Džordž Bidel Eri

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Džordž Bidel Eri
Džordž Bidel Eri, astronom
Lični podaci
Datum rođenja(1801-07-27)27. jul 1801.
Mesto rođenjaAnik, Engleska
Datum smrti2. januar 1892.(1892-01-02) (90 god.)
Mesto smrtiGrinič, Engleska
ObrazovanjeColchester Royal Grammar School, Triniti koledž
Naučni rad
Poljematematika i astronomija
UčeniciPirs Morton
MentoriDžordž Pikok
Poznat popoziciji Kraljevskog astronoma

Ser Džordž Bidel Eri (engl. George Biddell Airy; 27. jul 1801 – 2. januar 1892) bio je engleski matematičar i astronom, Kraljevski astronom. Proučavao je orbite planeta, merio srednju gustinu Zemlje, radio je na metodama rešavanja dvodimenzionalnih problema u čvrstoj mehanici, a njegovom zaslugom, opservatorija Grinič je postala lokacija nultog meridijana. Reputacija mu je bila narušena mišljenjem da je, zbog njegovih propusta i neaktivnosti, Britanija propustila priliku da prva otkrije planetu Neptun.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen je u Aniku. Osnovnu školu je završio u Herfordu, a gimnaziju u Kolčesteru.[1] Kao dete je bio povučen, a među školskim drugovima postao je popularan kada je izradio katapult koji je izbacivao zrna graška.[2]

Od trinaeste godine, Eri je počeo češće odlaziti u Plejfold u Safoku u posetu svom ujaku Arturu Bidelu. Bidel je upoznao Ejrija sa svojim prijateljem Tomasom Klarksonom, borcem protiv trgovine robljem koji je živeo u Plejfold Holu. Klarkson je bio magistar matematike sa Kembridža, i ispitao je Ejrija klasične nauke, a zatim je postepeno uredio da saradnik sa koledža Triniti u Kembridžu ispita njegovo poznavanje matematike.[3][4] To je rezultovalo njegovim upisivanjem na koledž Triniti 1819. godine kao student zaposlen na fakultetu. Tamo je imao sjajnu karijeru, i izgleda da je odmah primećen kao najbolji student u svojoj klasi. Godine 1822. je izabran za učenjaka na koledžu Triniti, a naredne godine je diplomirao kao dobitnik nagrade za traktat u oblasti matematike, te je dobio Smitovu nagradu. Dana 1. oktobra 1824. godine je izabran za stručnog saradnika na koledžu Triniti, a u decembru 1826. godie je postao Lukasijanski profesor matematike nasledivši Tomasa Torntona. Na ovoj poziciji se zadržao malo duže od godinu dana, uzevši u obzir da je izabran za Plumijanskog profesora astronomije u februaru 1828. godine, i za direktora nove opservatorije Kembridž. Godine 1836. je izabran za saradnika Kraljevskog društva, a 1840. godine za stranog člana Kraljevske švedske akademije nauka.

Istraživanja[uredi | uredi izvor]

Džordž Bidel Eri

Ideja njegove aktivnosti kao pisca na polju matematike i fizike tokom ranog perioda njegove karijere može biti formirana iz činjenice da pre nego što je postavljen na ove pozicije, već je bio napisao čak tri vrlo važna memoranduma o filozofskim transakcijama Kraljevskog društva, i osam za Filozofsko društvo Kembridža. U opservatoriji Kembridž je Eri ubrzo pokazao svoje organizacione sposobnosti. Jedini teleskop u ustanovi kada ju je on preuzeo bio je meridijanski instrument, i on se tome energično posvetio. Usvajanjem standardnog načina rada i pažljivim planom redukcije, uspeo je da održi svoje opservacije u skladu sa modernim vremenom, te ih je godišnje objavljivao sa tačnošću koja je iznenađivala njegove savremenike. Uskoro je instaliran meridijanski instrument, te su započete redovne opservacije 1833. godine. Iste godine je vojvoda od Northamberlanda poklonio opservatoriji Kembridž objektivsko staklo od 12 inča, koje je montirano prema Erijevom dizajnu i pod njegovim nadzorom, iako konstrukcija nije bila završena pre nego što se on preselio u Grinič 1835. godine.

