Војно-индустријски комплекс

С Википедије, слободне енциклопедије
Dvajt Ajzenhauer

Vojno-industrijski kompleks (VIK) (енгл. Military–industrial complex) је неформални савез између државне војске и наменске оружане индустрије која је снабдева. Често схваћен као однос који има заједнички интерес и који може да утиче на јавну политику,[1][2][3][4] термин се најчешће употребљава да би се означио систем који стоји иза војске Сједињених Америчких Држава, где је популаризован након употребе у опроштајном обраћању председника Двајта D. Ајзенхауера 17. јануара, 1961 године,[5] мада се термин употребојава за било коју државу са слично развијеном инфраструктуром.[6][7]

У контексту САД-а, израз се некад шире користи и за војно-индустријски-конгресни комплекс (ВИКК), чиме се додаје и конгрес САД-а формирајући на тај начин однос који се у жаргону назива гвоздени троугао.[8] Овај однос укључују политичко финансирање, одобравање војнуе потрошње, лобирање за подршку бирократија, и контролу рада индустрије; опширније посматрано укључује целу мрежу уговора, токова новца и ресурса међу појединцима, корпорацијама и војно-индустријским предузећима, Пентагона, Конгреса и извршне власти.[9]

Сличну тезу је првобитно истакао Данијел Гуерин, у својој књизи из 1936. године: Фашизам и велике компаније (Фасцисме ет гранд цапитал) која говори подршци фашистичке владе тешкој индустрији. Подршкасе дефинисати као “неформална и променљива коалиција група са психолошким, моралним и материјалним интересима за континуални развој и одржавање високих нивоа наоружања, у сврху очувања колонијалних тржишта и војно-стратешких концепција унутрашњих послова.” Једно од приказивања овог тренда било је у књизи Франц Леополд Њумена званој “Бехемот: Структура и пракса националног социјализма” (Бехемотх. Тхе струцтуре анд працтице оф Натионал Социалисм 1933–1944) из 1942. која се бави начин доласка нациста на власти у демократској држави.[10]

Етимологија[уреди | уреди извор]

Председник Сједињених Америчких Држава (и генерал са пет звездица током другог светског рата) Двајт D. Ајзенхауер употребио је термин у свом говору “Опроштајно обраћање нацији” 17. јануара 1961. године:

Кључни елемент одржавања мира је наша војна организација. Наша борбена средства морају бити моћна, спремна за моменталну акцију, тако да ни један потенцијални агресор не буде у искушењу и ризикује сопствено уништење...

Ова повезаност огромне војне организације и велике индустрије наоружања је нова у Америчком искуству. Укупни утицај – економски, политички, чак и духовни – осећа се у сваком граду, свакој државној институцији, и свакој канцеларији федералне владе. Препознајемо императивну потребу за овај развој. Али ипак не смемо игнорисати његове тешке последице. У њега су укључени наш тежак рад, ресурси и средства за живот; као и у саму структуру нашег друштва. У саветима владе, морамо бранити од стицања неоправданог утицаја, било траженог или не, од стране војно-индустријског комплекса. Потенцијал за катастрофално јачање погрешно смештене моћи постоји, и истрајаће. Не смемо никада допустити да тежина ове комбинације угрози наше слободе или демократске процесе. Не смемо узимати ништа здраво за готово. Само опрезни и упућени грађани могу приморати на правилно мешање огромне индустријске и војне машине одбране са нашим методама и циљевима мира како би сигурност и слобода могли да напредују заједно.

Фраза је сматрана за “ратни” индустријски комплекс пре да је постала “војни” у каснијим прелиминарним верзијама Ајзенхауеровог говора, што је тврдња која се преноси само оралном историјом.[11] Џефри Перет, у својој биографији Ајзенхауера, тврди да је, у једној прелиминарној верзији говора, фраза гласила “војно-индустријски-конгресни комплекс”, што указује на суштинску улогу коју игра Конгрес Сједињених Америчких Држава у пропагирању војне индустрије, али је реч “конгресни” избачена из финалне верзије ради умиривања тадашње изабраних званичника.[12] Џејмс Ледбетер назива ово “тврдоглавим неразумевањем” које није подржано доказима; као што тврди и Даглас Бринкли, да је термин првобитно био “војно-индустријски-научни комплекс”.[12][13] Хенри Жироукс додатно тврди да је термин оригинално био “војно-индустријски-академски комплекс”.[14] Прави аутори говора били су Ајзенхауерови писци говора Ралф Е. Вилијамс и Малком Мус.[15]

