Математичар
| Математичар | |
|---|---|
 Архимед, старогрчки математичар | |
| Занимање | |
| Назив занимања | математичар |
Подручје рада | Математика |
| Опис | |
| Поља рада | аритметика, алгебра, геометрија, анализа |
| Квалификације | Факултет |
Математичар је особа чија је главна област рада математика.
Математика[уреди | уреди извор]
Математика (грчки: μαθηματική што значи учење) је формална и егзактна наука која је настала изучавањем фигура и рачунањем с бројевима. Под математиком се у ширем смислу подразумева да је она наука о количини (аритметика), структури (алгебра), простору (геометрија) и промени (анализа).[1]
На српском језику се математика изучава, нпр. на Математичком факултету Универзитета у Београду и Математичкој гимназији.
Историја[уреди | уреди извор]
Један од најранијих познатих математичара био је Талес из Милета (око 624–546. пне.); он се сматра првим правим математичаром и првом познатом особом којој је приписано математичко откриће.[2] Он је заслужан за прву употребу дедуктивног расуђивања примењеног на геометрију, тако што је извео четири последице Талесове теореме.
Баудајана (око 900. године пне) је најранији познати математичар из Индије и вероватно први математичар на свету. Он је први израчунао вредност Pi. Питагорина теорема се данас налази већ у Баудајановим сутрама мада је написана годинама пре Питагориног доба.
Број познатих математичара је порастао када је Питагора са Самоса (око 582–507. пре Христа) основао Питагорејску школу, чија је доктрина била да математика влада универзумом и чији је мото био „Све је број“.[3] Питагорејци су сковали термин „математика” и са њима почиње проучавање математике ради ње саме.
Прва жена математичар забележена у историји била је Хипатија Александријска (350-415. године). Она је наследила свог оца на месту библиотекара у Великој библиотеци и написала многа дела из примењене математике. Због политичког спора, хришћанска заједница у Александрији ју је казнила претпостављајући да је умешана, тако што су је састругали њену кожу шкољкама (неки кажу да је кориштен цреп).[4]
Наука и математика у исламском свету током средњег века следиле су различите моделе и начине финансирања који су варирали првенствено на бази научника. Обимно покровитељство и снажна интелектуална политика коју су спроводили специфични владари су омогућили развој научног знања у многим областима. Финансирање превода научних текстова на друге језике је трајало све време владавине појединих халифа,[5] и показало се да су поједини научници постали стручњаци за дела која су преводили и заузврат добијали даљу подршку за наставак развоја одређених наука. Како су ове науке добиле ширу пажњу елите, више научника је било позвано и финансирано да проучавају одређене науке. Пример преводиоца и математичара који је имао користи од ове врсте подршке био је Мухамед ел Хорезми. Значајна карактеристика многих научника који су радили под муслиманском влашћу у средњем веку је да су често били полимати. Примери укључују рад на оптици, математици и астрономији Ибн Хeјсамa.
Ренесанса је Европи донела све већи нагласак на математици и науци. Током овог периода транзиције од углавном феудалне и црквене културе ка претежно секуларној, многи значајни математичари су имали друга занимања: Лука Пачоли (оснивач рачуноводства); Николо Фонтана Тартаља (познати инжењер и књиговођа); Ђироламо Кардано (најранији оснивач вероватноће и биномске експанзије); Роберт Рекорд (лекар) и Франсоа Вијет (адвокат).
Како је време пролазило, многи математичари су гравитирали универзитетима. Нагласак на слободном мишљењу и експериментисању почео је на најстаријим британским универзитетима почевши од седамнаестог века у Оксфорду са научницима Робертом Хуком и Робертом Бојлом, и на Кембриџу где је Исак Њутн био Лукасијански професор математике и физике. Прелазећи у 19. век, циљ универзитета широм Европе еволуирао је од подучавања „регургитације знања“ до „подстицања продуктивног размишљања“.[6] Године 1810. Хумболт је убедио пруског краља да изгради универзитет у Берлину. на основу либералних идеја Фридриха Шлајермахера; циљ је био да се демонстрира процес откривања знања и да се ученици науче да „у свим својим размишљањима воде рачуна о фундаменталним законима науке“. Тако су семинари и лабораторије почели да се развијају.[7]
Британски универзитети овог периода усвојили су неке приступе познате италијанским и немачким универзитетима, али пошто су већ уживали суштинске слободе и аутономију, промене су тамо почеле са добом просветитељства, истим утицајима који су инспирисали Хумболта. Универзитети у Оксфорду и Кембриџу су нагласили важност истраживања, вероватно аутентичније имплементирајући Хумболтову идеју о универзитету него чак и немачки универзитети, који су били подложни државним властима.[8] Све у свему, наука (укључујући математику) постала је фокус универзитета у 19. и 20. веку. Студенти су могли да спроводе истраживања на семинарима или лабораторијама и почели да израђују докторске тезе са више научног садржаја.[9] Према Хумболту, мисија Берлинског универзитета је била да се бави научним сазнањима.[10] Немачки универзитетски систем је подстицао професионална, бирократски регулисана научна истраживања која се обављају у добро опремљеним лабораторијама, уместо истраживања које су радили приватни и индивидуални научници у Великој Британији и Француској.[11] Заправо, Риег тврди да је немачки систем одговоран за развој модерног истраживачког универзитета, јер се фокусирао на идеју „слободе научног истраживања, наставе и студирања“.[12]
Занимање[уреди | уреди извор]
На основу српског Републичког завода за статистику,[13] занимање математичар (шифра 2120) је сврстано у категорије:
- (2) стручњаци и уметници,
- (21) Стручњаци основних и примењених наука и
- (212) Математичари, актуари и статистичари.
