Знамените грађевине у Трогиру

Мапа трогира са уцртаним знаменитим грађевинама

Знамените грађевине у Трогиру су културно-историјски споменици из свих периода уметности, посебно оних средњовековних чијом изградњом су за собом, на њима своја ремек-дела оставили чувени градитељи и скулптора тога периода попут, мајстора Радована, Николе Фирентинца, Андрије Алешија, Ивана Дунковића и многих других. Захваљући њим настале су импозантне и знамените грађевине у Трогиру, које су се истицале од других по истанчаности клесарства, по клесарским вештинама у украшавању кићених капитела, портала, дворишних аркада, бифора и трифора, балкона, разиграним детаљима, и по изради богатих орнамената у каменом намештају кућа и цркава.

Положај знаменитих грађевина у историјском језгру Трогира

Историјско језгро Трогира са копном је повезано старим каменим мостом

Мост који повезује Ћиово са старим језгром Трогира

Знамените грађевине у Трогиру смештене су у историјском језгру Трогира које се налази на острвцу у морском сужењу у коме се оток Чиово највише приближио копну. Острвце које је оријентирано у смеру исток - запад дугачко је око 515 метара, са највећом ширином у смеру север - југ од око 285 метара. Обим и облик острвца година се мењао јер се стално ширило насипањем терена, посебно на јужној и западној страни. Имајући ово у виду иторичари Иван Луцић и Павао Андреис, цитирајући античке писце, закључили су да је тло на којем је подигнута историјско језгро Трогира тек накнадно раздвојено јарком од копна.

Највише тачке у историјском језгру Трогира налазе се дуж главне уздужне улице (антички децуманус), и ни у једном делу на прелазе 4 м надморске висине, док на западном ободу острвцета надморска висина износи мање од 0,50 м.

Историјско језгро Трогира са копном је повезано старим каменим мостом, а са Чиовом покретним мостом, који се налази на најужем делу Трогирског канала. Пре градње моста према копну почетком 14. века граду се вероватно прилазило преко спрудом који ствара бујица Добрића (њено корито је каналисано); али она и данас наноси шљунак, који се мора стално уклањати како не би затрпао „Фошу”. Данас се за мост који води на копно употребљава назив Мали мост, а за онај према Чиову Чиовски мост.

Природне диспозиције земљишта омогућила је да острвце има две луке. На северној страни острвцета „Фоша” (која се засипа блатом и муљем) је служила као лука за мање бродове, а на јужној страни острвцета морски теснац између града и острва Чиова био је довољно дубок и широк за пристајања већих бродова. За ту главну луку употребљава се назив „Рива”.

Облик и положај оточића на коме се налази историјско језгро Трогира

Положај Трогира на карти Хрватске

Оточић на којем је изграђено историјхско језгро Трогира изворно је највјеројатније био низак комад – језичак, врх околног поља, одвојен мочварним плићацима, који су накнадно обликовани у одбрамбени јарак. О изворном облику тла на којем се налази историјско градско језгро постоји став историчара на основу података античких писаца, да је тло на којем је изграђено историјско језгро Трогира тек накнадно раздвојено јарком, па је тако нпр...

...Антички Трагуриј (Трогир) приказан на Појтингеровој табли, као острвце, али спојено превлеком са копном, док у 10. веку Константин Порфирогенет, описује Трогир, као место које је повезано са копном уским прелазом попут мостића.

Трогир који географски припада средњедалматинском делу Јадрана простире се на простору површине од 250 км², између острва Чиово и копна - између равног и плодног поља и камена, са пуно увала - шљунковитих и каменитих плажа - залива - острваца. Иако се градско подручје пружа од данашњег аеродрома до залива Сићеница, старо градско језгро је најзанимљивије, јер је са копном повезано каменим и гвозденим мостом, а са Чиовом покретним мостом, који се налази на најужем делу Трогирског канала.

Подручје Града Трогира је подељено на три дела: део на копну, део на острву Чиово и отоку Дрвеник Вели и Дрвеник Мали. Подручје на копну омеђено је територијом општине Сегет на западу, градом Каштела на северу и истоку и Трогирским каналом на југу. Део на Чиову граничи се са Трогирским каналом на северу, општином Округ на југоистоку и Градом Сплитом на западу. Острва Дрвеник Вели и Дрвеник Мали се налазе јужно од подручја општине Марина и северозападно од острва Шолта. Град има врло повољан положај, јер је смештен у непосредној близини највећег далматинског средишта Сплита.

На овом простору, у складу са географским, геолошким и рељефним посебностима разликује се подручје Трогирског приморја с острвским архипелагом и кршко подручје Загоре.

Панорама Трогира — која иако је одређен скромним димензијама острвцета на коме се налази, ипак делује монументално са бројним и знаменитим грађевинама почев од нанизаних кућа дуж ниског острвцета којима се супротстављају - вертикални акценти звоника и кула

Краћа историја

Почеци живота на подручју историјског језгра Трогира највероватније су зачети у праисторији, али вероватније је да је то подручје било насељено већ у доба неолита ако не и раније. На то указује открића (на више места у великим количинама) керамике из бронзаног и гвозденог доба.

Од 2. века п. н. е. спомиње се уз море средње Далмације племе Делмата, чија је историјска постојбина изворно била у дубљој унутрашњости, с једне и друге стране планине Динаре.

Трагуриј (Τραγούριον) и Епетиј (Επέτιον, као насеље на месту данашњег Стобреча) спомињу се први пут у 2. веку п. н. е. у делима историчара Полибија и то у контексту делматских напада.

Као Грчко насеље Трагуриј (место где се напасају козе) Трогир се помиње у другом веку пре нове ере. Током првог века ово насеље постало је римски муниципат „Трагуриум", док Плиније старији, ово насеље помиње као место познато по квалитетном камену, на шта указују бројни каменоломи у околини Трогира.

Иако је Трагуриј био мали град (попречно широк свега око 160 м), по свим сачуваним индицијама имао је урбана обележја, са становништвом на завидној културном нивоу.

Током 4. века у Трогир долази нова вера, хришћанство које се ширило из суседне Салоне. Доласком Словена, окреће се нова страница историје, а мења се и име у Трогир које се сачувало до данас.

Током вишевековног постојања Трогир је био изложен рушењу и промене које су доносиле сеобе народа и распад Римског царства. Под млатачку влас Трогир је потпао 998. године, и тада је био потчињен млетачком дужду, Петру II Орсеолу. Угарски краљ Коломан у Трогиру је 1102. учврстио своју власт потписавши „Пацта цонвента" са хрватским великашима. Почетком 12. века град су опустошили Сарацени, а 1123. опљачкали су га Млечани. Да би 1242. године град преживео татарску најезду.

Подела земље у Каштеланском пољу била је повод за избијање трогирско-сплитског рата у коме су краљеви делили земљу према својим прохтевима. У знак захвалности за уточиште које су му пружили за време упада Татара. 1420. град Трогиранима је помоћ послао краљ Бела IV, и Трогир дефинитивно потпада под власт Венеције. Након пада Венеције 1797. године.

На главном градском тргу је до 1750. године постојала црква Госпе од Ружарија и Светог Антуна Падованског. Црква је срушена и саграђена је нова 1758. године. Такође, сегетско поље поседовало је више црквица из давних времена.

Трогир је био под владавином Аустрије дуги низ година, осим у периоду француске владавине (од 1806. до 1814).

Ренесанса је Трогиру донела процват, Французи покретање напретка града, аустријска власт нове објекте и уређење града, а бурна политичка сцена 20. века доноси потпуно нова грађевинска, урбана и културна стремљења, али и девастацију неких знаменитиг грађевина.

Урбанизам и архитектура

Као и многи други приморски градови и Трогир је био опасан зидинама, са којих су се уздизале куле-осматрачнице. Сачуван је део зидина са две куле, из 13. века. Између тих кула, отворена су нова, „Јужна врата" (Порта цивитатис) или „Врата од мора". Сачувана су и стара, дрвена врата која су била ојачана ексерима са записом на латинском. Уз врата се налази и трем, некада склониште за путнике-намернике, када би се увече затворио улаз у град.

Копнена, „Северна градска врата" (Порта террае фермае) потичу из 17. века и грађена су у барокном стилу. На њима се налази готски кип са почетка 15. века, који приказује свеца заштитника града - бискупа Ивана.

Историјско језгро Трогира од касних шездесетих година 20. века нашло се у сасвим деградираном, закрченом простору, окружено загађеним морем, буком, вибрацијама и аерозагађењу ваздухоплова који лете ниско над градом.).Такође преко историјског језгро Трогира, уз саму катедралу, пролази целолупни интензивни аутомобилски и камионски саобраћај од копна до Чиова. Према анализама објављењима 1974. године 12% кућа у граду биле су рушевине. Велик је број кућа опустио; многе су на распродаји. { У таквим условима судбина Трогира и његових знаменитих грађевина једнака је судбини историјских језгра већине далматинских градова и градића, који такође доживљавају своју цивилизацијску регресију.

