Верски туризам

С Википедије, слободне енциклопедије

Верски туризам један је од најстаријих облика туристичких путовања, а данас представља врло значајан и пропулзиван сектор глобалног туризма. Због економског потенцијала, природно је што се све већа пажња поклања разним питањима управљања и промоције овог облика туризма.

У старој Грчкој, главне "дестинације" таквих путовања била су светилишта Зевса у Олимпији, Аполона у Делфима и Асклепија у Епидаурусу. Осим свегрчких светилишта било је и локалних у појединим полисима. Иначе, у грчким светилиштима, током римског доба, постојали су и бројни домицилни водичи што је један од најстаријих примера "интерпретације" баштине: ексегети или мистагоги.[1]:стр. 14

Религија је организовани систем веровања, церемонија, обичаја, обожавања усмерених на једног врховног Бога или божанство (монотеизам) или на одређени број богова/божанстава (политеизам). Она је, у првом реду, став према свету. Верник једне религије може имати исти или сличан доживлај као и верник неке друге, али следбеници сваке вере себе изражавају различито на рационалном, емоционалном и моралном плану. Осим осам главних религија (јудаизам, хришћанство, будизам, ислам, хиндуизам, шинто, даоизам и конфучијанизам), у свету постоји огроман број веровања, култова, митова и секти. Најраспрострањенији: хришћанство (2,1 милијарди) и ислам (1,3 милијарди).

Грачаница

Концепти верског туризма[уреди | уреди извор]

Религијски туризам је фокусиран на посету религијским местима, атракцијама и дестинацијама, а главни циљ му је ангажовање учесника на јачању одређене вере. Да би се могло говорити о религијском туристичком путовању, оно мора бити превасходно мотивисано религијским разлозима. Ипак, овај облик туризма није лако прецизно дефинисати: "Скуп односа и услужних активности којима се задовољавају претежно духовне, али и културне и социјалне потребе верника које произилазе из њиховог религијског опредељења..."

Већину религијских места и објеката обилазе и други туристи (културни туризам), независно од верских осећања, што још више отежава диференцијацију верског туризма у односу на друга туристичка кретања.

Из перспективе пружалаца туристичких услуга ходочасници јесу туристи и тако их треба третирати. I једни и други су потрошачи који на исти начин конзумирају туристичке услуге, без обзира на то што ходочасници посвећују део боравка у дестинацији реализације верских потреба. Структурно, активности ходочасника и туриста су сличне и подразумевају коришћење истих услуга (превоз, смештај и сл.), при чему и ходочасници могу практиковати неке типичне туристичке активности (разгледање, куповина сувенира и сл.).

Теологија нерадо говори о верском туризму као о посебном облику туризма; у католицизму и исламу се сматра да би се прихватањем таквог појма усвојило и мишљење да религија може имати и неки други смисао осим религиозног. Религиозни туризам има још неке специфичности у односу на друге врсте туристичких кретања: веома су заступљена групна путовања, на којима учествују припадници исте вероисповести, у пратњи духовника или стручног водича. Такве аранжмане организују специјализоване туристичке агенције или сама Црква, односно верска организација. Међу православним црквама једино Српска православна црква има и своју туристичку агенцију, тј. туроператоре. Религијски туризам нема сезонски карактер, будући да је у овом случају концентрација туриста више везана за одређене датуме у верском календару или за неке посебне догађаје.[1]:стр. 15

Мотиви туристе-верника[уреди | уреди извор]

Туриста верник убеђен је у своје верске ставове и редовно испуњава верске обавезе. Његови мотиви за путовање могу бити:

  • Учешће у верским светковинама;
  • Непосредан сусрет са светим местом;
  • Исказивање поштовања одређеном светитељу;
  • Поклоњење моштима светитеља и очекивање исцељења;
  • Упознавање темеља своје вере (поготово за оне који живе у другом верском окружењу, рецимо Јевреји из иностранства у посети Израелу).[1]:стр. 16

Значај светих грађевина[уреди | уреди извор]

Осим архитектонског и уметничког значаја, свете грађевине имају вредност и као места од посебног историјског значаја или зато што су лоциране у идиличном пејзажу (катедрала у Шартру или острво-опатија Монт Саинт Мицхел у Француској). То могу бити и обејекти који су настали из религиозног осећања (нпр; завет или захвалност за "чудо" које се догодило), али не служе за религијске потребе.[1]:стр. 19

Мон Сан Мишел

Ходочашће[уреди | уреди извор]

Ходочашће има своје специфичности. Реч је о физичком путовању које често, у симболичном смислу, представља "животно" путовање појединца, а осим верника све више привлаче и тзв. спиритуалне туристе. У сваком случају, ходочашћа имају снажне политичке, економске, социјалне и културне импликације, а масовност ових кретања може чак утицати на глобалну привреду и здравље.

Танџир

Главни мотиви ходочашћа:

  • Испуњавање заповеди одређене религије;
  • Акт побожности на месту чудесног или значајног догађаја;
  • Процес ослобађања од грехова;
  • Молитва и потрага за излечење од болести, тј. исцељењем (нарочито у католицизму);
  • Присуство молитви са религијским вођом;
  • Присуство религијској церемонији или престави;
  • Породична религијска церемонија;
  • Одлазак на места где се у будућности очекују чудесни догађаји.[1]:стр. 22

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д Бранислав Работић. (2012), "Селективни облици туризма", Београд