Монотеизам

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Монотеизам, (грч. μόνος — један, грч. θεός — бог) вера је у једно, универзално, свеобухватно божанство.[1][2][3]

Монотеистичка религија је религија у којој верници верују у једног бога. Разлике постоје између ексклузивног монотеизма, код, на пример, јудаизма, хришћанства и ислама, као и монотеизма, код кога се признаје постојање и других богова — плуриформни монотеизам који с обзиром да признаје постојање других божанстава, сматра да постоји неки облик њиховог јединства.[4]

У ширем смислу речи, у монотеистичке религије се убрајају атенизам, бахаизам, каодаизам, деизам, екандар, хиндуизам (ваишнаизам, шиваизам), равидаизам, сикизам, тенрикјо и зороастризам.[5][6][7][8] Постоји разлика између ексклузивног монотеизма с једне стране, и укључујућег монотеизма и плуриформног (панентеистичког) монотеизма с друге, који, који мада мада признају више богова, постулирају неки вид фундаменталног јединстава.[4]

Етимологија[уреди]

Реч монотеизам потиче од грчких речи μόνος (monos)[9] са значењем „један” и θεός (theos)[10] са значењем „бог”.[11] У енглеском језику овај термин је приви користио Хенри Мор (1614–1687).[12]

Порекло и развој[уреди]

Квази-монотеистичке тврдње о постојању универзалног божанства датирају из касног бронзаног доба, са Ехнатоновом великом химном Атену. Могућа склоност ка монотеизму настала је током Ведског периода[13] у гвоздном добу у јужној Азији. Ригведа изражава појмове монизма Брахмана, посебно у релативно касној десетој књизи,[14] која је датирана на рано гвоздено доба, e.g. у Насадији сукти. Бонпа Дарма, можда из двадесетог века п. н. е,[15] била је прва записана религија која је декларисала да постоји један Бог изнад свих, којег називају Сангпо Бумтри.[16] Међутим, тиме се не подстиче монотеистичко обожавање Сангпа Бумтрија или ког бога ради спасења, већ се фокус задржава на карми.

Према хришћанској традицији, монотеизам је била изворна религија људи, али је изгубљена током тзв. човековог пада. Ова теорија је напуштена у 19. веку услед напретка еволутивне теорије и да се до монотеизма дошло од анимизма преко политеизма, али је и ова теорија слабо заступљена. Два примера да се монотеизам развио из политеизма је Атонов култ у времену египтског фараона Ехнатона, као и феномем Мардука, који је најпре био заштитник Вавилона, али је касније био поштован као божанство у целом Вавилону.

Од шестог века п. н. е, у зороастризму, Ахура Мазда[17] или Ормазд (господар мудрости, односно мудри господар) појавио се као врховни апстрактни бог који је створио видљиви и невидљиви свет.[18][19][20][21] У зависности од тога из ког периода је Зороастер (најчешће је везиван за рано гвоздено доба), ово је можда један од најранијих појава монизма у Индоевропској религији. Без обзира на то, зороастризам није била строго монотеистичка религија,[22] јер су поштовани други јазати поред Ахура Мазде. Древна хиндуистичка теологија је у међувремену била монистичка, али није била строго монотеистичка у обожавању зато што је и даље задржало постојање многих богова, који су били замишљени као аспекти једног највишег Бога, Брахмана.[23] Бројни антички грчки филозофи, укључујући Ксенофана и Антистен веровали су у сличан политеистички монизам који је био сличан монотеизму, мада се не може квалификовати као такав.[23] Јудаизам је била прва религија која је произвела појам личног монотеистичког Бога у монистичком контексту.[23] Концепт етичког монотеизма, који сматра да тај морал произлази из самог Бога и да су његови закони непроменљиви,[24][25] први пут се јавио у Јудаизму,[26] и временом је постао основни принцип већине модерних монотеистичких религија, укључујући Зороастризам, Хришћанство, Ислам, Сикизам и Бахаи вера.[27]

У градовима античког блиског истока, сваки град је имао бога заштитника, као што су Шамаш у Ларси или Син у Уру. Прве појаве шире надмоћи одређеног божанства датирају из касног бронзаног доба, са Атоном (којег је Сигмунд Фројд довео у везу са јудаизмом). Међутим, време егзодуса је дискутабилно, јер није јасно да ли се то према Библији десило пре или после његове владавине. Такође није јасно да ли је ово монотеизам или хенотеизам где Ехнатон себе идентификује са богом Атоном. Етнички монотеизам и појава апсолутног добра и зла појавила се у зороастризму и јудаизму, а касније је ово кулминирало у раном хришћанству и у тевхину у исламу.

