Jekatit 12

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Talijanski fašisti utovaruju na kamione Etiopljane pobijene u pokolju na ulicama Adis Abebe.

Jekatit 12 je datum u kalendaru Giz koji se odnosi na pokolj[1] i zatvaranje Etiopljana od strane italijanskih okupacionih snaga nakon pokušaja atentata na maršala Rodolfa Gracijanija, markiza od Negelea, potkralja Italijanske istočne Afrike, 19. februara 1937. godine. Gracijani je vodio italijanske snage do pobede nad Etiopljanima u drugoj italijanskoj invaziji na Etiopiju i bio je vrhovni guverner Italijanske istočne Afrike. Ovo je opisano kao najgori pokolj u etiopskoj istoriji.[1]

Procene su različite o broju ubijenih u tri dana nakon atentata na Gracijanija. Etiopski izvori tvrdili su da su Italijani ubili 30.000 ljudi, dok se druge procene kreću između 1.400 i 6.000 mrtvih.[2] Istorijat masakra iz 2017. procenjuje da je ubijeno 19.200 ljudi, odnosno 20 odsto stanovništva Adis Abebe.[3] Naredne nedelje, brojni Etiopljani za koje se sumnjalo da se suprotstavljaju italijanskoj vlasti uhapšeni su i pogubljeni, uključujući članove Crnih lavova i druge članove aristokracije. Od 125 intelektualaca, koje je Car Hajle Selasije svojedobno uputio u inostranstvo da dobiju fakultetsko obrazovanje, većina njih je pobijena u pokoljima.[4] Mnogo ih je više bilo zatvoreno, čak i saradnici kao što je Ras Gebre Hajvot, sin Ras Mikaela iz Voloa, Brehane Markos i Ajale Gebre, koji su pomogli Italijanima identifikovati dvojicu muškaraca koji su pokušali da ubiju Gracijanija.[5]

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Nakon poraza etiopskih snaga pod njegovom ličnom komandom u bitci kod Majheva 31. marta 1936, car Hajle Selasije napustio je Etiopiju kako bi se obratio Ligi naroda i molio za njihovu pomoć protiv Italijana. Postavio je svog bliskog prijatelja i rođaka Ras Imrua Hajlea Selasija za svog regenta tokom njegova odsustva, koji je pokušao da uspostavi privremenu vladu u Goreu, u jugozapadnom delu zemlje. Gore se, međutim, nalazio duboko u domovini naroda Oromo, koji se protivio njegovim pokušajima da održi imperijalnu hegemoniju; neki su otišli toliko daleko da su se približili Britancima da priznaju njihove pokušaje stvaranja Zapadne Gala konfederacije.[6] Kada su Italijani 24. oktobra napredovali prema Nekemteu, Ras Imru je smatrao da je njegov položaj neodrživ i marširao je na jug u potrazi za ugodnijim okruženjem. Dva su protivnika manevrisala iznad jugozapadne Etiopije. Italijani su progonili Etiopljane tokom novembra sve dok Ras Imru nije uhvaćen na obalama rijeke Gojeb, gde se nakon žestokih borbi predao 18. decembra.[7]

U međuvremenu, lojalisti su 28. jula pokušali da ponovo zauzmu Adis Abebu. Razne naoružane skupine Etiopljana napale su italijanske položaje u glavnom gradu, potpuno iznenadivši branioce; prvi TItalijani na koje su naišli bili su navodno grupa koja je radila na bušotini. Međutim, general Gariboldi očekivao je napad na prestonicu i pripremio se za tu mogućnost. Iako je jedinica pod vođstvom Abebea Aragaija skoro ušla u Mali Gebi, gde je Gracijani radio, Etiopljani su bili odbijeni sa svih strana. Uprkos poslednjem okupljanju Abunea Petrosa poslednjeg dana bitke, koji je predvodio konačno napredovanje na Trgu svetog Đorđa, napad na grad nije uspeo.[7]