Стављањем на листу УИНЕСЦО-а овог древног дела. или историјског језгра Трогира можда има наде за очување и реваитализацију његових знаменитие грађевина, описане у наставку странице.

Сакралне грађевине

Значајне сакранке грађевине у Трогиру су:

• Катедрала Светог Ловре,
• Самостан Светог Ивана Крститеља
• Самостан и црква Светог Николе
• Самостан и црква Светог Петра
• Порушени самостан и црква Светог Миховила
• Самостан и црква Светог Доминика
• Црква Госпа од Анђела или Светог Фрање и некадашњи фрањевачки самостан
• Црква Свих светих
• Црква Госпа од Кармела

Катедрала Светог Ловре

Главни чланак: Катедрала Светог Ловре у Трогиру

Катедрла Светог Ловре

Трогирска катедрала Светог Ловре је један од најзнаменитијих трогирских грађевина, која се налази на УНЕСЦО-вој листи заштићена светска баштина. На овој су грађевини споља су уочљиви стилови од романике до барока, а у њену унутрашњост украшавају вредна уметничка дела. Ова тробродна базилика савршеног склада, налази се на централном градском тргу. Изградња је почела с почетка 13. века, а изградња звоника крајем 14. века.

Градња катедрале започела је 1213. године, на месту где је накада вероватно био антички храм, односно темељима ранохршћанске катедрале посвећене Светом Ловри коју су уништили Сарацени 1123. године. Попут претходне и ова је посвећена Светом Ловри, мада је позната је и као катедрала Светог Ивана (заштитник града, преминуоог 1111. године), бискупа који је био познат по свом беспрекорном животу и отпору мађарском краљу Коломану који је окупирао Далмацију и циелу Хрватску.

Градња катедрале започела је око 1200. године, јужни портал довршен је 1213. године, 1240. године потписао се Мајстор Радован на западном, главном порталу. Дана 2. маја 1271. склапљен је уговор са млетачким мајсторима о постављању скела за градњу свода катедрале, али је западно прочеље главног брода са великом розетом, према грбовима, довршено шездесетих година 14. века.

Међутим, средишњи брод цркве пресвођен је тек у првој половини 15. века. Звоник се завршава крајем 16. и првих година 17. века; јер натпис са позлаћеним словима у унутрашњости с олакшањем бележи

„ НВНQАМ ПРИВС АН. MDXCVIII (никако пре године 1598). ”

Градитељи

Катедрала је већином изграђена у романичком стилу (мајстори Стјепан и Матеј) до 1251. годин, док је готички свод изграђен у 15. веку Градња је окончана 1589. године довршетком задњег спрата звоника у стилу маниризма архитекта Трифуна Боканича (1575—1609), за чију је градњу требало скоро два века.

• Први спрат је, дело Матије Гојковића, и грађен је у готичком стилу (први спрат је био доста оштећен, као и цела катедрала, када су Млечани бомбардовали град 1420. године.)
• Други спрат има карактеристике венецијанске цветне готике из 15. века (са прозорима који подсећају на прозоре Ца' д'Оро), и прави је пример готичке архитектуре у Далмацији.
• Трећи спрат, је у духу маниризма, и потиче из 1605. године.
• Четврти пирамидални спрат или завршетак красе четири маниристичке скулптуре млетачког вајара Алессандра Витториа (1525—1608).

Андрија Алеши Драчанин је 1460. године добио је задатак да уз надсвођено предворје катедрале Светог Ловре догради крстионицу, за бискупа Јакова Турлона и кнеза Карла Цапелла. Истовремено када је започео изградњу крстионице Алеши је радио и на преобликовању катедралне сакристије. Градња крстионице трајала је до 1467. године.

Андрија Алеши и Никола Фирентинац су 1468. године потписали са трогирским каптолом уговор о изградњи капеле Светог Ивана Трогирског.

Изглед

Западно прочеље са розетом

Трогирска катедрала је по конструкцији аркада. Архаична је јер су бродови одвојени масивним уздужним пилонима, или дебелим зидом у којима су усечени пролази са луковима, ранороманичким метода.

Трогирска катедрала је по свом изгледу најмонументалнија од свих далматинских романичких катедрала и цркава јер је једина пресвођена у сва три брода (средњи брод, је изграђен тек у 15. веку).

Стереометријски чиста, затворена маса цркве са малим прозорским отворима подељена је је пиластрима на јужној бочној фасади и тордираним полустубовима на апсидама, а опточена је венцем слепих аркадица. На средишњој фасади постоји мали округли отвор у којима се налази исклесани грб најснажније динстије Хрватско-Угарског краљевства, Анжувинске династије краља Лудовика.

Звоник

Звоник је један од најзанимљивијих примера раста архитектонскога споменика кроз време у Европи који делује као пресек свих стилова примењиваних у Далмацији од романике до маниризма. Трећи спрат звоника је довршен крајем 16. века,

Радованов портал

Радованов портал је главни портал катедрале и уједно најзначајнији средњовјековни портал на источном Јадрану и у овом дијелу Европе. Назван је по његову аутору Мајстору Радовану који га је исклесао 1240. године и на њему се потписао са „пер Радуанум”. Скулптура портала карактеристичан је пример готичког реализма и хуманизма, али са карактеристикама старијег романичког стила.

Радованов портал

• 
• 
• 
• 

Олтар

У катедрали се данас налази пет олтара, не бројећи оне у бочним капелама, који су временом мењали свој изглед и титуларе. Они бочни у старијим су фазама имали ретабле саграђене од дрва, а од 17. века грађени су од мрамора.

• Главни олтар - у облику балдахина, дело је мајстора Мавра из 14. века. На балдахину су скулптуре Госпе и Анђела (Благовести). Са страна олтара, уз зид, налазе се скулптуре Светог Ивана Трогирског и Светог Ловре у барокном стилу из 18. века. На зиду са леве стране олтара је бунар са круништем (1661). Осмороугаона проповедаоница са романичким капителима дело је локалне уметничке школе из 13. века. Хорска дрвена седишта су дело Ивана Будиславића (15. век.)
• Олтар Светог Аугустина - у бочном, десном (јужном) броду (први од улаза). Иако је овај мермерни олтар посвећен светом Аугустину Цасоттију, на њему се поштује и Свети Иван Еванђелист након што је у 17. веку порушен олтар Свете Хелене и Светог Ивана Еванђелиста (о чему постоји запис уз десну страну олтара). Олтар је израдио градитељ олтара Ницолò Деган заједно са својим сином Зуаном. На олтару је слика на платну, дело Теодора Маттеинија (1754.-1831). На слици су приказани свети Аугустин Цасотти, свети Јаков и свети Иван Еванђелист.
• Олтар Јубилеја - смештен је у бочном (јужном) броду. Овај мраморни олтар, 1802. године израдио је млетачки мајстор Ницолò Деган. Према натпису на зиду цркве, олтар је био посвећен Светом Духу, Гргуру Великом и светом Кршевану (Грисогону).
• Олтар Госпе од Милосрђа - посвећен Богородици Заштитници, који се налази на месту где је до 17. века био стари олтар посвећен Светом. Кузми и Дамјану, светим врачевима, екарима чији је култ од давнине прихваћен у Трогиру. На овом мраморном олтару је слика, уље на платну, која приказује Богородицу Заштитницу (Мајку Милосрђа), уз чије су скут голи дечачићи, док су анђели изнад Богородичине главе и носе круну, а при врху је натпис: ЦХАРИТАС.
• Олтар посвећен Светом Крижу - смјештен је на дну северне лађе, тако да прекрива бочну апсиду. Подигнут је 1696. године средствима која је оставио бискуп родом из Сплита Иван Купарић.

Капеле и сакристије у склопу катедрале

У склопу катедрале су и сакристија и капела Светог Ивана Трогирског, и капела Светог Јере

Сакристија Светог Ивана Трогиранина

Сакристија и капела Светог Ивана Трогиранина је један је од најљепших ренесансних споменика у Европи. Налази се уз северни зид катедрале на месту где се до тада налазила једна кућа. Као и на примеру крстионице, просторна концепција капеле је рађена према просторној концепцији Јупитерова храма у Диоклецијановој палати.

У двадесет шест удубљења свода уклесане су главе серафина што је према Андрији Мутњаковићу „јединствена композиција непозната до тада у ренесансној умјетности“. Зидови капеле подељени су у четири зине: подножје у облику клупе, фриз с путтима бакљоношама, средишњу зону с нишама за скулптуре и атику с кружним прозорским отворима.

У средишту цркве виси велика дрвена светиљка у облику двоструког готичког крижа из 1561. г. Сребрне лампаде у цркви завјетни су дарови града Задра (1723), Врлике (1742), помораца из Леванта (1688) и других. Оргуље је израдио Милан Мајдак из Врапча код Загреба 1940. год. и једне су од најбољих у држави.