Према јеврејској, хришћанској и исламској традицији, монотеизам је била оригинална религија човечанства; та оригинална религија се понекад назива „Адамском религијом”, или, у смислу Ендру Ланга, „прарелигија”. Учењаци који се баве религијом су у великој мери су напустили то гледиште у 19. веку у корист еволуционе прогресије од анимизма преко политеизма до монотеизма, али је до 1974. године та теорија била мањој мери прихваћена, и модификована гледишта слична Ланговом постала су проминентнија.[2] Аустријски антрополог Вилхелм Шмит је постулирао прамонотеизма, „оригинални” или „примитивни монотеизам” током 1910-тих.[28] Постоје неслагања с тврдњом да су Јудаизам, Хришћанство, и Ислам произашли из опозиције политеизму, као што је био случај са грчки филозофским монотеизмом.[2] У ближој прошлости, Карен Армстронг[29] и други аутори су се вратили идеји еволуционарне прогресије почевши од анимизма, који се развио у политеизам, из кога је произашао хенотеизам, чему је следила монолатрија, из које је настао истински монотеизам.[30]

Концепти[уреди]

Свето Тројство је хришћанска доктрина веровања у Бога који има три дела: Оца, Сина, Светог духа.

Тевхид је први члан вере у исламу. Муслимани верују да је Бог један, недељив без равних или оних који су у вези са њим. Са муслиманске тачке гледишта, подела бога на тројство је облик политеизма.

Деизам претпоставља постојање једног Бога створитеља, који се мало или нимало не меша у дешавања у свету.[31] Семјуел Кларк разликује четри типа деиста: они који верују у створитеља без интереса у свету; оне који су видели и друга провиђења али не и у моралним и духовним сферама; они који верују да Бог има мало моралних атрибута али не верује у будућност живота; и оне које одбијају откровење, а прихватају све остале истине природне религије.[32]

Термин хенотеизам има два различита значења. У контексту библијских студија обично означава племенска божанства која не негирају постојање божанстава других народа, док се друго значење често користи као синоним за монолатрију, које је веровање у или обожавање у једног Бога без негирања постојања других.[33] Хиндуизам се, опште гледајући, сматра за хенотеистичку религију.[34]

Монизам је филозофско учење према којем се све може извести из једног јединог начела.

Пантеизам подразумева да је универзум идентичан Богу.[35] Филозофски, постоји само једна супстанца која је апсолутна, вечна и бесконачна тако да све ствари, укључујући и људе, нису независни него су то само манифестације апсолутног.[36]

Панентеизам је облик монистичког монотеизма који се држи становиштва да Бог обухвата цео универзум, али, за разлику од пантеизма, универзум није идентичан Богу.[37]

Политеизам, код одређених урођеничких афричких религија, сматра да су различити богови различити облици једне јединствене основне супстанце. У другим случајевима, у питању је многобоштво, односно вера у више богова, супротност монотеизму.

Аврамске религије[уреди]

Тетраграматон у палео-хебрејском (10. век п. н. е. до 135.), старом арамејском (10. век п. н. е. до 4. века) квадратном хебрејском (3. век п. н. е. до садашњице) писму.