Erijeva dela su tokom ovog perioda podeljena između matematičke fizike i astronomije. Njegova dela o matematičkoj fizici se uglavnom bave pitanjima teorije svetlosti koja izranjaju iz njegovih profesorskih predavanja, među kojima treba posebno pomenuti njegov rad O difrakciji objektivskog stakla sa cirkularnim otvorom, i njegov proglas potpune teorije duge. Godine 1831. mu je dodeljena Kopli medalja Kraljevskog društva zahvaljujući ovim istraživanjima. Što se njegovih astronomskih istraživanja iz ovog perioda tiče, najvažnija su njegovo ispitivanje mase Jupitera, njegov izveštaj Britanskoj asocijaciji o razvoju astronomije tokom 19. veka, i njegov rad o nejednakosti dugog perioda kretanja Zemlje i Venere.

Jedan odeljak njegovog izveštaja bio je posvećen Poređenju napretka astronomije u Engleskoj u odnosu na druge zemlje, koji nije previše laskao Engelskoj. Ovaj pristup je neizbežno u velikom delu izbačen iz njegovih ličnih podviga.

Srednja gustina Zemlje[uredi | uredi izvor]

Jedno od najvažnijih Erijevih istraživanja bilo je njegovo određivanje srednje gustine Zemlje. Godine 1826. je došao na tu ideju da se pozabavi ovim problemom kroz eksperimente sa klatnom na vrhu i na dnu dubokog rudnika. Njegov prvi pokušaj koji je izveo iste godine u u rudniku Dilkot u Kornvolu, nije bio uspešan zbog nezgoda sa jednim od klatana. Drugi pokušaj 1828. godine je propao jer je rudnik poplavljen, te je prošlo mnogo godina dok mu se nije pružila nova prilika. Eksperimenti su na kraju održani u Harton pitu blizu Saut Šildsa 1854. godine. Njihov neposredan rezultat je prikazao da je gravitacija na dnu rudnika iznosila više nego na vrhu za 1/19286% svojeg iznosa, uzevši u obzir da je dubina iznosila 383 metara. Odatle je otišao ka finalnoj vrednosti specifične gustine Zemlje od 6.566.[5] Ovu vrednost, iako premašuje ovu prethodno utvrđenu drugačijim metodama, Eri je smatrao vrednom takmičarskog upoređivanja sa rezultatima drugih naučnika. (Trenutno prihvaćena vrednost gustine Zemlje iznosi 5.5153 g/cm³.)

Referentni geoid[uredi | uredi izvor]

Godine 1830. je Eri izračunao dužine polarnog i ekvatorijalnog radijusa Zemlje koristeći mere izračunate u Velikoj Britaniji. Iako su njegove mere zamenjene tačnijim brojevima radijusa, njegov geoid se još uvek koristi u Velikoj Britaniji za mapiranje Engleske, Škotske i Velsa jer se bolje uklapa u lokalni nivo mora (oko 80cm ispod svetskog proseka).[6][7]

Planetarne nejednakosti[uredi | uredi izvor]