Na kraju, preostale etiopske snage na jugoistoku bile su iscrpljene. Ras Desta Damtev i Dejazmač Bejene Merid zadržali su kontrolu nad glavnim gradovima svojih provincija u Irgalemu i Gobi do novembra. Dana 23. novembra motorizovana kolona pod kapetanom Tučijem prodrla je u region, izazvavši pobunu lokalnog naroda Sidama; Irgalem je pao u ruke Italijana 1. decembra, a Ras Desta i Dejazmač Bejene Merid povukli su se natrag u planine pokrajine Bale. Usledila je igra mačke i miša, sve dok zadnjih nekoliko hiljada vojnika pod njihovom komandom nije bilo sterano u kut u blizini jezera Šala i uništeno od strane nadmoćnijih Italijana u bitci kod Gogetija 18. februara 1937. godine. Ras Desta je uspio da pobegne s bojnog polja, ali je ulovljen i pogubljen nekoliko dana kasnije. Sa smrću Rasa Desta Damteva, sav organizovani etiopski otpor Italijanima je nestao.[7]

Napad na Gracijanija[uredi | uredi izvor]

Gracijani (drugi sleva, u uniformi) netom pre pokušaja atentata.

Uprkos neupitnoj kontroli nad novom Italijanskom istočnom Afrikom početkom februara 1937, Gracijani još uvek nije verovao njenim stanovnicima. Tokom prošle godine, nakon što su njegovi ljudi zarobili Jijigu, pregledavao je etiopsku pravoslavnu crkvu kada je upao kroz skrivenu rupu u podu, za koju je bio ubeđen da mu je pripremljena kao klopka. "Iz tog događaja", piše Entoni Mokler, "moguće je datirati njegovu paranoičnu mržnju i sumnju prema koptskom sveštenstvu."[7] Uprkos tome, kako bi proslavio rođenje princa od Napulja, Gracijani je najavio da će lično da deli milostinju siromašnima u petak, 19. februara, u palati Genete Leul (poznatoj i kao Mali Gebi).

U gomili koja se stvorila tog petka ujutru bila su dva mlada Eritrejca koji su živeli u Etiopiji po imenu Abraha Deboh i Mogus Asgedom. Budući da nisu nalazili sreću u italijanskoj koloniji Eritreji, došli su u Etiopiju da se upišu u školu Menelik II, gde su ih nedavni događaji sustigli. Očito se prilagođavajući novoj upravi, Abraha se zaposlio u Fašističkom političkom birou, gde su ga njegovo eritrejsko poreklo, poznavanje italijanskog i poznavanje grada učinili korisnim. Međutim, prema Ričardu Pankerstu, Abraha Deboh se ogorčeno protivio Italijanima, posebno njihovim rasističkim praksama.[8] Pre nego je napustio njihovu kuću, Abraha je stavio italijansku zastavu na drveni pod, zabio bajonetu kroz nju, a zatim za bajonetu privezao etiopsku zastavu.[7]

Zvanična ceremonija započela je kako se i očekivalo. Gracijani je održao govor, brojni etiopski uglednici su se pokorili pobednicima, italijanski su avioni izvršili prelet iznad grada, a u 11 časova dužnosnici su počeli da dele obećanu milostinju sveštenicima i siromašnima.[7]

Abraha i Mogus uspeli su da se provuku kroz gomilu do podnožja stepenica za Mali Gebi, a zatim su počeli da bacaju granate. Prema jednom izveštaju, uspeli su da pobiju njih 10 pre nego su pobegli u zbrci koja je nastala.[7] Prema Ričardu Pankerstu, s mesta događaja hitno ih je odvezao treći zaverenik, taksista po imenu Simejon Adefres. Pankerst mu takođe pripisuje zasluge da je obezbedio granate koje su bacili Abraha i Mogus.[8] Rečeno je da je Adefres uspeo da nabavi granate od vojnika etiopskog otpora italijanskoj kolonizaciji s kojim se sprijateljio, te da je taj isti vojnik, mitraljezac, naučio Abrahu i Mogusa kako da koriste granate.[8][9]

Iza njih, među mrtvima je bio i nosilac kišobrana Abune Kerelosa. Među ranjenima su bili sam Abuna, viceguverner general Armando Petreti, general Aurelio Liota iz vazdušnih snaga i sam potkralj; pokraj njega je eksplodirala jedna granata koja mu je u telo zabila 365 šrapnela. Gracijani je hitno prebačen u italijansku bolnicu gde je odmah operisan i spašen. General Liota izgubio je nogu u napadu.[7]