Док сви припадници аврамских религија сматрају да су монотеисти, Јудаизам не сматра Хришћанство монотеистичким, већ препознаје само Ислам као монотеистичку религију.[38] Ислам слично томе не признаје модерно Хришћанство као монотеистичку веру, првенствено због хришћанске доктрине светог тројства, за коју Ислам тврди да није била део првобитног монотеистичког хришћанства, које је Исус проповедао.[39] Хришћани с друге стране, тврде да је доктрина светог тројства ваљан израз монотеизма, наводећи да се тројство не састоји од три засебна божанства, већ од три особе, које постоје консупстанционо (као једна супстанца) унутар једног божанства.[40][41][42]

Јудаизам[уреди]

Јудаизам је једна од најстаријих монотеистичких религија на свету.[43] Бог у Јудаизму је стриктно монотеистички,[44] и апсолутно је, недељиво и неупоредиво биће, које је ултиматни узрок свог постојања. Вавилонски Талмуд наводи друге, „стране богове” као непостојеће ентите којима људи погрешно приписују постојање и моћ.[45] Један од најбоље познатих изјава рабајског Јудаизма о монотеизму је из другог од Мајмонидових 13 принципа вере:

Бог, узрок свега, је један. Ово не значи један као један пар, нити један као врста (која обухвата многе индивидуе), нити један као један објекат који је направљен од мноштва елемената, нити као један објекат који се може бесконачно делити. Уместо тога, Бог је јединство различито од било којег другог могућег јединства.[46]

Јудаизам[47] и Ислам одбацују Хришћанску идеју монотеизма. Јудаизам користи термин шитуф за именовање богослужења на начин на који Јудаизам не сматра да је монотеистично.

Референце[уреди]