Erijevo otkriće nove nejednakosti kretanja Venere i Zemlje je po nekima jedno do njegovih najvažnijih otkrića. Ispravljajući elemente Delambreovih solarnih tabela, počeo je da veruje u postojanje nejednakosti koju njihov konstruktor nije uočio. On nije uzalud dugo tražio razlog za to; trinaest puta je srednja kretnja Venere skoro jednaka osam puta srednjoj kretnji Zemlje, tako da razlika iznosi samo mali deo Zemljine srednje kretnje, i zbog činjenice da ternim koji zavisi od ove razlike, iako je ona sama vrlo mala, prima u intergaciji diferencijalnih jednačina multiplikator od 2.200.000, Eri je zaključio da postoji osetna nejednakost koja se proteže preko 240 godina. Ovo istraživanje je verovatno bilo najobimniji rad izvršen u Erijevo vreme na polju planetarne teorije, i predstavlja prvi određeni napredak u solarnim tabelama u Engleskoj od uspostavljanja teorije o gravitaciji kao priznanje ovog njegovog rada, uručena mu je Zlatna medalja Kraljevskog astronomskog društva 1833. godine (koju je po drugi put osvojio 1846. godine).

Kraljevski astronom[uredi | uredi izvor]

Erijev tranzitni krug, Grinič

U junu 1835. godine Eri je postavljen za Kraljevskog astronoma nasledivši Džona Ponda, te je započeo svoju dugu karijeru u nacionalnoj opservatoriji, što predstavlja njegovu glavnu titulu po kojoj se i proslavio. Stanje opservatorije u vreme kada je on postavljen za nadređenog je bilo takvo da je Lord Okland, prvi lord Admiraliteta, smatrao da treba biti zatorena, dok je Eri priznao da je bila u lošem stanju. Sa svojom uobičajenom energijom odmah je započeo sa reorganizacijom čitave ustanove. Preobrazio je tomove posmatranja, postavio je biblioteku, montirao ekvatorijalno postolje, te je organizovao novu magnetsku opservatoriju. Godine 1847. je podignuto azimutno postolje koje je dizajnirao Eri radi omogućavanja posmatranja Meseca ne samo sa meridijana, već gde god je vidljiv. Godine 1848. Eri je izmislio refleksnu zenitnu cev koja je zamenila prethodno korišćeni zenitni teleskop. Krajem 1850. godine podignut je veliki tranzitni krug sa otvorom od 203 milimetara (8 inča) i sa fokalnom dužinom od 3.5 metara (11 stopa i 6 inčeva), i još uvek se smatra glavnim instrumentom ove klase u opservatoriji. Montiranje ekvatorijala sa otvorom od 330 milimetara (13 inča) 1859. godine izazvalo je sledeći komentar u njegovom dnevniku te godine: „Sada nema nijedne osobe niti instrumenta u opservatoriji koji je bio ovde za vreme gospodina Ponda“, a transformacija je završena inauguracijom i spektroskopskim radom 1868. godine i fotografskom registracijom sunčevih pega 1873. godine.

Glavni meridijan u Griniču

Glavni poduhvat redukcije akumiliranih planetarnih opservacija napravljenih u Griniču od 1750. godine do 1830. godine je već bio otpočet pod Erijevim nadzorom kada je postao kraljevski astronom. Ubrzo nakon toga je preuzeo ozbiljan posao smanjenja ogromne količine osmatranja Meseca u Griniču tokom istog perioda pod direkturom Džejmsa Bredlija, Natanijela Blisa, Nevila Maskelina i Džona Ponda, da bi snosio troškove od kojih je velika suma novca dodeljena od strane Riznice. Kao rezultat toga, ne manje od 8.000 lunarnih osmatranja je spašeno od zaborava, a 1846. godine su stavljena na raspolaganje astronoma u obliku koji im je omogućavao da budu direktno korišćene za poređenje sa teorijom i radi poboljšavanja tabela mesečevih kretnji.