На стубу пред проповедаоницом је слика блаженог Аугустина Кажотића Трогиранина (дело Палме Млађега, из 1599. године). Ту су још слике мајстора Доминика Сагомана (1738), Аугустина Ридолфија (18. век) а изнад кора дјла млетачког сликара из Тицианове школе Александра Варотарија – Падованина (1509—1650).

У катедрали има више гробница важних трогирских породица (Лучића, Андреиса, Казотића, Бугофорте и других), као и она кнеза Младена III. Шубића Брибирског, хуманиста Фране Франквила Андроника.

У сакристији катедрале налази се већи део ризнице са разним историјско-уметничим предметима, рухом и осталим драгоценостима.

Капела Светог Јере

Капелу Светог Јере (сада Капелу сакрамента) из 15. века изградио је Микица Собота, а као архитекти спомињу се и Груато и Рачић. На олтару је двоструки мраморни табернакул у барокном стилу (венецијански мајстор, 1737). Испред улаза је узидан ренесансни рељеф Богородице са Светим Јером и Светим Ладиславом. Олтар Светог Кружа краси распело из 16. века, а на олтару Јубилеја налази се слика крштења Исусова (16. век).

Самостан и црква Светог Ивана Крститеља

Главни чланак: Самостан Светог Ивана Крститеља у Трогиру

Самостан Светог Ивана Крститеља је мушки бенедиктински самостан који се налазио на југоисточном ободу Трогира , уза градске бедеме.. У склопу бедема у близини самостанске цркве налазила се и кула, у народу позната под именом кула Светог Ивана. Самостан је са северне стране граничио с Комуналном палатом; док са са јужне стране на супротној страни улице налазила Бискупова палата. Од самостана је до данашњиг дана преостала само црква, популарно звана Опатија.

Самостан постоји од 11. века, пре него је 1064. године основан женски бенедиктински самостан Светог Николе. Наиме, мушки самостани су по правилу оснивани пре оних намењених женама. Живот самостана може се пратити по расположивим изворима од 12. до друге половине 15. века, кад се гаси редовнички живот у њему.1 јер је самостански комплекс засигурно био превелик за малобројне редовнике. Број је редовника осцилирао од пет до седам, а у 15. веку у њему је боравио само један редовник. Међутим, 1365. године било их је чак дванаест.

Самостан је 1272. године за потребе Комуне изнајмо зграду кухиње, а 1334. године, и велики део самостанског здања. У исправи се наводи да су приземље и кућа која се изнајмљује ионако често празни. Уз кућу је, како се даље наводи, са задње стране испред јавног пролаза самостанско гробље, на северу је Комунална палата, а јужно је црква. Читаво самостанско крило (које се пружало од Комуналне палате до цркве Светог Ивана Крститеља), користила је Општина Трогир као складиште, плаћајући најам.

У Попису државних зграда из 1789. године описује се некадашњи самостан као двосптратно здање, тада у склопу Комуналне палате; набрајају се такође двориште и кула. Уз кулу су спољашње степенице преко којих се приступало на градске зидине.

У најстаријем раздобљу самостана, пре постојеће цркве саграђене у 13. веку, кориђћена је ранохршћанска црква која се налазила на истоме месту. Полукружна апсида старије цркве назначена је у плочнику уз правоугаону апсиду постојеће цркве. Један уломак са краком ранохршћанског крста уграђен је у унутрашњости на јужном зиду. Постојећа црква према натпису у фреско техници, који је у међувремену избрисан, била је посвећена Светом Ивану Крститељу а изграђена је 1270. године, у исто време кад и катедрала.

Црква и самостан Светог Доминика

Главни чланак: Црква и самостан Светог Доминика у Трогиру

Црква Светог Доминика

Самонстан и цркв Светог Доминика налазе се на југоисточном ободу предграђа Трогира у Пасикама. Самостан је основан 1265. године, постојећа црква довршена је тек седамдесетих година 14. века, а клаустар је саграђен средином 15. века. Самостански комплекс својом површином заузима велики део предграђа, и обухва много већу површину од читавих блокова кућа у суседству. Терене у Пасикама 1265. године купили су фрањевци из провинције Сцлауониа.Међутим, фрањевци су одлучили 1275. године да продају њихове терене и поседе у предграђу у Пасикама. Дакле, пре доминиканаца већ су фрањевци намеравали у Пасикама саградити самостан.

Самостан Светог Доминика основан је након папинског писма, бреве од 11. јула 1265. године, чиме су отклоњена противљења трогирског бискупа Цоломбана, редовника, фрањевца. Капелу Светог Фрање над којом је патронат имао угледни трогирски грађанин Никола Албертинов уступио је око 1260. године сплитским доминиканцима (који нису имали самостана, него су се настанили у једној мањој кући у непосредној близини поменуте црквице), да уз њу саграде свој самостан. Дакле, прво језгро тог доминиканског самостана била је већ постојећа црквица Светог Фрање, саграшен на земљишту које је овај трогирски грађанин уједно са капелом даровао како би се на њему могао саградити самостан.

Када су деца покојног Луке (давног претка историчата Ивана Луцића) 16. јула 1304. године продала доминиканцима, чији је приор тада био Миховил из Драча, грађевинско земљиште на којем су била три кућерка смештена поред гробља доминиканаца, доминиканци су почели градити нову цркву, која и данас постоји.

Постојећа црква, која је замијенила капелу Светог Фрање, грађена је највероватније од краја 13. века, а под кров је стављена тек седамдесетих година 14. века (завршена пре 1374. године), а довршена је средствима која је оставио бискуп Никола Цасотти (који је умро 1371).21 Биткула Цасотти, удовица Винцента Амплеузева, оставши без потомака, у опоруци из 1371. одредила је да се њена некретнине прода, с тим да се новац намени градњи цркве. Дакле, градња је започета у 13. веку у романичком стилу, да би црква као целина била обликована у другој половини 14. века у готичком стилу. Из тог раздобља потичу јужни готички прозори, између којих су 1325. године била подигнута три гроба. На задњем зиду апсиде је цртеж раноготичке бифоре и српастог романтичког лука који својим обликом сведоче да је апсида саграђена најкасније у првој половини 14. века. Уз њу је, вероватно мало касније, подигнут висок звоник. У другој половини 14. века. Црква је касније продужена према западу када је добила свој коначни облик.

Око цркве и у цркви било је гробље. На јужном зиду нанизане су конзоле с каменом окапницом, што је остатак трема уз гробље. На истом зиду уграђена су накнадно три гробна натписа (један је постављен наопако, два су са забележеном годином 1325., а спомињу покојнике, угледне особе: Петра Сусу, Ципријана Бублу и Десу Пуналија.

За време француске владавине самостан је накратко био укинут. Цивилни намесник Винцензо Дандоло у свом извјштају из 1807. предлаже укидање три трогирска самостана (у два доминиканска, који живе од својих поседа, укупно су живала четворица свештеника); од њих, како у духу просветитељских идеја пише намесник, нема никакве друштвене користи.

У делу самостана за време аустријске власти 1860. године била је смештена војна јединица.

Опис грађевине

Црква Светог Доминика је једноставно, помало масивно и незграпно једнобродно здање са правоугаоном апсидом. Уз апсиду је накнадно подигнут и звоник. На јужном црквеном зиду уочавају се трагови по којима се разазнаје да је црква била продужена према западу. На апсиди се виде урезани цртежи романичког лука и готичке бифор, и два зидарска знака у облику слова С. Западно прочеље саградено је око 1372. године.

Средишњим делом лунете доминира високи рељеф Марије са Дететом, огрнута великим плаштом. од главе до ногу. Испод плашта је вертикално наборана хаљина дугих и уских рукава. . Са леве Маријине стране је лик Марије Магдалене, а с десне странебл.

Иако је мајстор Никола Денте потписао само рељеф, претпоставља се да је он уједно и градитељ читавог прочеља.

Јужни улаз цкве је једноставан, „као да је архитект желео рећи да пред Бога треба доћи у једноставности и озбиљности, без спољних украса.” Из извјештаја кардинала Агостина Валиера сазнајемо да је црква у то време имала шест олтара. Главни је био посвећен Светом Доминику и Светој Марији Магдалени. Остали су били: Госпе од жалости, Светог Пророка,Светог Винка Феррерскога, Светог Катарине Александријске и Госпе од ружарија. Сви су они имали по једну стару и уметнички израђену слику, а олтар Госпе од жалости и камени рељеф са призором скидања са крста. Црква је имала и неке уметнички израђене моћнике за чување светачких реликвија.

Црква је више пута била поправљана и набављан је нови намештај. Последњи већи захват на цркви био је почетком 19. века, када је промењен кров на цркви, а године 1903. набављене су нове оргуље.