Neko su se vreme Abraha i Mogus skrivali u drevnom manastiru Debre Libanos, ali su ubrzo nastavili dalje, tražeći sklonište u Anglo-egipatskom Sudanu. Negde u Godžamu lokalni stanovnici, uvek nepoverljivi prema strancima, ubili su ih. Adefris se vratio u Adis Abebu nakon što je odvezao Abraha i Mogusa u manastir, njihovo prvo odredište, gde je ostao s njima nedelju dana; međutim, ubrzo po povratku u glavni grad uhapsile su ga fašističke vlasti i mučile do smrti.[8]

Represalije[uredi | uredi izvor]

Italijanski odgovor je bio trenutan. Prema Mokleru, "italijanski karabinjeri pucali su u gomile prosjaka i siromaha koji su se okupili radi deljenja milostinje; a kaže se da je savezni sekretar, Guido Korteze, čak pucao iz revolvera u skupinu etiopskih dostojanstvenika koji su stajali oko njega." Nekoliko časova kasnije, Korteze je izdao kobnu naredbu:

Drugovi, danas je dan kada moramo pokazati svoju odanost Potkralju, tako da uništimo Etiopljane u tri dana. Tri dana dajem vam potpuno odrešene ruke da uništite pobijete i radite šta god želite s Etiopljanima.[7]

Ostatak tog dana, tokom subote i nedelje, Italijani su ubijali Etiopljane bodežima i pendrecima uz povike "Duče! Duče!" i "Civilta Italijana!" Domorodačke kuće su polivali benzinom i palili. Provaljivali su u domove lokalnih Grka i Jermenaca i linčovali njihove sluge. Neki su čak pozirali na leševima svojih žrtava i fotografisali se.[7][10] U tri dana Italijani su samo u Adis Abebi ubili između 1.400 i 30.000 Etiopljana.[3] Etiopljani od tada prvi dan pokolja obeležavaju kao "Jekatit 12" (etiopski 19. februar). U Adis Abebi je nakon rata podignut istoimeni spomenik u znak sećanja na etiopske žrtve italijanskog zločina.

Pokušaj ubistva dao je Italijanima razlog da sprovedu Musolinijevo naređenje, izdano još 3. maja 1936, za pogubljenje po kratkom postupku "Mladih Etiopljana", male grupe intelektualaca koji su stekli fakultetsko obrazovanje na američkim i evropskim fakultetima.[11] Isti dan kada je izvršen atentat, osnovan je vojni sud, a do noći je suđeno 62 Etiopljana koji su strijeljani u zatvoru Alem Bekagn u Adis Abebi. "Gracijeanijev masakr označio je gotovo potpunu likvidaciju intelektualne komponente Pokreta otpora", piše Bahru Zevde.[12]

Hiljade Etiopljana svih slojeva poslano je u logore u Danan u Ogadenu i Nokra u arhipelagu Dahlak. Uslovi u Dananu bili su negostoljubivi, a Gracijani je naredio da zatvorenici dobiju samo minimum hrane i vode. Kao što Zbaki primećuje, "loši objekti, uključujući zahode, vlažna klima, malarija, želučane infekcije i polne bolesti odneli su mnoge živote, posebno među onima koji su bili prisiljeni da radie na kanalu za navodnjavanje ili na plantažama banana i šećerne trske." Između 10 odsto i polovice zatvorenika umrlo je u Dananu.[13]

Uslovi u Nokri bili su još gori nego u Dananu, prema Zbakiju. Zatočenici koji su tamo poslani pridružili su se 500 zatvorenika koji su služili doživotnu kaznu zatvora za teške političke zločine, čime se ukupan broj zatvorenika povećao na 1500. Logoraši su patili od nedostatka čiste vode, sunčanice, močvarne groznice i dizenterije.[14]

Konačna odmazda usledila je u maju. Istražitelji su otkrili da su Abraha i Mogus neko vreme ostali u Debra Libanosu, a mali posredni dokazi upućivali su na to da su monasi unapred znali za svoje planove. Gracijani, svestan svoje nesreće u Jijigi, verovao je da su bili saučesnici i 19. maja telegramom je poslao lokalnom komandantu: "Stoga po kratkom postupku pogubite sve monahe bez razlike, uključujući i vicepriora." Sutradan, na blagdan njihove zaštitnice Tekle Hajmanot, prema zapisima italijanskih fašista streljano je 297 monaha plus 23 laika, celokupno stanovništvo manastira.[7] Drugi izvori proćenjuju broj poginulih na 1500 do 2000.

