Jovan Horvat

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Jovan Horvat
Portret generala Jovana Horvata komandanta Nove Srbije u Rusiji
Datum rođenja1722
Datum smrti1786
Mesto smrtiStaro Saltovo kod Harkova

Jovan Horvat ot Kurtič (Veliki Varadin, 1722[1]–1786, Staro Saltovo[2][3][4]) bio je ruski general srpskog porekla. Kao austrijski pukovnik on nosi zasluge za masovno iseljavanje Srba u Rusiju sredinom 18. veka.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen u srpskoj porodici od oca Samuila[5] u gradu Velikom Varadinu (Oradea Mare) u drugoj deceniji 18. veka. Postoje dva podatka o njegovom rođenju: stariji – 1713. i noviji – 1722. godine koji je dao ukrajinski istoričar Anton Hanul.[1] Noviji podaci navode da nije rođen u Kurtiču.[traži se izvor]

Horvat je poreklom iz Makedonije, iz mesta Arvati, u Donjoj Prespi. Imali su tu njegovi preci imanje još od vremena srpskih vladara Nemanjića. Deda Marko Horvat se preselio u Austriju u drugoj polovini 17. veka, gde je nastavio da se bavi trgovinom. Prezime je uzeo po nazivu svog rodnog sela.[6] Otac Samuilo Horvat se opredelio za vojnički poziv. Za vreme Velikog rata istakao se u borbi kod Velikog Varadina, zbog tih zasluga je postao komandant tog utvrđenja. Kao vojvoda Velikovaradinski dobio je 1689. godine od austrijskog cara Leopolda I plemićku diplomu i grb, a "za vernost i polezne zasluge". Nosio je on i njegovi naslednici plemićki predikat "ot Kurtič", po posedu u okolini Arada. Od cara Karla VI dobio je Samuilo 1707. godine nekoliko pustara u Pomorišju (između Moriša i Belog Kriša) kao i jedno veliko poljsko imanje. Samuilo je počev od 1704. godine učestvovao u radi više crkveno-narodnih sabora.[5]

Jovan je završio vojne škole, pa kao major, predvodeći Pešački puk iz Pomoriške granice, istakao se u Ratu za austrijsko nasleđe na bavarskom (1743) i na rajnskom bojištu (1744). Po povratku u Pomorišje, 1745. godine, u činu potpukovnika raspoređen je u Pečku. Davao je zapažene priloge za srpsku crkvu Svetog Nikole u Pečki i manastire Hodoš i Bezdin. Učestvovao je kao poslanik iz vojničkog staleža na srpskom Narodno-crkvenom saboru u Karlovcima 1748. godine.

Kao graničarski kapetan služio je u šancu Pečki u Pomoriškoj austrijskoj granici, do njenog ukidanja. Pred polazak u Rusiji pukovnik Jovan je prodao svoje imanje Kurtič i dve pustare u Mađarskoj.[7]

Prvo je bio protiv i radio da do seoba u Rusiji ne dođe, da bi posle došlo do preokreta; postao je glavni ruski agent za dovođenje Srba u Rusiju. Sarađivao je tajno sa ruskim poslanikom u Beču, Rusom, grofom Mihailom Bestuževim. Dobio je 5. jula 1751. godine pasoš za odlazak u Rusiju, i tako postao prvi srpski kolonista. Napravio je plan naseljavanja nezadovoljnih Srba graničara u Rusiju, koji je uputio ruskoj carici Jelisaveti Petrovnoj. Bilo je to Petrogradu 19. februara 1752. godine.

Horvatova "Nova Serbija" u Rusiji[uredi | uredi izvor]

Jovan je doveo u Kijev 10. oktobra 1751. godine prvu grupu srpskih naseljenika. Sa njim su došli tada 218 osoba, od kojih – 77 militaraca, 82 člana porodice i 59 slugu. Sa sobom su doterali 159 konja. Prethodno su pred put u Rusiju položili zastave graničarske (17 barjaka iz mesta ukinute Pomoriške granice) 13. juna 1751. godine, u aradski hram Svetog apostola Petra i Pavla.

Oblast Nova Srbija utemeljena je 1752. godine. Dodeljena mu je "Povelja" 11. januara 1752. godine od strane Praviteljstvujušćeg senata Rusije. Horvat je Novu Srbiju uredio prema ustrojstvu austrijske Vojne granice. Srbi graničari su bili pešadija (strelci) i konjica (husari) u odbrani tog stepskog područja, ali i učestvovali po potrebi u svim ratovima Rusije. Formirao je dva srpska puka – husarski i pešački. Srpskim Husarskim pukom je komandovao general Jovan Horvat sa komandom i Novomirgorodu, a Srpskim Pandurskim (pešačkim) pukom je komandovao njegov brat podpukovnik Mihajlo Horvat u prvoj, Krilovskoj roti - šancu (potonji Kirovgrad).