Za ovaj rad je Eri dobio 1848. godine pismenu pohvalnicu Kraljevskog astronomskog društva, a to je odmah navelo Pitera Andersona Hansena na otkriće dve nove nejednakosti u mesečevoj kretnji. Nakon što je završio ova smanjenja, Eri je izvršio istrage pre nego što se latio teorijskih istraga povezanih sa njima, bilo da se neki drugi naučnik bavio tom temom, saznao je da je Hansen počeo da se bavi pod patronažom kralja Danske, ali je, zbog smrti kralja i manjka finansija postojala velika opasnost da će biti primoran da prekine svoja istraživanja, te je u Hansenovo ime zatražio od Admiraliteta sumu novca potrebnu za nastavak istraživanja. Njegov zahtev je odmah odobren, te su zbog toga čuvene Hansenove „Tables de la lune“ posvećene „Visokom Admiralitetu Visočanstva kraljice Velike Britanije i Irske“

Godine 1851. Eri je uspostavio novi glavni meridijan u Griniču. Ova linija, četvrti Grinički meridijan, postao je konačan i internacionalno prihvaćen 1884. godine.

Potraga za Neptunom[uredi | uredi izvor]

Karikatura Džordža Bidela Erija iz novembra 1875. godine

U junu 1846. godine, Eri je otpočeo korespondenciju sa francuskim astronomom Urbanom le Verijeom na temu prethodnog predviđanja da su nepravilnosti u kretanju Urana posledica udaljenog neotkrivenog tela. Svestan toga da je astronom sa Kembridža, Džon Kuč Adams već predložio da je i sam imao slične zaključke, 9. jula je Ejri zamolio Džejmsa Čalisa da otpočne sistematičnu potragu u nadi da će osigurati trijumf otkrivanja ovog tela za Britaniju. Na kraju, rivalska potraga u Bgrofinu od strane Johana Gotfrida Gala, ispitana od strane Le Verijea, osvojila je trku za prioritet.[8] Iako je Eri bio "iskorišćen na divljački način od strane i Engleza i Francuza"[9] zbog njegovog neuspeha da deluje brže na Adamsov predlog, a postoje i tvrdnje da je Adamskova komunikacija bila nejasna i odugovlačena,[8] kao i da potraga za novom planetom nije bila u opisu posla Kraljevskog astronoma.[10]

Lunarna teorija[uredi | uredi izvor]

Godine 1872. Eri je dobio ideju da se pozabavi lunarnom teorijom na novi način, i kada je imao 71. godinu započeo je mukotrpan rad koji je ova šema podrazumevala. Glavni opis njegovog metoda se može naći u "Mesečnim zapažanjima Kraljevskog astronomskog društva", izd. xxxiv, br. 3. Uglavnom se sastoji u prihvaćanju finalnih numeričkih izraza Šarla-Užena Delanaja za dužinu, širinu i paralaksu, sa simboličkim terminom koji se vezuje za svaki broj, čija je vrednost trebalo da bude određena substitucijom u jednačini kretanja.

Metod funkcije pritiska[uredi | uredi izvor]

Godine 1862. Eri je predstavio novu tehniku za određivanje polja napora i pritiska u snopu.[11] Ova tehnika, koja se nekada naziva Erijev metod funkcije pritiska, može se koristiti radi pronalaženja rešenja mnogih dvodimenzionalnih problema na polju čvrste mehanike.

Katastrofa na mostu Taj[uredi | uredi izvor]
Prvobitni Taj most
Uništenje taj mosta

Eri je bio konsultant u oblasti brzine vetra i pritiska sa kojim se može susreti most koji je dizajnirao Tomas Buč za Severnu britansku železnicu krajem sedamdesetih godina 19. veka. Smatrao je da se može očekivati pritisak ne veći od oko 10 funti po kvadratnoj stopi, što je Buč primenio na Taj mostu u čijoj je izgradnji učestvovao. Međutim, tokom velikih oluja je očekivan mnogo veći pritisak. Ejri je pozvan da priloži dokaze pred zvaničnom ispitivačkom komisijom koja se bavila katastrofom na mostu Taj, gde je zbog svog saveta bio žestoko kritikovan. Međutim, problemi otpornosti vetru velikih struktura su bili malo poznati, te je od Kraljevske komisije zatraženo da se pozabavi problemom pritiska vetra.[12]

Privatni život[uredi | uredi izvor]

Džon Bidel Eri, 1883)