Покушаји да се концептуализује нешто слично модерном “војно-индустријском комплексу” постојали су пре Ајзенхауеровог говора. Ледбетер проналази прецизни термин коришћен 1947-ме приближно свом каснијем значењу у артиклу “Страни послови” Винфилд V. Рајфлера.[12][16] Социолог C. Рајт Милс тврди у својој књизи “Моћна елита” из 1956-те да су класа војних, пословних и политичких лидера, вођени заједничким интересима, били прави лидери државе, и да су ефективно изван демократске контроле. Фридрих Хајек помиње у својој књизи из 1944-те “Пут до кметства” опасност подршке монополистичке организације индустрије политичких остатака из другог светског рата:

Још један елемент који ће вероватно ојачати тенденције у овом смеру биће људи који су током рата окусили моћи принудне контроле и биће им тешко да се помире са скромнијим улогама које ће морати да играју у временима мира.[17]

Активисти ере вијетнамског рата, као што су Сејмор Мелман, често су референцирали овај концепт, те се његово коришћење наставило током хладног рата. Џорџ Ф. Кенан је написао у свом предговору књиге Нормана Кусинса из 1987-ме “Патологија моћи”, “Када би Совјетски Савез потонуо сутра у воде океана, Амерички војно-индустријски комплекс би морао да остане, већином непромењен, док се не измисли неки други противник. Било шта друго био би неприхватљиви шок за Америчку економију.”[18]

У касним 1990-тим Џејмс Курт је истакао, “До средине 1980-их, термин је већином престао да се користи у јавним дискусијама. Колика год да је моћ аргумената о утицају војно-индустријског комплекса на набавку оружја током хладног рата, много су мање битни за садашњу еру.”[19]

Ипак, савремени студенти I критичари Америчког милитаризма настављају да референцирају и користе термин. На пример, историчар Чалмерс Џонсон користи речи из другог, трећег и четвртог параграфа цитираних изнад из Ајзенхауеровог обраћања као епиграф за друго поглавље (“Корени Америчког милитаризма”) скорашњег издања на ову тему.[20] Књига П.V. Сингера на тему приватних војних компанија илуструје савремене начине на које инустрија, конкретно информационо-базирана, и даље врши интеракцију са владом САД-а и Пентагоном.[21]

Изрази као што су трајна ратна економија и ратни корпоратизам су повезани концепти који се такође користе у асоцијацији са овим термином. Термин се такође користи и да опише упоредиви дослух у другим политичким ентитетима као што су Немачко Царство (пре и током првог светског рата), Британија, Француска и (после-Совјетска) Русија.

Лингвиста и анархистички теориста Ноам Чомски предлаже да је “војно-индустријски комплекс” погрешан назив јер (како он сматра) феномен који је у питању “није конкретно војни.”[22] Он тврди да “војно-индустријски комплекс не постоји: то је заправо индустријски систем који послује под једним или другим изговором (дуг временски период је одбрана била изговор)”.[23]

Историја[уреди | уреди извор]

Иако је термин настао у 1960-им и користио се од тада, концепт координације између владе, војске и индустрије оружја највећим делом води порекло из времена када је приватни сектор почео да пружа наоружање владиним силама. Однос између војске и одбрамбене индустрије може укључити политичке уговоре за оружја, уопштене бирократске пропусте и организовано лобирање у име одбрамбених компанија за одржавање њихових интереса.

Вековима, многе владе су поседовале и водиле сопствене компаније за производњу оружја – као што су морнаричка постројења и арсенали. Владе су такође доносиле и законе за одржавање државних монопола. Како су друштва са ограниченом одговорношћу привлачила капитал у развој технологије, владе су увиделе да би потреба за развојем односа са компанијама могла да снабдева наоружање. Крајем 19-ог века, нова комплексност модерног ратовања захтевала је велике подобласти индустрије посвећене истраживању и развоју брзо сазревајућих технологија. Полу-аутоматске и аутоматске пушке, артиљерија и топовњаче, и касније механизована возила, летелице и пројектили захтевају специјализовано знање и технологију за производњу. Због овога, владе све више и више интегришу приватне фирме у своје ратне агенде склапањем уговора за производњу оружја. Управо овај однос је означио почетак војно-индустријског комплекса.