  1. ^ Monotheism. Hutchinson Encyclopedia (12th edition). стр. 644. 
  2. 2,0 2,1 2,2 Cross, F.L.; Livingstone, E.A., eds. (1974). "Monotheism". The Oxford Dictionary of the Christian Church (2 ed.). Oxford: Oxford University Press.
  3. ^ William Wainwright. „Monotheism”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. 
  4. 4,0 4,1 Encyclopædia Britannica Online, art. "Monotheism" Accessed 23 January 2013, http://www.britannica.com/EBchecked/topic/390101/monotheism
  5. ^ „Monotheism”. Encyclopædia Britannica. 
  6. ^ „monotheism”. oxforddictionaries.com. 
  7. ^ „Monotheism”. Merriam-Webster. 
  8. ^ „monotheism”. Cambridge Dictionary. 
  9. ^ Monos, Henry George Liddell, Robert Scott, A Greek-English Lexicon, at Perseus
  10. ^ Theos, Henry George Liddell, Robert Scott, A Greek-English Lexicon, at Perseus
  11. ^ The compound μονοθεισμός is current only in Modern Greek. There is a single attestation of μονόθεον in a Byzantine hymn (Canones Junii 20.6.43; A. Acconcia Longo and G. Schirò, Analecta hymnica graeca, vol. 11 e codicibus eruta Italiae inferioris. Rome: Istituto di Studi Bizantini e Neoellenici. Università di Roma, 1978)
  12. ^ More (1660), стр. 62.
  13. ^ Sharma, Chandradhar (1962). „Chronological Summary of History of Indian Philosophy”. Indian Philosophy: A Critical Survey. New York: Barnes & Noble. стр. vi. 
  14. ^ HYMN CXC. Creation.
  15. ^ Tonpa Shenrab Miwoche
  16. ^ Yungdrung Bon By Himanshu Bhatt
  17. ^ Yasna, XLIV.7
  18. ^ "First and last for all Eternity, as the Father of the Good Mind, the true Creator of Truth and Lord over the actions of life." (Yasna 31.8)
  19. ^ "Vispanam Datarem", Creator of All (Yasna 44.7)
  20. ^ "Data Angheush", Creator of Life (Yasna 50.11)
  21. ^ NYÂYIS.
  22. ^ Duchesne-Guillemin, Jacques. „Zoroastrianism”. Britannica.com. Encyclopaedia Britannica. Приступљено 16. 7. 2017. 
  23. 23,0 23,1 23,2 Gnuse, Robert Karl (1. 5. 1997). „No Other Gods: Emergent Monotheism in Israel”. Sheffield Academic Press. стр. 225. ISBN 978-1-85075-657-6. 
  24. ^ „Ethical monotheism”. britannica.com. Encyclopædia Britannica, Inc. Приступљено 25. 12. 2014. 
  25. ^ Prager, Dennis. „Ethical Monotheism”. jewishvirtuallibrary.org. American-Israeli Cooperative Enterprise. Приступљено 25. 12. 2014. 
  26. ^ Fischer, Paul. „Judaism and Ethical Monotheism”. platophilosophy. The University of Vermont Blogs. Приступљено 16. 7. 2017. 
  27. ^ Nikiprowetzky, V. (1975). Ethical monotheism. (2 ed., Vol. 104. стр. 69-89). New York: The MIT Press Article Stable. JSTOR 20024331
  28. ^ Armstrong, Karen (1994). A History of God: The 4,000-Year Quest of Judaism, Christianity and Islam. New York City, New York: Ballantine Books. стр. 3. ISBN 978-0345384560. 
  29. ^ Armstrong, Karen (1994). A History of God: The 4,000-Year Quest of Judaism, Christianity and Islam. New York City, New York: Ballantine Books. ISBN 978-0345384560. 
  30. ^ Compare: Theissen, Gerd (1985). „III: Biblical Monotheism in an Evolutionary Perspective”. Biblical Faith: An Evolutionary Approach. Превод: Bowden, John. Minneapolis: Fortress Press (објављено 2007). стр. 64. ISBN 9781451408614. Приступљено 13. 1. 2017. »Evolutionary interpretations of the history of religion are usually understood to be an explanation of the phenomenon of religion as a result of a continuous development. The model for such development is the growth of living beings which leads to increasingly subtle differentiation and integration. Within such a framework of thought, monotheism would be interpreted as the result of a continuous development from animism, polytheism, henotheism and monolatry to belief in the one and only God. Such a development cannot be proved. Monotheism appeared suddenly, though not without being prepared for.« 
  31. ^ Alister E. McGrath Christian Theology, An Introduction, Blackwell: (2003). стр. 582.
  32. ^ Cross, F.L.; Livingstone, E.A., eds. (1974). "Deism". The Oxford Dictionary of the Christian Church (2 ed.). Oxford: Oxford University Press.
  33. ^ Bright,John. A History of Israel SCM Press (1964). стр. 129.; Cross, F.L.; Livingstone, E.A., eds. (1974). "Henotheism". The Oxford Dictionary of the Christian Church (2 ed.). Oxford: Oxford University Press.
  34. ^ See Michaels (2004), стр. xiv and Gill, N.S. „Henotheism”. About, Inc. Приступљено 5. 7. 2007. 
  35. ^ Cross, F.L.; Livingstone, E.A., eds. (1974). "Pantheism". The Oxford Dictionary of the Christian Church (2 ed.). Oxford: Oxford University Press.}}
  36. ^ Brugger, Walter ed. Diccionario de Filosofía', Herder, Barcelona (1975) art Panteísmo
  37. ^ Cross, F.L.; Livingstone, E.A., eds. (1974). "Panentheism". The Oxford Dictionary of the Christian Church (2 ed.). Oxford: Oxford University Press.
  38. ^ Amin, Mohammed. „Triangulating the Abrahamic faiths – measuring the closeness of Judaism, Christianity and Islam”. »Christians were seen as polytheists, due to the doctrine of the Trinity. In the last few hundred years, rabbis have moderated this view slightly, but they still do not regard Christians as being fully monotheistic in the same manner as Jews or Muslims. Muslims were acknowledged as monotheists.« 
  39. ^ „Islamic Practices”. Universal Life Church Ministries. »It is the Islamic belief that Christianity is not monotheistic, as it claims, but rather polytheistic with the trinity-the father, son and the Holy Ghost.« 
  40. ^ https://icucourses.com/pages/025-10-three-persons-are-subsistent-relations ; International Catholic University, The One True God: "The fatherhood constitutes the Person of the Father, the sonship constitutes the Person of the Son, and the passive spiration constitutes the Person of the Holy Spirit. But in God "everything is one where there is no distinction by relative opposition." Consequently, even though in God there are three Persons, there is only one consciousness, one thinking and one loving. The three Persons share equally in the internal divine activity because they are all identified with the divine essence. For, if each divine Person possessed his own distinct and different consciousness, there would be three gods, not the one God of Christian revelation. So you will see that in this regard there is an immense difference between a divine Person and a human person."
  41. ^ https://orthodoxwiki.org/Holy_Trinity ; Holy Trinity, Orthodox Wiki: "Orthodox Christians worship the Father, Son, and Holy Spirit—the Holy Trinity, the one God. Following the Holy Scriptures and the Church Fathers, the Church believes that the Trinity is three divine persons (hypostases) who share one essence (ousia). It is paradoxical to believe thus, but that is how God has revealed himself. All three persons are consubstantial with each other, that is, they are of one essence (homoousios) and coeternal. There never was a time when any of the persons of the Trinity did not exist. God is beyond and before time and yet acts within time, moving and speaking within history."
  42. ^ https://www.britannica.com/topic/Trinity-Christianity ; Britannica, Trinity: "The Council of Nicaea in 325 stated the crucial formula for that doctrine in its confession that the Son is “of the same substance [homoousios] as the Father,” even though it said very little about the Holy Spirit. Over the next half century, Athanasius defended and refined the Nicene formula, and, by the end of the 4th century, under the leadership of Basil of Caesarea, Gregory of Nyssa, and Gregory of Nazianzus (the Cappadocian Fathers), the doctrine of the Trinity took substantially the form it has maintained ever since. It is accepted in all of the historic confessions of Christianity, even though the impact of the Enlightenment decreased its importance."
  43. ^ „BBC - Religion: Judaism”. 
  44. ^ Maimonides, 13 principles of faith, Second Principle
  45. ^ e.g., Babylonian Talmud, Megilla 7b-17a.
  46. ^ Yesode Ha-Torah 1:7
  47. ^ Boteach, Shmuley (2012) [5772]. Kosher Jesus. Springfield, NJ: Gefen Books. стр. 47ff, 111ff, 152ff,. ISBN 9789652295781. 