U julu 1824. godine, Eri je upoznao Rikardu Smit (1804–1875), "pravu lepoticu", na pešačkoj turi po Derbišajru. Kasnije je zabeležio, „Oči su nam se susrele... i moja sudbina je bila zapečaćena... Nisam mogao da se oduprem činjenici da mi moramo biti ujedinjeni“, i Eri ju je zaprosio dva dana kasnije. Rikardin otac, sveštenik Ričard Smit, smatrao je da Eriju fale finansijski izvori da bi oženio njegovu ćerku. Tek 1830. godine, kada je Eri dobio posao pri Kembridžu, dobio je i dozvolu za brak.[8][13][14]

Erijevi su imali devetoro dece, najstarija tri su preminula još u detinjstvu. Najstariji preživeli, Vilfrid Eri, je bio dizajner i inžinjer Orvel ark opservatorije "pukovnika" Džordža Tomlajna.[15][16] Vilfridova ćerka je bila umetnica Ana Ejri.[16]

Njegova najstarija ćerka, Hilda (1840–1916), udala se za Edvarda Rauta 1864. godine.[17] Eri je proglašen vitezom 17. juna 1872.[18]

Eri se penzionisao 1881. godine, živeći sa svoje dve udate ćerke u Krums hilu u blizini Griniča. Godine 1891. je doživeo pad i pretrpeo teške unutrašnje povrede koje su zahtevale hitnu operaciju, koju je on preživeo, da bi umro dva dana kasnije. Eri i članovi njegove porodice su sahranjeni u crkvi Svete Marije u Plejfordu, u Safolku.

Legat i počasti[uredi | uredi izvor]

  • Izabran je za predsednika Kraljevskog astronomskog društva četiri puta.
  • Strani počasni član Američke akademije umetnosti i nauka (1832)[19]
  • Krater Eri na Marsu je imenovan po njemu.[20] U tom krateru se nalazi i manji krater Ejri-0 čija lokacija predstavlja primarni meridijan te planete, kao što na Zemlji to predstavlja lokacija Erijevog teleskopa iz 1850. godine.[21]
  • Dobitnik nagrade Laland za astronomiju od strane Francuske akademije nauka, 1834
  • Postoji i lunarni krater Eri nazvan u njegovu čast.[22]
  • Ejrijeva teorija talasa je linearna torija za propagiranje gravitacionalnih talasa na površini tečnosti.[23]
  • Eri funkcije Ai(x) i Bi(x) i diferencijalna jednačina iz koje one proizilaze su nazvane u njegovu čast, kao i Eri disk i Eri tačke.

Reference[uredi | uredi izvor]