Црква Светог Доминика са звоником

• 
• 
• 
• 

Звоник

Звоник је једноставно здање са подножјем у облику зарубљене пирамиде. Отворен је смао задњи спрт, а у доњим деловима су округле камене плоче с отворима у облику четверолиста који осветљавају степениице у унутрашњости. Завршни спрат је у облику балкона са по две бифоре са сваке стране. Њихови венци и импости у облику обрнуто постављених зарубљених пирамида карактеристични су за барокну архитектуру 17. и 18. века и налазе се и на црквама које подижу градитељи из породице Мацановић. На источној страни звоника је кружно поље сата с бројкама и казаљкама. У звонику је преостало једно звоно с натписом Санцти Аугустини, са урезаном 1667. годином.

Црква Свете Барбаре (Светог Мартина)

Црква Свете Барбаре (Светог Мартина), најстарија је сачувана трогирска црква. Она је минијатурна тробродна базилика подељена колонадама. Некада је била украшена раним средњовековним фрескама, од којих су данс остали само трагови.

Претпоставља се да је црква рестаурирана у 11. веку (о чему постаоји претпоставка, да је црка постојала још за време цара Јустинијана), и о томе постоје две претпоставке:

• прва, да је црква обновљена када се овим крајевима ширио култ Светог Мартина,
• друга, да је црква надограђена на неку од цркава сличних димензија и облика и да је била посвећена истом свецу.

Црква и самостан Светог Николе

Црква и самостан Светог Николе налазе се уз јужне градске зидине. Самостан је, као и самостана Светог Петра био намењен племићким кћерима, за разлику од самостан Светог Миховила намењеног пућанству. У исправи о оснивању из 1064. налазе се само хрватска народна имена – Добрана, Добро, Влтаче, Мирче и Богобојша.

Данашњи бенедиктински самостан описује Андреис, као прастару цркву Светог Дује, мада се ради о две грађевине, стим да се остатци цркве Светог Дује назиру у близини, са унутрашње стране градских врата. Црква Светог Николе је из барокног доба, а због скучености простора нема прочеље и главни је улаз на северном зиду према улици.

Спомињање цркве Светог Дује везано је уз предају према којој је Свети Дуја пренео семе хришћанства из Салоне у Трогир, па је притом подигао многе самостане и цркве.

Ипак на ранохришчанско насељавање тог положаја може упућивати саркофаг украшен мотивима рељефног крста из 6. века, иако се не зна одакле је донесен у двориште самостана. О томе може сведочити и уломак рељефно изведенога крста из 6. или 7. века узиданог у једној оближњој кући.

Уз већ истакнут континуитет трогирских сакралних садржаја и Свети Дује би могао припадати том антићком наслеђу, посебно што се локални свеци почињу поштовати управо од века.

Самостан поседује веома вредну збирку уметничких предмета:

• „Каирос” (рељеф који представља грчког демона Каироса, божанство срећног тренутка и некадашњи симбол Олимпијских игара у Грчкој), и најпознатији је експонат ове збирке.
• Слику Богородице са дететом, која потиче с краја 13. века, најстарије је познато сликарско дело у Трогиру, и такође је вредан и значајан експонат ове збирке.
• Полихромни рељефни полиптих из 15. века из школе Блажа Јурја Трогиранина, готичка скулптура Богородице.

Црква Светог Петра

Црква Светог Петра из 1242. године, веројатно се налази на месту некадашње касноантичке цркве. Постојећа црква добила је свој барокни изглед у првој половини 18. века. Веома је слична жупној цркви у Каштел Штафилићу коју су градили чланови породице Мацановић. Ивану Игнацијеву и његову сину Игнацију приписује се пренамена цркве Светог Петра у женски бенедиктински самостан Светог. Петра – заправо самостана Светог Петра и Павла (Санцтиссиморум Апостолорум Петри ет Паули), који је био намењен само племкињама. Самостан не функционише од 18. века, у дворишту кој је само делимично сачувано, остала је црква са звоником, остаци некадашњег клаустра са бунарском круном понад цистерне и измењена самостанска зграда (јужно од цркве, која је распоређене тако да су заједно с црквом затварале клаустар).

У 19. веку након што је 1760. године самостан укинут (а 1796. је страдао у пожару) некадашње самостанске зграде су пренаменоване у стамбене објекте. Од јужног крила остао је само један порушевни зид у висини првог спрата.

Постојећа црква, дворанског типа, пространа је једнобродна грађевина без апсиде. Година посвете 1759. истакнута на спомен-натпису у цркви могуће је оквирна за време кад је црква добила постојеће барокно обиљежје. Са источне стране цркве пружа се волумен некадашње самостанске зграде (источно крило) у којој је у приземљу, на северној страни, сакристија, а на јужној приступ звонику и некадашњим самостанским просторијама. Прочеље цркве растворено је репрезентативним вратима, порталом и великом прозорском ружом. Црква има двоја врата: главна, на прочелној, западној страни, и бочна, на северној страни.

У унутрашњости, у источном делу цркве, у презбитерију подигнутом за висину два стуба налази се главни, камени олтар. Зид на источној страни, иза главног олтара завршава вратима: лева воде у сакристију, а десна у звоник и у самостанске просторије. На том истом зиду, према унутрашњости су три прозора са дрвеним решеткама, које су скривале редовнице, док су у просторији на спрарту, слушале мису и провиривале у цркву. Радови на тим унутрашњим прозорима над презбитеријем и на другим захватима на обнови самостана 1748. године били су поверени млетачкому мајстору (фамосо прото) Алвисеу де Претију, који се спомиње заједно са својим сином Ницолоттом, који је био је ангажована на поправци звоника катедрале.

У њој се налазе гробнице истакнутих трогирских породица, са интересантним гробним натписима. Барокне оргуље, дар племкиња редовница из Будве Самостан, који је био намењен само племкињама, не функционише од 18. века, а двориште је само делимично сачувано. На западном зиду, изнад врата диже се певница са оргуљама унутар барокнога дрвеног кућишта, веома богато украшеног лишћем и фигурама анђела. Два бочна, репрезентативна, мраморна олтара налазе се један на северном зиду, други на јужном. Плафон цркве, израђен је у дрвету, богато је изрезбарен на начин уобичајен у барокним млетачким црквама и палатама. На бочном, северном зиду су полукружни отвор (термални тип прозора) и два велика правоугаона прозора, на којима је изворна гвоздена решетка. Истих су облика и формата прозори на јужноме, бочном зиду (само један правоугаонии и један полукружни). На западном зиду је светло улазило кроз велику прозорску ружу, коју је накнадно заклонило кућиште оргуља.

Звоник

Звоник се диже уз југоисточну страну цркве. На спрату звоника, изнад црквеног крова, на пуној зидној маси отворен је на свакој странисамо по један мали уски прозор са танким, искошеним оквирима, а изнад њих је по један кружни оквир с каменом плочом са отвором у облику четверолиста. Спратови су назначени по ободу профилираним венцима косог пресека. Само је задњи спрат отворем: са сваке стране налази се по један пар лучних прозора (бифоре) изнад којих су по два кружна оквира с отворима у облику четверолиста. Прозори, бифоре на задњем спрарту, затворени су дрвеним решеткама које су требале заклањати редовнице од знатижељних погледа. Над призмом звоника диже се изразито оштра пирамида.

По стилским обељежјима, црква и звоник су готово у потпуности измењени у првој половини 18. века.

Црква Свих светих

Црква Свих Светих која се налази се у Улици Блаженог Аугустина Кажотића 5, која раздваја предео зван Обров од предграђа у Пасикама, између цркве Госпе од Кармела и Светог Доминика. Црква је прво преуређена крајем 17. века, затим је крајем 19. века због трошности била затворена, да би у другој половини 20. века почела да се користи као галерија. Данас је у њој сувенирница.

Црква Свих светих спомиње се први пут од 14. века, односно од 13. октобра 1337. године када је Станобила, супруга Мироја Чукића, цркви опоруком оставила један дукат. Средствима из опоруке Томше Петров (Томпссе Петри) обавезао је 16. маја 1339. године мајстора Занина Салцхиетуса да са својим синовима каменим плочама прекрије кров цркве и омалтерише је изнутра и споља.

Према сачуваном натпису на прочељу, црква је обновљена 1598. године.

Према рукопису Павла Андреиса Цхиесе ин Траù 1442. године дата је сагласност за оснивање братства „Свих светих”. Године 1443. братство је добило дозволу за састајање у цркви, међутим почели су да се окупљају тек по добијању дозволе кнеза и судија. Апостолски визитатор Мицхеле Приули забележио је 1603. године како је братство подигло дрвену кућу поред цркве, на основу сачуваног статут братства који је писан на хрватском језику.

