Венчаница

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Венчаница, кројачки салон Берте Алкалај, Београд 1911, Музеј примењене уметности

Венчаница или венчана хаљина је хаљина коју носи невеста на венчању. Иако боја, крој и обредна функција венчанице зависе од културе којој припадају младенци, под венчаницом се данас најчешће подразумева свечана хаљина беле или различитих нијанси беж боје.

Историја венчаница[уреди]

Венчање краљице Викторије и принца Алберта, гравира, 19. век

Пре него што је бела венчана хаљина постала уобичајена невестинска одећа у западној култури, одећа која је ношена на венчањима била је готово идентична празничној. У свечанијим приликама, каква је била свадбена свечаност, ношена је новија одећа, израђена од квалитетнијих материјала и украшена са више декоративних елемената. Посебно обележје невестинској одећи давали су невестински венац и вео. Венац је имао обредну функцију – да штити невесту од злих сила, а симболично је изражавао и жељу за плодношћу. Вео, осим што је штитио невесту, скривао ју је и од погледа других мушкараца, с изузетком њеног мужа.[1]

Настанак обичаја одевања невесте у белу хаљину везује се за венчање британске краљице Викторије и принца Алберта 1840. године. Краљица је на венчању носила раскошну хаљину од беле чипке – детаљи о краљичиној венчаној одећи брзо су се проширили путем новинских извештаја, репродукција и сувенира, што је утицало на то да се многе невесте, по узору на краљичин избор, определе за белу венчану хаљину.[2]

Историја венчаница у Србији[уреди]

Урош Кнежевић, Девојка у белом (венчани портрет), 1851, Народни музеј (Београд)
Урош Кнежевић, Портрет Милеве Наумовић (венчани портрет), 1852, Дом Јеврема Грујића

Одевање српске грађанске класе пролази током 19. века кроз процес трансформације од оријенталне ношње ка европском модном костиму. До педесетих година 19. века невесте у Србији су као венчану одећу и даље носиле репрезентативну градску ношњу која је настала под утицајем оријенталног начина одевања. Овај обичај задржао се и током шездесетих и седамдесетих година 19. века, када су невесте облачиле градску ношњу приликом прве посете мужевљевој породици након венчања, уколико је нису носиле и на самом венчању.[3]

Невесте одевене у градску ношњу приказане су на два женска портрета које је средином 19. века насликао Урош Кнежевић: Девојка у белом и Портрет Милеве Наумовић. Обе портретисане жене приказане су у типичној градској ношњи, док је њихов статус невесте одређен невестинским венцем и велом који носе на глави.[4][5]

Европски утицај у одевању српске грађанске класе постаје видљив од средине 19. века. Од осамдесетих година 19. века, када овај утицај преовладава, венчанице почињу да прате модну линију свога времена. Једна од најстаријих сачуваних венчаница у Србији јесте венчаница принцес кроја од белог сатена коју је 1878. године у Београду носила Драга Кандић на венчању са Љубомиром Ковачевићем, историчарем и политичарем. Ова венчаница чува се у Музеју примењене уметности у Београду, као и венчаница сашивена у чувеном београдском кројачком салону Берте Алкалај, коју је 1911. године у Нишу носила Даница Палигорић на венчању са Николом Јорговановићем, пешадијским мајором.[6][7]

Референце[уреди]

  1. ^ Тодић, Миланка; Душковић, Весна (1998). На лудом камену : Венчана фотографија у Србији од 1850. до 1998. године. Београд: Етнографски музеј. стр. 39—40. 
  2. ^ Ехрман, Едwина (2011). Тхе Wеддинг Дресс : 300 Yеарс оф Бридал Фасхионс. Лондон: V&А Публисхинг. стр. 59. ИСБН 978-1851775064. 
  3. ^ Прошић-Дворнић, Мирјана (2006). Одевање у Београду у XIX и почетком XX века. Београд: Стубови културе. стр. 267. ИСБН 86-7979-194-6. 
  4. ^ Прошић-Дворнић, Мирјана (2012). „Еаст Меетс Wест Агаин: Тхе Форматион оф Натионал Цостумес ин тхе 19тх-Центурy Балканс. Тхе Еxампле оф Сербиа”. Ур.: Менковић, Мирјана. Ин Бетwеен : Цултуре оф Дресс бетwеен тхе Еаст анд тхе Wест. Белграде: Етхнограпхиц Мусеум. стр. 20—21. ИСБН 978-86-7891-061-6. 
  5. ^ Маскарели, Драгиња (2012). „Свадбена мода у колекцији српског грађанског костима Музеја примењене уметности у Београду”. Ур.: Хошић, Ирфан. Међународни научни скуп Одјећа као симбол идентитета, 23./24. 05. 2011., Технички факултет Универзитета у Бихаћу : зборник радова (ПДФ). Белграде: Технички факултет, Градска галерија. стр. 48. ИСБН 978-9958-624-36-0. 
  6. ^ Маскарели, Драгиња (2011). „Венчане хаљине у Србији у другој половини XIX и почетком XX века из колекције Музеја примењене уметности у Београду”. Зборник. 7: 31—40. ИССН 0522-8328. Архивирано из оригинала на датум 05. 04. 2016. Приступљено 12 новембар 2016.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |аццесс-дате= (помоћ)
  7. ^ „Хоw то Цонсерве а Wеддинг Дресс бy тхе Мусеум оф Апплиед Арт, Белграде”. Еуропеана Фасхион Блог. Еуропеана Фасхион. 18 септембар 2013. Приступљено 11 новембар 2016.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |аццесс-дате=, |дате= (помоћ)

Литература[уреди]

  • Арцх, Нигел; Марцхнер, Јоанна (2011). Роyал Wеддинг Дрессес. Сурреy: Хисториц Роyал Палацес. ИСБН 978-1873993231. 
  • Амнéус, Цyнтхиа (2010). Wеддед Перфецтион : Тwо Центуриес оф Wеддинг Гоwнс. Цинциннати; Лондон: Цинциннати Арт Мусеум; Гилес. ИСБН 978-1904832843. 
  • Тобин, Схеллеy; et al. (2003). Марриаге а ла моде : Тхрее Центуриес оф Wеддинг Дресс. Лондон: Натионал Труст. ИСБН 978-0707803586. 
  • Заззо, Анне; et al. (1999). Мариаге : цаталогуе де л'еxпоситион, Мусéе Галлиера, Парис, 13 аврил-29 аоут 1999. Парис: Ассоулине. ИСБН 978-2843231414. 
  • Стојановић, Добрила (1980). Градска ношња у Србији током XIX и почетком XX века. Београд: Музеј примењене уметности. 

Спољашње везе[уреди]

Галерија венчаница[уреди]