Horvat je bio vrlo preduzimljiv čovek, nacionalno svestan i požrtvovan. Raseljavao je druge nacionalnosti i od Nove Srbije pravio etnički čisto srpsku oblast. Borio se protiv odrođavanja i asimilacije, radeći na podizanju crkvi i škola. Bio je od 1758. godine u sukobu sa ruskim Sinodom, jer je nameravao da prevede jednog srpskog vladiku u Novu Srbiju. Želeo je da tu oformi jednu srpsku pravoslavnu eparhiju. Horvat se starao da se u skoro svakom naselju podigne pravoslavna crkva, a kod Novomigoroda i pravoslavni manastir. Tu su boravili na njegov poziv arhimandriti Atanasije Milutinović i Sofronije Dobrašević. Nažalost nije uspeo u svom srpskom poduhvatu, jer je to već zaziralo u politiku.

Godine 1759. osnovan je Novoserbski korpus, na čijem se čelu nalazio general Horvat. Kancelarija "Novosrpskog naselja" nalazila se u gradu Novomirgorodu. Odatle je Horvat vladao ali i došao pod sumnju da je prisvojio državni novac namenjen naseljenicima. Kada je 1760. godine od novih doseljenika iz Srbije i Crne Gore u Novomirgorodu formirao "Novomirgorodski garnizon", ovi su se požalili vlasti, jer su trpeli oskudicu, Horvat ih je rasterao. Prijave su naokolo idući stizale do Senata i vladarke.

Bogati general[uredi | uredi izvor]

Ruski general-major postaje on već 29. decembra 1751. godine, odmah po dolasku u Rusiju. Bio je oženjen sa Magdalenom, a imali su sinove: Antonija, Josifa i Ivana. Porodičnih slugu bilo je uvek oko 50.

Smestio se komandant Horvat odmah u Novomirgorodu, u jednoj već postojećoj velikoj drvenoj kući. U dvorištu su bile pomoćne zgrade, stanovi za sluge i velika štala sa pedesetak dobrih konja. Drvored lipa je okruživao generalov "mali dvor". Njegova osnovna plata je 1752. godine iznosila 2096 rubalja godišnje, sa pridodatih još 1500 rubalja na čin. On je kontrolisao trgovce i mehandžije; uz komandovanje je na veliko trgovao. Pored kupovina i mahinacija, zloupotrebljavao je stalni priliv novca iz carske kase i povećavao svoj kapital. Od 1758. godine njegove se bile slobode: Biletskavka i Onufrivka. Zatim njemu pripada i sloboda Generalovo, na kojoj će iznići selo Mala Viska. Osim navedenog, mnogo zemlje je nakupovao do 1760. godine u Belgorodu i Smolensku. Pored sva tri napred navedena poseda u Novoj Srbiji, kupio je 1753. godine i slobodu Staro Saltovo (ili Stari Saltiv), gde je sagradio pravoslavni hram posvećen Vaznesenju Gospodnjem. U tom selu je uzeo vodenicu, četiri ambara, destileriju za alkohol, oranice, šume i pašnjake. Najčešće je tu u Starom Saltovu boravio, kada nije bio u Novomirgorodu. Postao je na kraju karijere (1764) ruski general lajtant Ivan (Šamov ili Samoilovič) Horvat[8], pritom veoma bogat čovek. Rusi inače ime Samuilo prevode u Šamo. Toliko bogatstvo, moć i širok uticaj pratilo je veliko nezadovoljstvo i beda njemu potčinjenih. To je brzo palo u oči onih koji su brinuli o redu i zakonu u Ruskoj carevini.

Sukob za carskim zakonom[uredi | uredi izvor]

Carica Katarina II je pokrenula veliku istragu, ali Horvat je na razne načine, osujećivao i podmićivanjem odlagao razrešenje. Specijalni vojni sud smešten u tvrđavi Sveta Elizabeta mu je ipak "pomrsio konce". Njegova direktna utaja utvrđena je u iznosu od 125.000 rubalja. Indirektno je bio odgovoran za nesvrsishodno i preterano trošenje čak 700.000 carskih rubalja, na organizaciju Nove Srbije.[1] Dokazana je tako njegova krivica i osuđen je na smrt sa oduzimanjem celokupne stečene imovine. Dok je bio zatočen u tvrđavi Belgorod, carica je 1. decembra 1864. godine međutim izmenila surovu presudu. Proteran je na sever u Vologdu, u doživotnu internaciju, gde bi vodio povučen život pod nadzorom tamošnjeg guvernera. Ali kada su pokriveni svi državni dugovi i nadoknađena šteta, mogla je porodica da uzme natrag preostalu imovinu. Sa njim je proterana i njegova porodica. Horvat i porodica su dobijali i tada po 400 rubalja godišnje, za izdržavanje, od korišćenja nekretnina. Živeo je Horvat sa porodicom i slugama u Vologdi, u parohiji pravoslavnog hrama Svetog apostola Petra i Pavla.

