Народни музеј (Београд)

Из Википедије, слободне енциклопедије

Координате: 44°49′00″ СГШ; 20°27′35″ ИГД / 44.81666° СГШ; 20.45980° ИГД / 44.81666; 20.45980

Народни музеј у Београду
Narodni muzej Beograd.jpg
Народни музеј у Београду
Оснивање 10. мај 1844.
Локација Београд
Застава Србије Србија
Врста музеј
Директор Бојана Борић-Брешковић
Адреса Трг Републике 1а
Веб-сајт Народни музеј

Народни музеј у Београду основан је 1844. и најстарија је музејска установа у Србији. Налази се у централном језгру Београда на простору између Трга Републике и улица Чика Љубине.[1], Васине и Лазе Пачуа, на квадратној парцели која се својом чеоном страном „ослања“ на Трг Републике некадашњи Позоришни Трг[2]

У саставу Народног музеја су и Галерија фресака, Вуков и Доситејев музеј и Спомен-музеј Надежде и Растка Петровића. Највећа вредност која се чува у Народном музеју је Мирослављево јеванђеље - најстарији и најдрагоценији ћирилички рукопис, настао око 1190.

Историја[уреди]

Зграда Управе фондова, одн. Државне хипотекарне банке, сада зграда Народног музеја. Разгледница од пре Првог светског рата.

Указом Министра просвете Јована Стерије Поповића, 10. маја 1844. године основан је Народни музеј под именом Музеум сербски. Пре њеног подизања на овом месту била је чувена београдска кафана „Дарданели“ у којој је одседала културна и уметничка елита тог доба. Рушењем старе кафане уједно је започета трансформација Трга Републике.

Садашња зграда музеја подигнута је 1903. године за Управу фондова, у коју се касније уселила Хипотекарна банка, једне од најстаријих банкарских установа у Београду. Ова зграда је, од 1952. године, кућа Народног музеја у Београду. Реализована је према пројекту архитеката Андре Стевановића и Николе Несторовића после конкурса на којем су добили прву награду. На овој згради је за фундирање темеља први пут употребљен известан облик армираног бетона. Заправо, приликом првих радова наишло се на разне јаме, бунаре и подруме због близине некадашње Стамбол капије. Новосаграђени двоспратни објекат представљао је праву палату свога времена како по концепцији волумена пројектованог у виду дугог масивног блока са куполама над централним и бочним ризалитима тако и академском решењу фасада базираном на принципима неоренесансе са елементима необарока на куполама. Највећа пажња у објекту посвећена је монументалном степеништу док је шалтер сала, као основни простор једне банке, добила секундаран значај. Непуне три деценије касније, са развојем Хипотекарне банке, појавила се потреба за темељном реконструкцијом објекта. Доградња је извршена без конкурса према пројекту архитекте Војина Петровића, којим је дограђено крило и атријум према улици Лазе Пачуа. Како је нови део у себи садржао исте елементе као и стари објекат, појавила су се два монументална степеништа и две шалтер сале, док су тек на спратовима простори обједињени у виду непрекидног низа проходних канцеларија. Током Другог светског рата зграда Хипотекарне банке је бомбардована када јој је порушен централни део са куполом. После рата, зграда је добила потпуно нову намену када се у њу уселила једна од најзначајнијих државних институција културе.

Од свог оснивања за време уставобранитеља па све до завршетка Другог светског рата Народни музеј се селио више пута. Првобитно је био у просторијама Капетан Мишиног здања (1863) па је премештен у суседне две зграде које су у Првом светском рату порушене, а збирка заплењена и опљачкана од стране окупатора. У међуратном периоду није добио своју зграду већ је за његове потребе, закупљена једна приватна кућа у улици Кнеза Милоша 58, све до 1935. године када је у зграду Новог двора отворен Музеј кнеза Павла[3], настао спајањем Хисторијског музеја и Музеја савремене уметности. Када је Нови двор адаптиран за потребе Скупштине Србије, 1948. године Музеј је пребачен у зграду некадашње Берзе на Студентском тргу, а једним делом у Конак кнегиње Љубице где је привремено био смештен Апелациони суд. Први конкурс за зграду Музеја, планиран да буде на Ташмајдану расписан је наредне године. Пројекат је израдио архитекта Миладин Прљевић али одлуком Коминформа од ове идеје се одустало, а Музеј је поново премештен, овај пут у зграду Хипотекарне банке на Тргу Републике где је званично заузео своје централно место, а банка исељена. Прву обнову зграде после рата, урадио је архитекта Доброслав Павловић 1950. године. Највећа реконструкција објекта, уједно и адаптација за потребе будућег националног музеја је извршена 1965-66. године према пројекту архитеката Александра Дерока, Петра Анагностија и Зорана Петровића. Тада је обновљена централна купола и извршено подизање средишњег тракта са канцеларијама и радним просторима. Приликом адаптације првобитна шалтер сала је претворена у Библиотеку чиме је главни улаз са монументалним трокраким степеништем, улаз са Трга Републике, добио интерни карактер, а други из Васине улице добио функцију главног улаза у Музеј који је везан директно са шалтер салом. У функционалном аранжману, зграда је доградњом доживела удвајање простора и комуникација, док је у обликовном смислу задржала карактеристичне елементе из 1902. године па се у ликовном погледу прихвата као интегрална целина. Унутрашња доградња из шездесетих година 20. века изведена је тако да споља није видљива, а не ремети унутрашњи ток музејске поставке.

У једном делу Народног музеја је 2013. године отворена изложба поводом 900 година од рођења Стефана Немање. Пре тога је музеј био више година затворен због реновирања[4]

Музеј данас[уреди]

Зграда Народног музеја представља репрезентативни јавни објекат који карактерише монументалност како габаритом и волуменом тако и својим обликовним решењем. Посебно се издвајају улазна партија са удвојеним стубовима и раскошне куполе. Све фасаде одликује полихромија са декоративном пластиком неоренесансног порекла. Репрезентaтивност се огледа и у ентеријеру са богатом декорацијом коју су радили чувени уметници тог времена: Андреа Доменико (познат као сликар декоративног зидног сликарства који је учествовао у уређењу ентеријера зграде Старог двора), Фрања Валдман и Бора Ковачевић.

Због својих архитектонско-урабанистичких и културно-историјских вредности зграда Народог музеја је утврђена за културно добро од великог значаја за Републику Србију (Службени гласник СРС бр. 14/79).

Збирке[уреди]

Збирке Музеја имају преко 400.000 најрепрезентативнијих и врхунских археолошких и историјско-уметничких предмета[5] - најзначајнијих сведочанства за познавање археологије и историје уметности, која представљају развој и цивилизацијске промене на подручју данашње Србије и најближег окружења, од праисторијских времена до позног средњег века, као и кључне уметничке правце и стилове, врхунске уметничке домете у националној и европској уметности од средњовековног периода до савременог стваралаштва.[6]

Збирке Народног музеја су организоване у четири одељења:

  • одељење за археологију
  • одељење за средњи век
  • одељење за новију уметност
  • одељење за нумизматику

Међу експонатима издвајају се:

Галерија[уреди]

Директори музеја[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Више информација на тему
Народни музеј
пронађите на Википедијиним сестринским пројектима:
Претражите Оставу Медији на Остави
Претражите Викивести Актуелности на Викивестима