Литература[уреди]

  • Boteach, Shmuley (2012) [5772]. Kosher Jesus. Springfield, NJ: Gefen Books. стр. 47ff, 111ff, 152ff,. ISBN 9789652295781. 
  • Armstrong, Karen (1994). A History of God: The 4,000-Year Quest of Judaism, Christianity and Islam. New York City, New York: Ballantine Books. ISBN 978-0345384560. 
  • Armstrong, Karen (1994). A History of God: The 4,000-Year Quest of Judaism, Christianity and Islam. New York City, New York: Ballantine Books. стр. 3. ISBN 978-0345384560. 
  • Sharma, Chandradhar (1962). „Chronological Summary of History of Indian Philosophy”. Indian Philosophy: A Critical Survey. New York: Barnes & Noble. стр. vi. 
  • More, Henry (1660). An Explanation of the Grand Mystery of Godliness. London: Flesher & Morden. стр. 62. 
  • More, Henry (1660). An Explanation of the Grand Mystery of Godliness. London: Flesher & Morden. стр. 62. 
  • Dever, William G. Who Were the Early Israelites?, Grand Rapids, MI: Eerdmans 2003.
  • Köchler, Hans (1982). The Concept of Monotheism in Islam and Christianity. International Progress Organization. ISBN 978-3-7003-0339-8. 
  • Kirsch, Jonathan. God Against The Gods: The History of the War Between Monotheism and Polytheism. Penguin Books. 2005.
  • Leibowitz, Ilya. Monotheism in Judaism as a Harbinger of Science, Eretz Acheret Magazine
  • Silberman, Neil A. et al.; The Bible Unearthed, New York: Simon & Schuster 2001.
  • Whitelam, Keith). The Invention of Ancient Israel, Routledge, New York 1997.
  • Smith, Peter (2008). An Introduction to the Baha'i Faith. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-86251-6. 

Спољашње везе[уреди]