Први модерни војно-индустријски комплекси настали су у Британији, Француској и Немачкој у 1880-им и 1890-им као део растуће потребе за одбрану својих респективних царстава, како на земљи тако и на мору. Поморско ривалство између Британије и Немачке, и Француска жеља за осветом против Немачког Царства због пораза у Франко-Прусијском рату, били су кључни у зачећу, расту и развоју ових ВИК-ова. Чак се може и рећи да је постојање респективних ВИК-ова ових трију нација увећало њихове војне тензије.

Адмирал Џеки Фишер, Први поморски лорд ројалне морнарице, имао је утицаја у померају ка бржој интеграцији технологије у војне употребе, резултирајући у јачању односа између војске, и иновативних приватних компанија.

Индустријалиста вредан помена у развоја великих приватних одбрамбених фирми био је Вилијам Армстронг, који је основао Елсвик компанију борбених средстава, која се упустила у масивни програм поновног наоружања британске армије након кримеанског рата у 1860-им. 1884-те отворио је бродоградилиште у Елсвику специјализовано за производњу ратних бродова. Била је то једина фабрика на свету која може да у потпуности сагради и наоружа ратни брод. Други индустријалисти вредни помена који су били умешани у проширавање индустрије наоружања тог времена били су Алфред Круп, Самјуел Колт, Алфред Нобел, и Џозеф Витвурт.

У фиктивном делу, “Смрт долази по архиепископа” од Виле Катер, 1927-ме, чија се радња одиграва у 1880-им у Америчком Југозападу / Новом Мексику / Северном Мексику, Катер је написала на 200-тој страни: “... Латур се питао да ли ће икада доћи крај индијанским ратовима док год је макар један Навахо или Апач остао жив. Превише трговаца и произвођача су остваривали богати профит од тог ратовања; политичка машина и огромни капитал били су задужени да га одржавају...”

Након првог светског рата, већина земаља нису извршиле демобилизацију; уместо тога постојао је померај ка бржој интеграцији технологије у војне употребе и јачање односа између војске и приватних компанија у Британији, Француској и Немачкој. У ново формираном СССР-у, војна производња контролисана је у потпуности од стране државе. Период након рата је такође обележио настанак ВИК-ова у Јапану и Сједињним Америчким Државама. Током периода поновног наоружања у касним 1930-им у Европи, војна потрошња се удвостручила.

Економски ефекат другог светског рата био је дубок, како је војна потрошња расла, усвојене су и нове методе опорезивања и потрошње. Рат је такође довео до првих истраживачких програма за масовну артиљерију, нарочито савезнички пројекат за стварање нуклеарних оружја.

Крај рата је обележио почетак ривалства хладног рата који је као обележје имао константну трку у наоружавању између двеју нових велесила, САД-а и СССР-а. Константна претња конфликта ниског интензитета створила је атмосферу где је било константне перцепције за потребу непрекидне војне набавке. Управо због ових фактора је председник Двајт Ајзенхауер увео концепт “војно-индустријски комплекс” у јавну свест у свом “опроштајном обраћању”. Тренутно, годишња војна потрошња Сједињених Америчких Држава чини 47% укупне светске војне потрошње.[24]

Следећа табела наводи главне произвођаче наоружања у другом светском рату током Ајзенхауеровог председништва. Након сваког имена, колона показује ранг главног војног предузетника у смислу укупне вредности наоружања произведеног од Јуна 1940-те до Септембра 1944-те, током фискалних година 1950-те ди 1953-ће, и током фискалних година 1958 до 1960-те.[25]

Компанија Други Светски Рат Кореја 1960
Боинг 12 2 1
Џенерал Дајнемикс 4 8 2
Корпорација Локид 10 7 3
Џенерал Електрик 9 3 4
Северно Америчка Авијација 11 9 5
Уједињене Летелице 6 5 6
АТ&Т Корпорација 13 13 7
Компанија Даглас Летелице 5 4 8
Компанија Глен L. Матин 14 23 9
Компанија Хјуз Летелице 100+ 25 10
Спери Корпорација 19 18 11
Рејтеон 71 42 12
Макдонел Летелице 100+ 21 13
РЦА 43 22 14
ИБМ 100+ 44 15

1977-ме, након вијетнамског рата, председник САД-а Џими Картер започео је своје председништво нечим што је историчар Мајкл Шери назвао “одлучношћу да се прекине америчка милитаризована прошлост.”[26] Ипак, повећана потрошња у одбрану током ере председника Роналда Регана је по некима поново истакла ВИК.