Црква је омања сакрална грађевина са правоугаоном апсидом, на чијој бочној, северној страни су степенице које воде до певнице. Прочеље цркве је асиметрично, и стилски неуједначено због више промена, са стилским карактеристика готике и касне ренесансе (маниризма). Апостолски визитатор Оттавиано Валиер 1579. године спомиње у цркви два олтара. Међутим у забелешкама Цхиесе ин Траù стоји да је црква имала три олтара: главни и два бочна. Олтар на левој страни био је посвећен Светом Јури, а онај на десној Светом Ивану Крститељу. Олтар Светог Јури био је пренесен из истоимене цркве која се налазила на копну, на Траварици, испред моста, када је она порушена у 17. веку, превентивно због могућих турских насртаја срушене, када и цркве Свете Барбаре и Светог Фране. Према подацима из визитације Дидака Маноле из 1756. године олтар посвећен Светом Јури повезана је истоименим братством.

Црква Госпа од Кармела

Црква Госпа од Кармела налази се у историјском језгру Трогира на истакнутоме месту, на почетку предграђа у Пасикама. Црква је оријентисана у смеру запад - исток, а прочеље јој је на западној страни. Таква неуобичајена оријентације у истој улици била је и код црквице Свих светих, јер се прилагођавала растеру предграђа са улицама са издуженим блоковима кућа усмеренима у правцу исток - запад. Црква је прва у низу кућа положених од истока ка западу предграђа. На њу се са западне стране прислања прва у низу зграда братства, поново подигнута 1897. године, у чијем приземљу је смештена сакристија.

Камен темељац првобитне цркве положен је 10. августа 1265. године, у доба бискупа Колумбана. Санцта Мариа де бурго Трагурии спомиње се у више исправа током 13. века тако је нпр. 21. августа 1274. године забелжено да се изнајмљује терен недалеко од цркве у чијој се близини набрајају кућерци и њихови власници. Како је стара црква била мала и тесна, на основу одлуке кнеза Доменица Минија од 11. септембра 1600. године било дозвољено рушење старе и градња нове. Нема никаквих трагова средњовековне цркве, осим што је позната њена локација и изворни титулар. Према рукопису Цхиесе ин Траù нова црква била је довршена 1618. године, како је то забелеежено и на натпису на прочељу цркве. По једном од преписа истог рукописа исте је године био довршен и њен звоник.7 Садашњи изглед црква је добила у 18. веку, према препорукама бискупа Дидак Манола из 1751. године којим је он топло препоручује рестаурацију цркве.

Према подацима из визитације бискупа Дидака Маноле из 1756. године црква је тада била у рушевном стању, вероватно због мочварног, насутог терена на коме је изграђена. Тада је темељно обновљена, укључујући и звоник, захваљујући братству, међу којима се истакао њихов жупан, поморац Фране Цалеботта.

Профане грађевине

У најзначајније профане грађевине у Трогиру спадају:

• Тврђава Камерленго
• Кула Светог Марка
• Глоријет из времена француске власти и западни руб оточића зван Батарија
• Комунална палата
• Велика комунална ложа на главном градском тргу
• Торањ градског сата са црквом Светог Себастијана
• Циматориј и Спомен стуб с пирамидом на врху
• Судска зграда и некадашња Бискупова палата
• Велика и Мала Палата Ћипико
• Палата Луцић и остале куће Луцићева рода
• Палата Штафилић
• Куће рода Андреис
• Комплекс кућа поородице Драгаззо
• Кућа Бериславић
• Палата Гарагнин-Фанфогна и Музеј града Трогира
• Музеј сакралне уметности (Пинакотека)
• Перивој породице Гарагнин-Фанфогна

Градска ложа

Градска ложа је представљала јавни објекат вишеструке намене - врсту склоништа, место окупљања. Са њених степеница су се Трогиранима објављивале најважније вести, али можда је најзначајнију улогу имала као судница.

У згради је сачуван камени сто за судије, а на зиду изнад њега налазе се рељефи скоро пуне пластике, који су рад Николе Фирентинца. Између ложе и цркве Свете Марије уздиже се Торањ градског сата.

Између торња и ложе некада је постојао Стуб срама, за који су везивани ланцима преступници изложени општем презиру. Делови ланца могу се и данас видети.

Палата Гарањин

Главни чланак: Палата Гарањин у Трогиру

Палата Гарањин или Палата Гарањин-Фанфоња, настала је као и многе друге племићке палате, у Трогиру повезивањем више кућа у јединствену целину. Палата је била у власништву венецијанске породице Гарањин, од 18. века, која се у 19. веку ородила са угледном задарском породицом Фанфоња, па отуда и назив Палата Гарањин-Фанфоња.

Данас се у овој згради налази Музеј града Трогира, у коме се могу видети предмети из хеленистичког, римског и средњевоековног Трогира.

„ Интересантан је салон у коме је изложен намештај из 17. и 18. века, портрети племића и оружје... Веома је значајна библиотека породице Гарањин, која броји око 5.500 наслова. У партеру се налази Лапидаријум, а чини га збирка старих споменика изведених у камену, приказаних хронолошки - од антике до барока. ”

• 
• 
• 

Палата Ћипико

Такође погледајте: Палата Ћипико у Трогиру

Палата Ћипико у Трогиру је скуп грађевина које су градиле генерације трогирске породице Ћипико (по којој је и добила назив) у периоду од 13. до 15 века.

Палата Ћипико

Велика Палата Ћипико налази се преко пута катедрале. Палата грађена за најпознатијег члан поородице Чипико Кориолана Ћипика, писац и хуманиста. За њену обнову Ћипико је ангажовао Николу Фирентинца и Андрију Алешија. У атријуму палате налази се дрвени петао са кљуна турске галије, својеврсна успомена на битку код Лепанта 1571.године.

Мала палата је такође склоп више повезаних зграда, а већина је из 13. века. Интересантно је ренесансно двориште, и портал на првом спрату украшен канделабрима, омиљеним мотивом Николе Фирентинца. У приземљу палате откривен је антички плочник могуће агоре (форума) Трагурија.

Палата је склоп кућа чије језгро чини двориште са тремом и спољашњим степеништем. Најранија фаза тих кућа датира у 13. век, у доба романичког стила (према вратима са српастим луком смештеним у дворишту или по романичком прозору на трећем спрату), видљивом с главног трга.

Ове куће породица Ћипико је стекла осамдесетих година 15. века, и на њима извршила измене у ренесансном стилу у чему је веројатно имао учешће Иван Дукновић.

Крило палате са јужне стране дворишта затвара кућа која је некада припадала породици Луцић. Волумен, с прочељем према истоку, према главној уздужној улици, до југозападне ивице трга сућељава се са Великом ложом, и припадао је до 1481. године трговцима, браћи Николи и Ивану Саламунићу.

На прочељу зграде, у ниву првог спрата су две готичке трифоре, од којих је лева реплика из средине 20. века. На десној трифори, која датира с почетка 15. века, накнадно је додан ренесансни оквир на којем је грб породице Ћипико. Трифора је веројатно дело градитеља и вајара Петра Позданчића из 1410-тих година. У дворишту се са западне стране пружа трем, а на источној је спољашње степениште.

Двориште је доживело измену осамдесетих година 15. века, у доба кад куће прелазе у власништво породице Ћипико и на западној и на северној страни добија балконе у нивоуи првог и дугог спрата. Ограда балкона на првом спрату састављена је од камених плоча, унутар којих су кругови с уписаним четверолистима. Између тих плоча уметнуте су мање плоче с ренесансним мотивом канелура – ужљебљења на којима су грбови породице Ћипико.

• Портал на првом спрату и врх степеништа украшен је канделаберима, који су дело Николе Фирентинца.
• Портал према Тргу, који се сучељава са Катедралом изградио је Иван Дукновић,
• Готичку трифору и двориште с колонадама и галеријама у средини ове грађевинске у целине дело су Андрије Алешија.
• Заједно с пиластрима, палата има укупно око 10 м ограде у унутрашњем дворишту површине 41 м² Пиластри су клесани одвојено од парапетних плоча и потом монтирани као монолитни „капитани" којима су са страна придодате трафориране плоче.
• Галерија која се у палати Ћипико протеже над два крила дворишта (570 и 426 цм), док се уз треће крило успињу степенице.
• На јужним вратима је скулпрура са лавовима дело Николе Фирентинца и натпис: НОСЦЕ ТЕ ИПСУМ, чији је превод: Упознај самога себе.

На балкону првог спрата је стуб са капителом готичких стилских карактеристика који прихвата балкон другог спрата, неуспешно реконструиран с бетонском гредом.

Палата Ћипико у Трогиру (споља и из дворишта)

• 
• 
• 

Кнежев двор

Кнежев двор или Кнежева „палача” је по својој намени зграда општине, из које је Трогиром управљао кнез, биран из редова млетачког племства, који је са својом породицом живео у одајама општине, за време владавине Венеције. Отуда потиче и назив Кнежев двор за ову лалату.

До 1848. године, само су племићи имали право уласка у општину (Аула Цонсилии Нобилиум). Поред кнеза, градом је управљало и Велико и Мало веће, а власт је регулисана Статутом из 1322. године. У 20. веку, уништено је позориште са ложама, које је било у склопу Кнежевог двора.