Žrtve[uredi | uredi izvor]

Procene o broju ubijenih u masakru variraju. Etiopski izvori tvrdili su da je ubijeno 30.000 ljudi, dok su francuske i američke novine iznosile brojke od 1.400 do 6.000 mrtvih.[2] Istoričar Angelo Del Boka i britanski pisac Entoni Mokler procenili su 3.000 smrti.[6][15] Istorijat masakra iz 2017. Jana L. Kempbela procenjuje da je ubijeno 19.200 ljudi.[3]

Komemoracija[uredi | uredi izvor]

Etiopija svake godine komemoriše žrtve italijanskog fašizma.[16][17] Dana 22. februara 2023, kako bi se poklopio s obeležavanjem 86. godišnjice masakra Jekatit 12, ambasada Sjedinjenih Država u Adis Abebi održala je svečano ponovno otvaranje obnovljene zgrade "Ameriken Gibi", u kojoj je otpravnik poslova SAD-a Kornelijus Van H. Engert sklonio 700 Etiopljana koji su bežali pred nasiljem i time im spasao živote.[18] U Italiji je u oktobru 2006. godine predložen Dan sećanja na afričke žrtve, ali nije ustanovljen nakon pada Druge Prodijeve vlade.[19]

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • Odsecanje glave Etiopljaninu
    Odsecanje glave Etiopljaninu
  • Žrtva zavezana za drvo
    Žrtva zavezana za drvo
  • Pripreme za vešanje Etiopljanina
    Pripreme za vešanje Etiopljanina
  • Tela žrtava pokolja
    Tela žrtava pokolja