Тренутне примене[уреди | уреди извор]

Према СИПРИ-ју, укупна светска војна потрошња у 2009-ој била 1,531 трилиона америчких долара. 46.5% ове укупне потрошње, оквирно 712 милијарди америчких долара, потрошиле су Сједињене Америчке Државе.[27] Приватизација производње и изумљивања војних технологија такође води до компликованог односа са значајним делом истраживања и развоја многих технологија.

Војни буџет Сједињених Америчких Држава за 2009-ту фискалну годину износио је 515,4 милијарди. Када се на то дода дискрециони фонд за ванредна стања и накнадна потрошња, та сума износи око 651,2 милијарде.[28] Ово не укључује многе војне ставке које су изван буџета одбрамбеног одељења. Све у свему, влада Сједињених Америчких Држава годишње утроши око 1 трилион у војно одбрамбене сврхе.[29]

Одбрамбена индустрија често умногоме доприноси службеничким члановима Конгреса.[30]

У вестима из 2012-те, Салон износи следеће, “Упркос опадању продаја глобалног наоружања у 2010-ој услед притиска рецесије, САД су увећале свој тржишни удео, што износи огромних 53% трговине те године. Прошле године су САД донеле више од 46 милијарди долара у страним продајама наоружања.”[31]

Концепт војно-индустријског комплекса је проширен ради укључивања индустрија забаве[32] и креативности.[33] Као практични пример, Метју Брумер описује јапанску манга војску и то како министар одбране користи популарну културу и утицај који изазива да обликује домаће и интернационалне перцепције.

Види још[уреди | уреди извор]

- Компаније по продаји наоружања - Племе плавог неба - Корпоративни статизам - Ерик Принц и академици (раније Блеквотер) - Владини предузетници - Листа земаља по војним потрошњама - Милитаризам - Војно-забавни-комплекс - Војно-индустријски-медијски комплекс - Војно-дигитални комплекс - Политичко-медијски комплекс - Војни кејнесијанизам - Мир-индустријски комплекс - Затворско-индустријски комплекс - Пројекат за нови амерички век - Розоборонекспорт - Спирала навише - Рат против рата - Рат је превара, књига генерала Смедли Батлера - Ратно профитерство - Заибацу

Дела[уреди | уреди извор]

