марш према Картагини коју су намеравали ставити под опсаду. Велизар је тада одржавао строгу дисциплину међу својим трупама, настојећи спречити пљачку и тако стећи подршку локалног становништва.

Гелимер је располагао с бројчано мањим снагама од Велизара, али је осмислио план да Византинце нападне с три различите стране, опколи и уништи. Он је довео до битке код Ад Децимума у коме је слаба координација међу вандалским снагама омогућила Велизару да их потуче почасно. Гелимера је погибија брата Амате деморалисала, а што је довело до колапса вандалске војске. Гелимер је побегао на запад у Нумидију, те Византинце више нико није могао спречити да заузму Картагину.

Градска врата су била отворена, али је Велизар намерно држао своју војску ван градских зидина. У град је ушао 15. септембра, а грађани су га дочекали као ослободиоца. Велизар је свој штаб сместио у бившу Гелимерову палату, одакле је наредио да започну припреме за одбрану, сматрајући како ће Гелимер организовати контранапад и покушати повратити своју престоницу.

Друга фаза похода

Велизаров опрез је био оправдан, с обзиром да је Гелимер организовао штаб у Була Регији, где му се придружио Цацон са својим појачањима. Вандалска војска је кренула на исток те започела с припремама за опсаду Картагине, укључујући рушење аквадукта с којим се афричка метропола снабдевала водом. Истовремено је Гелимер послао своје агенте у град, а они су покушали подмитити Белизарове трупе, поготово хунске најамнике.

Белизар је, бојећи се побуне, одлучио вандалску војску поразити на отвореном пољу те покренуо трупе на запад. Две војске су се среле 15. децембра код Трикамарума. Битка је одлучена већ на самом почетку, приликом сукоба коњичких претходница и пре ангажмана Византијске пешадије. Тада је погинуо Цацон, а Гелимер поново постао очајан и побегао, што је довело до пораза његове војске.

Гелимер се након тога скривао у нумидијским планинама. У међувремену су Византијске снаге за неколико месеци заузеле све вандалске територије - Сардинију, Корзику и Балеаре, па и тврђаву Септум у Мауританији, насупрот Гибралтара под визиготском влашћу. Гелимер се након што је зиму, према Прокопијевим речима, провео „у очајним условима“, одлучио предати Велизару у марту 534.

Неколико месеци касније је Гелимер заједно са Велизаром отпловио у Константинопољ. Византијски бродови су, осим с вандалским заробљеницима, били накрцани и бројним драгоценостима које су Вандали били опљачкали у Риму непуних осам деценија раније. Јустинијан је, настојећи успоставити симболичну везу Византијског са Римским царством, дозволио Велизару да одржи тријумфалну параду. Током ње се Гелимер симболично одрекао краљевске круне, чиме је престало да постоји Вандалско краљевство.

Последице

Брзина с којом су поражени и покорени некад непобједиви Вандали, односно успех похода, изненадио је и саме Византинце. Јустинијан је, пак, то схватио као знак Божје наклоности, а преузимање некадашњег римског блага као поруку да његова мисија мора бити обнова Римског Царства, односно преузимање свих њених територија. Том циљу, који је сугестирала и преамбула његовог знаменитог законика 534. године, прво је на путу стајало Остроготско Краљевство, против кога је већ 535. покренут велики поход. За разлику од Вандала, Остроготи су пружали далеко успешнији отпор чије је коначно сламање 553. године, према тумачењу каснијих историчара, за Византинце представљало Пирову победу, а две деценије рата за западну цивилизацију катастрофу у којој је касноантичка култура замењена средњовековним мраком.

У самој Северној Африци се, пак, те негативне последице углавном нису осјетиле. Већ у априлу 534. је Јустинијан новосвојене територије организовао у Преторијанску префектуру Африку, где је под Соломоном обновљен систем некадашње римске управе. Након што су угушени устанци берберских племена из унутрашњост и тако консолидована византијска власт, Африка се претворила у један од најмирнијих и најпросперитетнијих делова Византијског царства. Таква је остала све до средине 7. века када су је освојили муслимански Арапи.

Литература

• Бурy, Јохн Багнелл (1923). Хисторy оф тхе Латер Роман Емпире Волс. I & II. Мацмиллан & Цо., Лтд. 
• Прокопије, Де Белло Вандалицо (БВ), Волумес I. & II.