Istoričar Ljubivoje Cerović je izneo političku pozadinu, neočekivano gorke sudbine Jovanove, koji je kao oklevetan, pao u carsku nemilost još 1762. godine. Lišen je ukazom od 19. jula 1763. godine generalskog čina i komande nad srpskim korpusom (Novom Srbijom). Za dve godine general Jovan Horvat stvorio je teritoriju koja je okupila pet pukova, sa organizovanom izvršnom i sudskom vlašću, kao i sa ingerencijama kada su u pitanju bile veze sa susednim teritorijama. Nalazeći se na čelu Novo-serbskog korpusa, apsolutističkom vladavinom, uz široka ovlašćenja Ruskog dvora, stvorio je državu u državi. Smatrao je da će na taj način, sa više autoriteta, zastupati interese srpskog naroda na Ruskom dvoru. Sve je podredio krajnjem cilju da uz pomoć moćnog Ruskog carstva, oslobodi otačastvo svojih predaka. U nastojanjima da stvori srpsko nacionalno jezgro u Ruskom carstvu Horvat nije uspeo. Bio je optužen za zloupotrebu položaja i korupciju – u čemu se nije nimalo izdvajao od svojih savremenika, ruskih generala – pa je 1763. godine smenjen i osuđen na smrtnu kaznu vešanjem, koja je preinačena na izgnanstvo u Vologdu na severu Rusije. Da bi onemogućio konstituisanje srpskog nacionalnog jezgra, Ruski dvor je na čelo Nove Serbije doveo Rusa, generala Meljgunova.

Povratak[uredi | uredi izvor]

Horvat je proveo 12 godina u progonstvu, na severu u Vologdi. Od propasti ga je spasio 1775. godine zemljak, ruski general Petar Tekelija, koji je izmolio rusku caricu Katarinu Veliku za njegovo oslobađanje. Horvatovo imanje je odmah po kažnjavanju bilo oduzeto i deficit državnog novca u iznosu 64.999 rubalja je od toga prvo namiren. Pre izbavljenja, došlo je do nagoveštaja ; ruska carica je 5. avgusta 1773. godine dekretom Horvatova imanja prenela u vlasništvo njegove supruge i sinove. Isti su vlasnici bili i po izveštaju iz 1775. godine. Ostatak života, počev od 1776. godine proveo je stari Horvat, je na svojim imanjima, a najviše u Starom Saltovu. Radilo se još uvek o velikom broju naselja koje je stekao; ogromni imetak je bio delimično okrnjen. Godine 1783. za Horvata je konstatovano da ima 15.378 desetina zemlje. Samo je, sve što je imao u Novomirgorodu izgubio, a tamošnji dvor mu je bio sasvim uništen. Umro je Horvat 18. novembra 1786. godine na svom posedu u Starom Saltovu, i nakon opela u njegovoj Vaznesenjskoj crkvi, bio sahranjen na mesnom groblju. Njegov sin Dimitrije je postao zatim vlasnik tog sela sledeće 1787. godine. Peticijom najviših državnih funkcionera poput Potemkina i Rumjanceva, njegovi sinovi su zatim vraćeni u vojnu carsku službu i nastavili karijere, napredujući do visokih činova.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v "Srpske studije", Beograd 7/2016.
  2. ^ Ganul A.M. Admіnіstrativno-gospodarsьka dіяlьnіstь generala Іvana Horvata v Novій Serbії (1751–1786) [Tekst] : dis. ... kand. іst. nauk : 07.00.02 / Ganul Anton Mikolaйovič ; M-vo osvіti і nauki Ukraїni, Kiїv. nac. un-t іm. Tarasa Ševčenka. – K., 2018. – S. 194.
  3. ^ Ganul A.M. Dokumenti fondіv Harkіvsьkogo namіsnicьkogo ta Čuguїvsьkogo duhovnogo pravlіnь (1786–1787 rr.) яk džerelo z datuvannя smertі Іvana Horvata // Іstoriko-kraєznavčі doslіdžennя: tradicії ta іnnovacії : materіali II mіžnarodnoї naukovoї konferencії. Častina II. – Sumi, 2016. – S. 63–66.
  4. ^ Hanul A. The life of a serbian general Ivan Horvat from rise to fall (1722–1786) // Srpske studije. – Beograd: Službeni glasnik, 2016. – Knj. 7. – S. 130
  5. ^ a b Mita Kostić: "Srpska naselja u Rusiji", Beograd 1923.
  6. ^ Ljubivoje Cerović: "Jovan Horvat - vođa prve seobe Srba u Rusko carstvo",
  7. ^ "Serbski letopisi", Budim 1833.
  8. ^ A.N.Pašutin: "Istoričeskij očerk g. Elisavetgrada", Elisavetgrad 1897.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јован_Хорват&oldid=26798313”