- Копмлекс: Како војска врши инвазију наших свакодневних живота - Рат је превара (1935 књига Смедлија Батлера) - Зашто се боримо (2005 документарни филм Јуџина Џарекија)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „милитарy индустриал цомплеx”. Америцан Херитаге Дицтионарy. Хоугхтон Миффлин Харцоурт. 2015. Архивирано из оригинала 06. 03. 2016. г. Приступљено 3. 3. 2016. 
  2. ^ „дефинитион оф милитарy-индустриал цомплеx (Америцан Енглисх)”. ОxфордДицтионариес.цом. Архивирано из оригинала 07. 03. 2016. г. Приступљено 3. 3. 2016. 
  3. ^ „Дефинитион оф Милитарy–индустриал цомплеx”. Мерриам-Wебстер. Приступљено 3. 3. 2016. 
  4. ^ Роланд, Алеx (2009-06-22). „Тхе Милитарy-Индустриал Цомплеx: лоббy анд тропе”. Ур.: Бацевицх, Андреw Ј. Тхе Лонг Wар: А Неw Хисторy оф У.С. Натионал Сецуритy Полицy Синце Wорлд Wар II. Цолумбиа Университy Пресс. стр. 335—370. ИСБН 9780231131599. Приступљено 3. 3. 2016. 
  5. ^ "Тхе Милитарy–Индустриал Цомплеx; Тхе Фареwелл Аддресс оф Пресиденте Еисенхоwер" Басементс публицатионс. 2006. ISBN 0976642395.
  6. ^ Хелд, Давид; МцГреw, Антхонy Г.; Голдблатт, Давид . "Тхе еxпандинг реацх оф организед виоленце". Ин Перратон, Јонатхан. Глобал Трансформатионс: Политицс, Ецономицс анд Цултуре. Станфорд Университy Пресс. 1999. ISBN 978-0-8047-3627-5. стр. 108. Ретриевед 3 Марцх 2016.
  7. ^ "СИПРИ Yеар Боок 2008; Армаментс, Дисармаментс анд Интернатионал Сецуритy" Оxфорд Университy Пресс 2008 ISBN 978-0-19-954895-8 Пагес 255–56 виеw он гоогле боокс
  8. ^ Хиггс, Роберт (2006-05-25). Депрессион, Wар, анд Цолд Wар : Студиес ин Политицал Ецономy: Студиес ин Политицал Ецономy. Оxфорд Университy Пресс. УСА. пп. иx, 138. ISBN 978-0-19-534608-4. . Приступљено 3 March 2016.
  9. ^ "Long-term Historical Reflection on the Rise of Military-Industrial, Managerial Statism or "Military-Industrial Complexes"". Kimball Files. University of Oregon. Приступљено 21 June 2014.
  10. ^ Pursell, C. (1972). The military–industrial complex. Harper & Row Publishers, New York, New York.
  11. ^ John Milburn (December 10, 2010). "Papers shed light on Eisenhower's farewell address". Associated Press. Retrieved January 28, 2011.
  12. ^ а б в Ledbetter, James (25 January 2011). "Guest Post: 50 Years of the "Military–Industrial Complex"". Schott's Vocab. New York Times. Приступљено 25 January 2011.
  13. ^ Brinkley, Douglas (September 2001). "Eisenhower; His farewell speech as President inaugurated the spirit of the 1960s". American Heritage 52 (6). Archived from the original on 23 March 2003. Приступљено 25 January 2011.
  14. ^ Giroux, Henry (June 2007). "The University in Chains: Confronting the Military–Industrial–Academic Complex". Paradigm Publishers. Archived from the original on 20 August 2008. Приступљено 16 May 2011.
  15. ^ Griffin, Charles "New Light on Eisenhower's Farewell Address," in Presidential Studies Quarterly 22 (Summer 1992): 469–479
  16. ^ Riefler, Winfield W. (октобар 1947). „Our Economic Contribution to Victory”. Foreign Affairs. 26 (1): 90—103. JSTOR 20030091. doi:10.2307/20030091. . .
  17. ^ Hayek, F.A., (1976) "The Road to Serfdom," London: Routledge. стр. 146, note 1
  18. ^ Kennan, George Frost (1997). At a Century's Ending: Reflections 1982–1995. W.W. Norton and Company. стр. 118.
  19. ^ Kurth 1999.
  20. ^ The Sorrows of Empire: Militarism, Secrecy, and the End of the Republic. New York: Metropolitan Books. (2004). стр. 39.
  21. ^ Corporate Warriors: The Rise of the Privatized Military Industry. Ithaca: Cornell University Press, 2003.
  22. ^ "War Crimes and Imperial Fantasies, Noam Chomsky interviewed by David Barsamian". chomsky.info.
  23. ^ In On Power, Dissent, and Racism: a Series of Discussions with Noam Chomsky, Baraka Productions, 2003.
  24. ^ "Recent Trends in Military Expenditure".
  25. ^ Peck, Merton J. & Scherer, Frederic M. The Weapons Acquisition Process: An Economic Analysis (1962) Harvard Business School pp. 613.
  26. ^ Sherry, Michael S. . In the Shadow of War: The United States since the 1930s. New Haven & London: Yale University Press. 1995. ISBN 978-0-300-07263-1. стр. 342.
  27. ^ Ануп Схах. "Wорлд Милитарy Спендинг". Ретриевед Оцтобер 6, 2010.
  28. ^ Гпоаццесс.гов
  29. ^ Роберт Хиггс. "Тхе Триллион-Доллар Дефенсе Будгет Ис Алреадy Хере". Ретриевед Марцх 15, 2007.
  30. ^ Јен ДиМасцио. "Дефенсе гоес алл-ин фор инцумбентс - Јен ДиМасцио". ПОЛИТИЦО.
  31. ^ "Америца, армс-деалер то тхе wорлд," Салон, Јануарy 24, 2012.
  32. ^ "Милитарy-ентертаинмент цомплеx". Wикипедиа, тхе фрее енцyцлопедиа.
  33. ^ Дипломат, Маттхеw Бруммер, Тхе. "Јапан: Тхе Манга Милитарy". Тхе Дипломат. Приступљено 2016-01-22.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Vojno-industrijski_kompleks&oldid=26234771”