Остаци фортификације

Остиаци фортификације

У литератури се наводи како је градња тврђаве започета 1420. године, а довршена 1437. године, непосредно након млетачког освајања Трогира. Тврђава је имала два улаза: један на јужној страни према обали и један на северу, не убрајајући оне на некадашњим предзидинама. Оба пресвођена улаза (врата) завршавају полукружним луком. Над јужним и северним улазом, на конзолама под луком диже се посебан зид као допунска обрана вратима (бертесца). Уз северна врата су пиластри са уторима кроз које се из бертеске спуштала жељезна завеса, такозвана сарацинесца.

Због одбране од учесталих турских пљачкашких упада у Малом пољу током 15. и почетком 16. века подигнуто је и више кула у власништву појединих грађанских и племићких породица и братовштине Светог Духа. Како су оне 1647. године, у доба Кандијског рата, порушене, са изузетком куле породице Станошеви. Сви у Трогиру били су у обвезни учествовати у градњи нових утврђења, а као консултанти у градњи бастиона ангажовани су истакнути војни стручњаци, млетачки инжењери и војсковође. Павао Андреис спомиње и пројект фратра инжењера Геновљанина Антонија Ленија, инжењера Виценза Бенаглије и генерала Леонарда Фосцола.

Данас у Трогиру постоје само остаци фортификација којима је некада град био са свих страна опасан. Остале су очуване кула Светог Марка и кула и тврђава Камерленго. Један део тврђаве се данас користи као летња позорница а у кули светог Марка је смештена Кућа далматинске глазбе.

Кула светог Марка

Кула светог Марка

Кула Светог Марка саграђена је на североисточном углу острвцета на којем се налази историјско језгро Трогира, на западном улазу у јарак, Фошу, који раздваја град од копна. Саграђена је крајем 15. века, на истоме месту, на саставу западних и северних зидина, где се налазила ранија кула, која се у 15. веку такође спомиње као кула Светог Марка. Вероватно је та кула била једнака кули званој Опрах (тако се називала и једна кула у склопу Клишке тврђаве), која се налазила на истоме месту, а била је саграђена пре 1417. године

Кула је била прилагођена одбрани од топовских ђулади, и окренута је ка копну, а некада је била спојена зидинама са тврђавом Камерленго. Зато је кула веома дебелих зидова, и због своје масивности, као да је без шупљине у унутрашњости, попут шаховске фигуре. На нивоу приземља кула има облик крњега стошца, а први спрат је ваљкаст. До спрата се стиже спољашњим степеницама. Над првим спратом на сачуваним конзолама између којих су лукови некада се дизао завршни спрат, какав се већ градио у том периоду на врху кула, обично од опека, са кровиштем на врху. Приземље од првог спрата раздваја венац, деломично сачуван, полукружног пресека, такозвани бастон. По ободу куле распоређени су округли отвори за топовске цеви. До куле су се пружале западне и северне градске зидине, које је са спољне стране готово у потпуности запљускивало море.

Ова округла кула, саграђена је за време владавине Венеције, и потиче из 15. века, као одбрана од турских најезда.

Након што је кула у државном власништву од 1862. године Комуна је у њеном приземљу до друге половине 20. века сместила клаоницу. Кажу да се море у Фоши црвенило од крви заклане стоке. Кула се према клаоници и данас спомиње под именом Мацел.

Тврђава Камерленго

Такође погледајте: Тврђава Камерленго

Тврђава Камерленго (поглед с мора)

Тврђава Камерленго на цртежу из 15. века

Тврђава Камерленго подигнута је уз море, на ивици предграђа, на југозападном углу острвцета на коме се пружа историјско језгро Трогира.

За тврђаву се усталио назив Камерленго према називу млетачког службеника, благајника и каштелана (цамерленго е цастеллано), задуженога за државне финансије, и надлежног за исплату војске. Тврђава се изворно спомиње и као Каштел (Цастелло).

Градња тврђаве започета 1420. године, а довршена 1437. године, непосредно након млетачког освајања Трогира. Пиетро Лоредан, генерални капетан Кулфа (Јадранског мора) и целе војске у Далмацији, према одлуци државних власти (Сигнориа) у мају 1240. године наредио је Задранину Шимуну Детрицу, првом кнезу након млетачког освајања, да се сагради ново утврђење, и то према нацрту надстојника Марина. У јулу 1420. године дужд Томмасо Моцениго донео је наредбу, дукалу, да се сагради ново утврђење (…новум форталициум сиве Цаструм…).4 Потом је 1. августа 1420. године на предлог Пиетра Лоредана, након његових консултација са млетачким владарима и високим војним личностима, посебно с Марцом Мианијем и с мајстором, инжењером Пинцином, изнесено је мишљење да се каштел сагради у предграђу, уз постојећу велику кулу уз коју се разапињао ланац којим се затварала лука. Мишљења о избору локације за градњу тврђаве нису била усклађена. Било је, наиме, приједлога да се каштел сагради на источном рубу града, код самостана Светог Ивана Крститеља. Већ 8. августа 1420. године споменути кнез Шимун Детрицо склопио је уговор с главним мештром, протомагистром Марином Радојевим, који је требао набавити камење и започети рад на темељима.7 Иако се спомиње нацрт који је израдио надстојник Марин (Радојев), пресудни су највероватније били доприноси инжењера Пинцина који 1414. године у Задру предлаже радове на адаптацији Каштела, а консултован је такође и при утврђивању Шибеника.

Тврђава је изнутра била насута песком, имала је бунар и још неке објекте, па је могла независно функционисати ако би дошло до, на пример, побуне становништва.

Северозападне куле имале су насип, који је настао набацивањем камења, а спречавао је пристајање ратних галија. Главни улаз у тврђаву сачуван је и данас.

Кула Камерленго снимљена са копна и мора

• 
• 
• 
• 

Глоријет из времена француске власти

Редак споменик француске власти у Далмацији је „Глоријет" - кружна колонада класицистичког облика из 1809., саграђена у част француског генерала Огиста Мармона. Мармон, је био познат као војвода од Рагузе, и војни заповедник Далмације 1806. године. Као Наполеонов генерал, прогласио је анексију Дубровачке републике, која је престала да постоји, а Дубровник је 1815. године на Бечком конгресу додељен Аустрији. Написао је „Мемоаре" у којима описује живот у Далмацији и Црној Гори.

Иако је било уврежено мишљење да је саграђен 1809. године, најновији подаци отварају могућност да се то ипак догодило годину дана раније – 1807. и то под вођством Јеан-Цхарлеса Ланглоиса, тадашњег војног заповедника Трогира и потпоручника у француској војсци. Градњу је са 2.567 венецијанских лира платио опћински управитељ Кориолан Комуловић (иначе – не баш велики обожавалац француске власти...)

Глоријет из времена француске власти

Могуће је да је повод спомињања глоријета као споменика у част маршалу Мармонту чињеница да су Трогирани 1808. године изразили жељу да му подигну споменик у поводу његова именовања војводом од Дубровника, како је то записано у ондашњим службеним новинама Краглски Далматин од 29. маја 1808. године где пише:

„ Град од Трогхира приправгља узвисцење једногх çиастнога биеллига на постење овога Веллог Çиовика много Дарxави добродостојна, поради гнегова узивиссења на Çиаст Херцзегха од Дубровника. ”

Међутим, како маршал Мармонт не спомиње споменик у својим мемоарима, могуће је да је глоријет подигнут у част Наполеону, коме су и Дубровчани и Сплићани намеравали поставити споменик.

„ Према трогирским успоменама, у средини глоријета требао је, наводно, стајати Наполеонов кип (попрсје). Наводи се да је налог за подизање споменика, и то на опшински трошак, дао пуковник Лоуис Пласонне. ”

Глоријет се налази на западној ивици острвцета, на, слободном, равном и неизграђеном простору на западној ивици града који се назива Батарија, по некадашњем складишту војне опреме и муниције. Када је западни градски бедем, до краја порушен 1809. године. Глоријет је с три стране запљускивало море, али како је део града насипаван настала је обала широка око 55 метара! Насипавање је резултовало тиме да Глоријет у облику округлог павиљона на шест камених стубова (са шиљатим кровом на чијој је средини био предвиђен мањи стуб са Наполеоновом бистом!) смештен на четвртастом постољу више није био у морском плићаку. Међутим 1946.године Мармонтов глоријет је растављен и премештен око 40 метара западно од изворног места на којем је саграђен!