  • Javno vlasništvo Ovaj članak uključuje tekst iz publikacije koja je sada u javnom vlasništvu: Chisholm, Hugh, ur. (1911). Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski) (11 izd.). Cambridge University Press.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Ser Džordž Bidel Eri”. Enciklopedija Britanika. Kembridž: Štampa univerziteta Kembridž. 1911. OCLC 70608430. Pristupljeno 29. 6. 2014. 
  2. ^ O'Connor, John J.; Robertson, Edmund F. „Džordž Bidel Ejri”. MacTutor History of Mathematics archive. University of St Andrews. 
  3. ^ Autobiografija Ser Džordža Bidela Erija (videti Gugl knjige)
  4. ^ Ser Džordž Bidel Eri. Pamflet dostupan u Plejfortskoj crkvi
  5. ^ Ejri, Dž. B. (1856). „Prihvatanje eksperimenata sa klatnom izvršenim u Hartonu, u svrhu utvrđivanja srednje gustine Zemlje”. Filozofske transakcije Kraljevskog društva. 146: 343—355. doi:10.1098/rstl.1856.0015. 
  6. ^ „Grinički Meridijan”. Kraljevska opservatorija, Grinič. Pristupljeno 9. 5. 2014. 
  7. ^ „Vodič za koordinantne sisteme” (PDF). Ordnance Survey. Arhivirano iz originala (PDF) 04. 04. 2016. g. Pristupljeno 9. 5. 2014. 
  8. ^ a b v Academy, British (2006). Airy „Sir George Biddell (1801–1892)” Proverite vrednost parametra (pomoć). Oxford Dictionary of National Biography (Online izd.). Oxford; New York: Oxford University Press. OCLC 56568095. Pristupljeno 24. 2. 2008.  (subscription or UK public library membership required)
  9. ^ Eri, Džordž Bidel; Ejri, Vilfrid (1896). Autobiografija ser Džordža Bidela Eri. Štampa univerziteta Kembridž. OCLC 13130558. Pristupljeno 24. 2. 2008. 
  10. ^ Hačins, R. (2004). „Adams, Džon Kuč (1819–1892)”. Oksfordski rečnik nacionalnih biografija (Online izd.). Oksford; Njujork: Štsampa univerziteta Oksford. OCLC 56568095. Pristupljeno 24. 2. 2008.  (subscription or UK public library membership required)
  11. ^ Ejri, Dž. B. (1863). „O sojevima unutrašnjosti snopa”. Filozofske transakcije Kraljevskog društva. 153: 49—80. doi:10.1098/rstl.1863.0004. 
  12. ^ Luis, P. R. (2004). Prelepi železnički most srebrnastog Taja: ponovna istraga katastrofa na mostu taj iz 1879. godine. London: NPI Media Group. str. 115—116. ISBN 978-0-7524-3160-4. 
  13. ^ Chapman, Allan (januar 1998). „The Female Touch”. Astronomy Now. 12: 43—47. 
  14. ^ Chapman, Allan (jun 2003). „Porters, watchmen, and the crime of William Sayers: the non-scientific staff of the Royal Observatory, Greenwich, in Victorian times”. Journal of Astronomical History and Heritage. James Cook University. 6 (1): 27. Bibcode:2003JAHH....6...27C. 
  15. ^ Goward, K. J. (2005). „G B Airy's Country Retreat”. Institute of Astronomy. University of Cambridge. Arhivirano iz originala 7. 8. 2007. g. Pristupljeno 9. 9. 2007. 
  16. ^ a b Goward, Kenneth J. (2006). „Founding of Orwell Park Observatory”. Institute of Astronomy. University of Cambridge. Arhivirano iz originala 15. 11. 2007. g. Pristupljeno 16. 12. 2007. 
  17. ^ Fjuler, A. T. (2004) "Raut, Edvard Džon (1831–1907)", Oksfordski rečnik nacionalnih biografija, Štampa univerziteta Oksford, Pristupljeno: 9. septembar 2007 (subscription or UK public library membership required)
  18. ^ „No. 23868”. The London Gazette. 18. 6. 1872. 
  19. ^ „Knjiga članova, 1780–2010: Glava A” (PDF). American Academy of Arts and Sciences. Pristupljeno 6. 4. 2011. 
  20. ^ „Imenovanje Marsa: Krater, krateri”. Imenovanje planeta. USGS: Astrogeološki istraživački program. Pristupljeno 16. 8. 2007. 
  21. ^ Morton, Oliver (2002). Mapiranje Marsa: Nauka, mašta i rođenje sveta. Njujork: Pikador SAD. str. 22—23. ISBN 978-0-312-24551-1. 
  22. ^ Koks, E. E. i Koks, Dž. S. (1995). Ko je ko na Mesecu: Biografski rečnik lunarne nomenklature. Izdavači Tjudor. ISBN 978-0-936389-27-1. 
  23. ^ Holthvidžsen, Leo H. (2007). Talasi u okeanskim i obalnim vodama. Kembridž: Štampa univerziteta Kembridž. str. 106. ISBN 978-0-521-86028-4. 
Džordž Bidel Eri na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Џорџ_Бидел_Ери&oldid=27417803”