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Campbell, Ian (20. 7. 2017). Beddoes, Zanny Minton; Croft, Ethan; Curr, Henry; Delap, Josie; Smiley, Xan; La Guardia, Anton; Palmer, Andrew; Fawcett, Mirabel; Shmulevitch, Ben; Lambert, Angela; Cukier, Kenneth; Franklin, Daniel Boro; Clark, Salameh Lara; Deighton, Paul; Malley, Claudia; Cohn, Bob; Bagchee, Deep, ur. „Italy and the Addis Ababa massacre”. The Economist. 418 (9053). London, United Kingdom of Great Britain: The Economist Newspaper Limited (The Economist Group). ISSN 0013-0613. Arhivirano iz originala 1. 8. 2017. g. Pristupljeno 21. 7. 2017. 
  2. ^ a b Angelo Del Boca (2014). Italiani, brava gente?. Vicenza: Neri Pozza. str. 222. ISBN 978-88-6559-178-9. 
  3. ^ a b v Campbell 2017.
  4. ^ Keller, Edmund Joseph (1991). Dunham, Gary; Bolton, Lesley; Baugh, Emily; Hohman, Laura; Huggins, Katie; Pyle, Dan; Regoli, Michael; Rude, Pam; Lightfoot, Nancy; Malcolm-Clarke, Darja; David, Miller; Witzke, Jennifer; Baines, Jennika; Chaplin, Allison; Francis, Anna; Hebert, Sophia; Thomas, Ashante; Noth, Michael; Thedford, Sherondra, ur. Revolutionary Ethiopia: From Empire to People's Republic. Midland books (na jeziku: engleski) (2nd izd.). Bloomington, United States of America: Indiana University Press/IU Press (Indiana University). ISBN 978-025320646-6. 
  5. ^ Sbacchi, Alberto (1. 8. 1977). DiBlasi, Michael; McCann, Sandi; Longman, Timothy; Schmidt, Eric J.; Patel, Natasha; McCann, James; Restrick, Beth; Dwyer, Rachel; Adguna, Gabe; Bennett, Norman; Hay, Jean; Wylie, Diana, ur. „Italy and the Treatment of the Ethiopian Aristocracy, 1937-1940”. The International Journal of African Historical Studies. Boston: African Studies Center of the Boston University Pardee School of Global Studies. 10 (2): 209—241. ISSN 0361-7882. JSTOR 217347. doi:10.2307/217347. 
  6. ^ a b Anthony, Mockler (2003). „Chapter 14: Yekatit 12”. Ur.: Portwood, Nigel; Richardson, Louise; Patten, Christopher Francis. Haile Selassie's War. Signal Bks (na jeziku: engleski) (3rd izd.). Oxford, United Kingdom of Great Britain: Signal Books Limited/Oxford University Press - OUP (University of Oxford). str. 163—173. ISBN 9781902669533 — preko Google Books. 
  7. ^ a b v g d đ e ž z i j Anthony, Mockler (2003). „Chapter 12: The Attack on Addis Ababa”. Ur.: Portwood, Nigel; Richardson, Louise; Patten, Christopher Francis. Haile Selassie's War. Signal Bks (na jeziku: engleski) (3rd izd.). Oxford, United Kingdom of Great Britain: Signal Books Limited/Oxford University Press - OUP (University of Oxford). str. 156—162. ISBN 9781902669533 — preko Google Books. 
  8. ^ a b v g Richard Pankhurst, "Events during the Fascist Occupation: in February 1937: Who Was the Third Man?", Addis Ababa Tribune, published 27 February 2004 (Internet Archive mirror copy)
  9. ^ Bekele, Yilma (14. 1. 2018). Kifle, Elias; Wondimu, Elias, ur. „My brother Abebe and his WMD”. Ethiopian Review (na jeziku: engleski). Hailu Indashaw and Elias Kifle. Arhivirano iz originala 24. 5. 2013. g. Pristupljeno 22. 5. 2021. 
  10. ^ Richard, Parkhurst (10. 1. 1999). Marcus, Harold G.; Abbink, Jon; Tim, Carmichael; Grover, Hudson; Lyons, Terrence; Silverman, Raymond; Gebissa, Ezekiel, ur. „Italian Fascist War Crimes in Ethiopia: A History of Their Discussion, from the League of Nations to the United Nations (1936-1949)”. Northeast African Studies (na jeziku: engleski). Baltimore, United States of America: Johns Hopkins University Press (Johns Hopkins University)/Project MUSE (Johns Hopkins University Press/The Sheridan Libraries). 6 (1–2): 83—140. ISSN 1535-6574. S2CID 143812686. doi:10.1353/nas.2002.0004 Slobodan pristup. Arhivirano iz originala 8. 2. 2021. g. Pristupljeno 21. 5. 2021. 
  11. ^ Zewde, Bahru (1. 8. 1993). DiBlasi, Michael; McCann, Sandi; Longman, Timothy; Schmidt, Eric J.; Patel, Natasha; McCann, James; Restrick, Beth; Dwyer, Rachel; Adguna, Gabe; Bennett, Norman; Hay, Jean; Wylie, Diana, ur. „The Ethiopian Intelligentsia and the Italo-Ethiopian War, 1935-1941”. The International Journal of African Historical Studies (IJAHS). Boston: African Studies Center of the Boston University Pardee School of Global Studies. 26 (2): 271—295. ISSN 0361-7882. JSTOR 219547. doi:10.2307/219547. 
  12. ^ Bahru, "The Ethiopian Intelligentsia", p. 283
  13. ^ Sbacchi, "Italy and the Treatment", p. 217
  14. ^ Sbacchi, "Italy and the Treatment", p. 218
  15. ^ Angelo Del Boca (2014). Italiani, brava gente?. Vicenza: Neri Pozza. str. 88. ISBN 978-88-6559-178-9. 
  16. ^ „Patriot Reiterates Commitment to Repeal Western Intervention”. 19. 2. 2022. 
  17. ^ „Ethiopia commemorates 85th Yekatit 12 Martyrs' Day”. 
  18. ^ „U.S. Embassy Sponsors the Conservation of the “American Gibbi” Building in Merkato”. U.S. Embassy in Ethiopia. 24. 2. 2023. Pristupljeno 3. 3. 2023. 
  19. ^ Giovanni De Luna (2011). La repubblica del dolore: Le memorie di un'Italia divisa. Milano. ISBN 978-88-07-11110-5. .
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јекатит_12&oldid=26652060”