Судска зграда (Бискупова палата)

Бискупова палата налазила се на југоисточном ободу старог града, са унутрашње стране градских бедема, у близини моста који води на острво Чиово, у близини цркве некадашњег бенедиктинског самостана Светог Ивана Крститеља. Палата је на јужној страни била прислоњена уз градске зидине, а припадала јој је и кула чији су доњи делови датирали из хеленистичког раздобља. На западној страни палате испред сачуваног барокног портала на дворишном зиду било је мало проширење, својеврсни трг. Комплекс двоспратне Бискупове палате са унутрашњим двориштем у основи је био тригласто. По свом сажетом облику и припадајућој кули изгледала је попут попут тврђаве или, прецизније, својеврсне цитаделе. Тај облик углавном следи постојећа судска зграда. Изворна основа палате била је највероватније античка (хеленистичка) кула.

Како је палата временом била запуштена порушена је с почетка 20. века. На њеном месту подигнута је 1910. године зграда суда, у неоготичком стилу, према пројекту архитекта Ћирила Ивековића.

Интервенцијама конзерватора и археолога дон Фране Булића, у ново здање судске зграде уграђени су понеки вреднији архитектонски елементи и камени грбови из срушене Бискупове палате.

Током боравка у Трогиру 1909. године надвојвода Фердинанд лично је захтевао корекције пројекта судске зграде тако да прочеље буде одговарајућег изгледа како би се што прикладније уклопило у општу слику града.

Торањ градског сата са црквом Светог Себастијана

Торањ градског сата са црквом Светог Себастијана налази се на јужној страни главнога градског трга. Црква која је заветно здање; према Павлу Андреису подигнута је 1476. године, у част Светог Себастијану који је заштитио град од куге. Оријентисана у смеру север - југ, смештена је у приземљу, а изнад ње је сазидан торањ са сатом. Подигнута је на месту некадашњег трема раносредњовековне цркве Свете Марије од Трга. Њеном градњом највероватније је затворен приступ улици која је током средњег века водила до обале, до постојећих зазиданих градских врата са источне стране куле Виттури.

Светковина Светог Себастијана, коме је посвећена црква Светог Себастијана уведена је 22. фебруара 1466. године, након престанка епидемије куге у којој је помрло, око две хиљаде људи.3 У Реформацију Статута одлука о новом празнику уврштена је због...досадашњих заслуга свеца од којег се и убудуће, уз Божју помоћ, очекује заштита од пошасти куге.. Куга се тада схватала као стреле којима Бог кажњава грешнике, а како је Свети Себастијан, усмрћен стрелама, он се показао као сасвим погодан заштитник од те злокобне болештине.

Торањ градског сата са црквом Светог Себастијана

Црква и торањ пројектовани су као јединствена целина. Торањ је у облику призме са куполом које неуобичајеног облика - затварају је четири љуске. Купола је у пресеку јајолика. За разлику од бочних страна и задње стране, прочеље окренуто према тргу грађено је од клесаног камена, прецизних фуга, без видљивих знакова везивања.

Прочеље је репрезентативно, са једноставним венцима без профилација подељено у четири поља. Оквири црквених врата имају ренесансне профилације. Изнад врата је кип који приказује Светог Себастијана везаног уз стабло. Горњи, други појас прочеља цркве, уједно и подножје самог торња, пројектован је као забат са волутама са стране. У средини је окулус, оивичен венцем ловоровог лишћа. Са стране се налазе по два анђела, исклесана у рељефу, који придржавају грбове. Изнад окулуса стоји кип који приказује Христа који десном руком (оштећена) благосиља, а у левој држи књигу. У подножју кипа истакнут је грб кнеза Николе Писанија. Трећи појас је празан, једино преко венца штрчи Христова глава. Задњи, четврти појас са горње стране ооивичен је снажнијим завршним венцем, који га одваја од куполе; унутар квадрата уписан је камени кружни венац с уклесаним римским бројкама; у омалтерисаном и обојеном пољу у кругу врте се казаљке сата.стр.211

Различита су мишљења о ауторству појединих скулптура на прочељу. Као Фирентинчево дело може се препознати кип који приказује Христа с одећом чији се набори заплећу обликујући равне и извијене линије, сегменте елипса, на начин већ својствен том вајару и градитељу. Међутим, тај се кип такође приписује и Андрији Алешију.стр.212

Спомен-стуб са пирамидом на врху

Такође погледајте: Боканићев обелиск у Трогиру

Спомен-стуб са пирамидом на врху, за кога се претпоставља да је дело Трифуна Боканића

Спомен-стуб са пирамидом на врху или Боканићев обелиск, налази се на трогирском тргу, испред велике палате Ћипико, којом се желело обележити уређење градског трга довршеног 1600. године у време градског кнеза Доминика Минија. Подигнут је у спомен нове урбанистичке регулације проширене на простор испред катедрале светог Ловре, на месту на коме је срушена општинска кућа у којој су се налазили Фонтик и складиште соли, али и апотека и граматичка школа.

Спомен-стуб са пирамидом на врху, налази се у саставу ниског зида циматоријума (од италијанске речи цимитеро), који је ограђивао некадашње гробље уређено још 1308. године, на уздигнутом простор на западној страни Трогирске катедрале. Према наводима Ивана Луцић овај спомен-стуб налазио се на истом месту у 14. веку на коме се и данас налази — на углу гробља.

Изглед

Спомен-стуб је по облику сличан обелиску, са плочом на којој је натпис, који у преводу Братислава Лучине овако гласи:

„ Бригом буднога Филипа Пасqуалига, врховног заповједника Далмације и читава јадранског заљева, као и Доминика Минија, изврснога кнеза, овај трг је, уз настојање племенитих мужева, од тијеснога учињен пространијим године Господње 1600. ”

Испод овог натписа су уклесан два грба на којима су трагови боја:

• на левом — грб Филиппа Пасqуалига,
• на десном — грб кнеза Доменица Минија.

Према Ивану Луцићу,

„ натпис који се налази на подножју гуглие или пирамиде (…нел пидесталло делла Гуглиа о Прамиде) односи се на проширење трга које је уследило након рушења зграде чији је доњи део служио за граматичку школу, а горњи за апотеку и складиште соли. ”

Споменик, је правилних пропорција, фине израде, у облику стуба са испупчењима у камену на коме је постављења издужена пирамида положена на спљоштеним куглама. На завршном делу стуба „тече лезбијска кима с овулусима”. На врху пирамиде је кугла с металним шиљком. На пирамиди, на страни према тргу, био је исклесан мали рељеф са крилатим лавом Светог Марка који се данас може видети само на архивским фотографијама.

Овај маштовити тип пирамиде (гуглиа), својствен је млетачкој маниристичкој архитектури, а појављује се у Далмацији као и у Трогиру на звонику Светог Николе, на преслици цркве Свих Светих, у ложи на Хвару и на мандрачу у луци, у Задру на згради Велике страже.

Претпоставља се да је овај обелиск дело Трифуна Боканића, који је у том историјском периоду, у доба кнеза Доменица Минија (1598—1601), градио задњи спрат катедрале.

Кула Малипиера

Како од старих градских врата на крају града до бенедиктинског самостана Светог Ивана равна средњовековна куртина није имала кула, позадина катедрале, ризница и капела нису имали одбрану. То је решено градњом полукружне односно округле куле назване Малипиера по градском кнезу Троилу Малипиеру ( 1477-1480).

По свом изгледу кула Малипиера била засигурно слична угаоној округлој кули Светог Марка која је довршена десетак година касније. Темељи куле откривени су у августу 1955. године. Према извештају конзерваторице која је радила на овом објекту Невенке Безиц Бозаниц кула је имала у пречнику 10 м, а зидови су јиој били дебели 2 м.

До данашњих дана кула Малипиера није сачувана, изузев у графицким приказима Трогира јер је порушена до темеља у 19. веку, а приликом уређења обилазног пута пронађени су само њени остаци. Такође у Трогиру се на разним местима налазе узидани Малипиерови грбови, који вероватно потичу са срушене куле. То се посебно односи на оне у дворишту Градске већнице на којима је канџа с крузно раствореним крилом у венцу с иницијалима „ТМ”. Сличан је грб узидан и северно од палате Ивана Луцића.

Палата Лућић

Такође погледајте: Палата Лучић у Трогиру

Палата продуце Лучић

Палата породице Лучић налази се на самој обали мора, прислоњена на унутрашњу страну јужних градских зидина. Ово здање је имало свој развој, кроз дужи временски период настао наследствима, откупљивањем и заменом суседних кућа. Историчар Иван Лучић (Гиованни Луцио, Иоханнес Луциус) описао је нпр. да је 1489. године Јероним Лучић, предак Ивана, купио кућу у источном делу склопа. Док је 1558. Јероним, деда историчара Ивана, заменом стекао још једну кућу у омшилуку, чиме се заокружује овај склоп.

Према плану Трогира из 1828. године, осим главног, средишњег дворишта палаза је имала још једно мање на источној страни. На месту тог источног дворишта са прилазом током 19. века изграђена је нова кућа. Ренесансни портал, главни улаз налази се на северној страни, а средњовековни, романички на источној страни, и он је накнадно затворен.

На северној страни палате са источне стране улице пружа се низ кућа, некада у власништву породице Лучић (касније породице Церинео). Кућа на почетку улице веома је висока тако да се стиче утисак да је попут куле.

У склопу палате на југозападном углу налазила се кула уклопљена у градске зидине која је раније, у 13. веку припадала роду Виттури; западно од те куле на обали била је дозвољена продаја меса угинулих животиња.

Перивој породице Гарагнин-Фанфогна

Главни чланак: Перивој породице Гарањин-Фанфоња у Трогиру

Нацрт перивоја с почетка 19. века

Перивој породице Гарагнин-Фанфогна, Парк Гарагнин-Фанфогна у Трогиру или како га Трогирани називају, Гарањинов вртал (новогрчки перибóли) је јавна зелена површина, врт, цветњак, ограђена и посебно уређена за шетњу и одмор. Једно је од најзначајнијих остварења класицистичке парковне архитектуре, у коме се поред бујне вегетације уграђена и 23 артефаката римских стела из археолошке збирке I. L. Гарагнина, саркофаг, торзо једне римске скулптуре у тоги, миљоказ и ара са еротима и натписом Статилиа Маxима из средине 2. века. Према инвентарима из 1828. и 1829. године у врту је расло око тристапедесет врста, а према попису из 1989. године било их је још тридесетак.

Настао је око 1800. године синтезом аграрног поседа и експерименталног имања са парковском атмосфером, насадима легума и другог поврћа окружених дрвећем, цвећем и елегантним стазама, лепом архитектуром и античким споменицима. Настао је као приватни врт аристократске породице Гарагнин док је данас већим делом у јавном власништву.

Перивој или парк породице Гарагнин-Фанфогна, површине око 84 x 164 м, налази се преко Фоше, на копненом селу града Трогира, на Траварици на 1,3 ха преко пута моста који га повезује са старим градским језгром града Трогира, на к.ч.бр. 3403/1, 3403/4, 3404 и 3405 к.о. Трогир.

Перивој је објекат затвореног типа, ограђен са свих страна, са монументалним главним вратима на јужној страни. У овом комплексу је и неколико грађевина подигнутих почетком 19. века, претежно према пројектима Гианнантонија Селве, што потврђују сачувани нацрти и катастарски планови. Главни улаз је на југозападу уз зграде некадашње коњушнице, а помоћни улаз на северу је уз баштованову кућицу.

Под ознаком З-3880 Перивој породице Гарагнин-Фанфогна, заведен је као непокретно културно добро - културно- историјска целина, правно са статусом заштићеног културног добра, сврстано као „баштина вртне архитектуре", уз образложење:

„ Парк екс Фанфогна у Трогиру обилује врло лијепим и ријетким скупинама дрвећа тако да представља значајан објект наше старије вртне архитектуре на јадранском подручју. Поједина стабла у парку (старе чесмине, ловори и др.) већ сами по себи представљају природне ријеткости и вриједан ботанички материјал. ”

Иако није под УНЕСЦО-вом заштитом, као остали део Трогира, Парк Гарагнин-Фанфогна сматра се првим ботаничким вртом у Хрватској (старијим од загребачког 80 година) и првим парком енглеског вртног стила у јужној Хрватској – Далмацији.

Види још

• Трогир

Литература

Државни архив у Сплиту

• Фонд Ивчевић, Мемориа сулл’ ариа е ацqуа ди Траù е сулла цауса пиу пробабиле делле феббри интермиттенти нуове нел литорале далматицо. Опера делл’есимио Медицо др. Гиацомо Мирковић, Траù адди 3. оттобре 1802
• Монументи делл’инвезиозиони дел мирацолосо цроцифиссо де падри доминицани нелл’исола Буа вицина а Траù

Надбискупски архив у Сплиту

• Дидак, M. (1756), Визитације бискупа Дидака Маноле 1756.-1761.; НАС, Т, 47
• Гарзадори, О. (1603), Виситатио Далматиае – Трагуриенсис анн. 1624. ет 1625.;Архив збора за евангелизацију народа, Висите е цоллеги вол. 2; НАС, Преслике мисцелл.
• Гиордано, П. (1625), Виситатионес цаноницае еписцопи Пацис Иорданис (Паце Гиордано) 1625., 1637., 1645., 1647.; НАС, Т, 10 А и Б
• Качић, А. (1723), Визитације бискупа Качића 1723.-1730.; НАС, Т, 32
• Приолус, M. (1603), Виситатио Еццлесиарум Далматиае – Трагуриенсис1602.-1603.; Ватикански архив, Мисц., Арм. VII, вол. 100; НАС, Преслике мисцелл.
• Валитер А. (1576), Виситатио апостолица Далматиае 1579, Виситатио еццлесиарум урбис ет диоецесис Трагуриенсис 1576.; Арцхивиум Сецретум Ватицанум, Цонгрегатио цонцилии н. 57- Виситатио Трагуриенсис 1579.; Ватикански архив, Цонгр. Весцови реголари, Висите апостолицхе, вол. 80; НАС, Преслике мисцелл.

Архив надбискупског сјеменишта у Сплити

• Пријеписи разних исправа и података о трогирским црквама које је сакупио свећеник Антонио Силобрчић Биљежница с пријеписима натписа из трогирских цркава

Археолошки музеј у Сплиту

• Буффалис, Ј. (1780), Привилегги, инвестите е мемориа делла нобил фамиглиа де Буффалис; Архивска збирка

Обитељ Сладе-Шиловић у Трогиру

• Буффалис, Ј. (1776), Гиуоцо д’арми делла нобилита ди Траù
• Сладе-Шиловић, Р. (б. д.), Пабирци о Трогиру, рукопис

Државниархив у Задру

• Мемо, А. (1789), Цатастицо генерале делле фаббрицхе тутте есистенти нелле пиаззе … делла Далмазиа …; Катастри Далмације XVII. и XVIII. ст., бр. 35
• Андреис, П., Рукописи, 74, Операриа, qуанто поссиеде, да цхи амминистрата, цон qуали фондаменти, рагиони делла медесима, облигхи, ет инцомбензее раццолто да Паоло Андреис ноб. Траврино анно MDCL

Знанствена књижница у Задру

• Доцуменети спеттанти ла сториа муиципале ди Траù
• Доцументи пер ла сториа ди Траù
• Андреис, П., Сториа ди Траù

Архив ХАЗУ у Загребу

• ЛО – Луцићева писана оставштина

Породица Циппицо у Загребу

• Генеалогиа фамиглие Циппицорум нобил. Трагуриен

Публикације

• Бабић I. Геометријска поетика Радована. Могућности, год. XXXIV, бр. 6-8, Сплит, 1986.
• Бабић I. Фигуративни принципи мајстораРадована. У Зборнику: Студеница и бизантијскауметност око 1200. године. Београд, 1988.
• Бабић I. О трогирским биљезима укамену. Радови Института за повијестумјетности, 12-13, Загреб, 1988. – 1989.
• Бабић I. Унутарња страна лунете главног порталатрогирске катедрале – дјело мајстора Радована, Старохрватска просвјета, Сер. 3, бр. 21, Сплит, 1991.
• Бабић I. Човјек, змија и мајмун напорталу трогирске катедрале, Арцхеологиа Адриатица II, Задар, 2008.
• Беламарић Ј. Шутња протомајстора базилике СанМарцо у Венецији – разријешена, Радови института за повијест умјетности 12/13 , Загреб, 1988. – 1989.
• Беламарић Ј. Радованов портал у Трогиру. Клесарство и градитељство, год. 1, бр. 2, Пучишћа, 1900.
• Беламарић Ј. Циклус мјесеци Радовановапортала на катедрали у Трогиру, Прилози повијести умјетности у Далмацији, 30, Сплит, 1990.
• Беламарић Ј. Портал мајстора Радована – новаиконограfiја и стил у оквиру развоја скулптуреу Сплиту и Трогиру 13. стољећа, Зборник радовамеђународног знанственог скупа “МајсторРадован и његово доба“, Трогир, 1994.
• Бошковић Ђ. Две речи о порталу столне црквеу Трогиру, Југословенски историјски часопис 3, Београд – Љубљана – Загреб, 1937.
• Делле I. Трогир , Сплит, 1936.
• Дудан А. Ла Далмазиа нелл’ артеиталиана. Во. I, II. Милано, 1922.
• Фискови C. Опис трогирске катедралеиз XVIII стољећа. Сплит, 1940.
• Фискови C. Биљешке о Радовану ињеговим ученицима, Прилози повијестиумјетности у Далмацији 8, Сплит, 1954
• Фискови C. О иконограfiји Радованова портала,Прилози повијести умјетности у Далмацији 7, Сплит, 1953.
• Фискови C. Радован (Монограfiја) , Загреб, 1951.
• Фискови C.Радован (Монограfiја), Загреб, 1965.

Спољашње везе

Медији везани за чланак Знамените грађевине у Трогиру на Викимедијиној остави