Поред опште категорије математичар постоје и следећа занимања:
- Математичар у области чисте/примењене математике
- Статистичар математичар
- Наставник математике
- Стручни сарадник у математици
На основу истраживања објављеног на порталу Завода за запошљавање Републике Српске, математичар је било једно од десет најбољих занимања у 2012. години.[14]
Награде и такмичења[уреди | уреди извор]
Не постоји Нобелова награда за област математике, мада је било случајева када су математичари добијали награде из других области, нпр. економије.
Заслужним математичарима се додељују следеће награде:
- Абелова награда (по Нилсу Абелу),
- Чернова медаља (по Шинг-Шен Черну),
- Филдсова медаља[15] (по Џон Филдсу),
- Гаусова награда (по Карлу Гаусу)
и друге.
Из области математике, се организују бројна такмичења на различитим школским нивоима:
- Међународна математичка олимпијада, најважније и најугледније такмичење из математике ученика средњих школа
- Балканска математичка олимпијада, годишње такмичење у математици ученика средњих школа из земаља чланица такмичења
и друга.
Математичке аутобиографије[уреди | уреди извор]
Неколико познатих математичара написало је аутобиографије делимично да би објаснили широј публици шта је то у математици због чега су желели да посвете своје животе њеном проучавању. Они пружају неке од најбољих увида у то шта значи бити математичар. Следећа листа садржи нека дела која нису аутобиографије, већ есеји о математици и математичарима са јаким аутобиографским елементима.
- Књига мог живота – Ђироламо Кардано[16]
- Извињење математичара - Г.Х. Харди[17]
- Математичаров зборник (поновно објављен као Литлевудов зборник) - Џ. Е. Литлевуд[18]
- Ја сам математичар - Норберт Винер[19]
- Желим да будем математичар - Пол Р. Халмос
- Авантуре једног математичара - Станислав Улам[20]
- Енигме случаја - Марк Кац[21]
- Рандомне криве - Нил Коблиц
- Љубав и математика - Едвард Френкел
- Математика без извињења - Мајкл Харис[22]
Значајни математичари[уреди | уреди извор]
Исак Њутн, 1642 – 1727
Леонард Ојлер, 1707 – 1783
Жозеф Луј Лагранж, 1736 – 1813
Карл Фридрих Гаус, 1777 – 1855
Бернхард Риман, 1826 – 1866
Анри Поенкаре, 1854 – 1912
Давид Хилберт, 1862 – 1943
Сриниваса Рамануџан, 1887 - 1920
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Кратка историја математике, Елементаријум, Научнопопуларни портал Центра за промоцију науке, Приступљено 2.11.2013.
- ^ Boyer 1991, стр. 43.
- ^ Boyer 1991, стр. 49.
- ^ „Ecclesiastical History, Bk VI: Chap. 15”. Архивирано из оригинала на датум 2014-08-14. Приступљено 2014-11-19.
- ^ Abattouy, Renn & Weinig 2001.
- ^ Röhrs, "The Classical Idea of the University," Tradition and Reform of the University under an International Perspective p.20
- ^ Rüegg 2004, стр. 5–6.
- ^ Rüegg 2004, стр. 12.
- ^ Rüegg 2004, стр. 13.
- ^ Rüegg 2004, стр. 16.
- ^ Rüegg 2004, стр. 17–18.
- ^ Rüegg 2004, стр. 31.
- ^ http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/userFiles/file/Metodologije/Klasifikacije/G201113003.pdf
- ^ http://www.zzzrs.net/index.php/vijest/istrazivanje_careercasta_deset_naboljih_poslova_u_2012._godini/
- ^ http://elementarium.cpn.rs/elementi/fildsova-medalja/
- ^ Cardano, Girolamo (2002), The Book of My Life (De Vita Propria Liber), The New York Review of Books, ISBN 1-59017-016-4
- ^ Hardy 1992
- ^ Littlewood, J. E. (1990) [Originally A Mathematician's Miscellany published in 1953], Béla Bollobás, ур., Littlewood's miscellany
, Cambridge University Press, ISBN 0-521-33702 X
- ^ Wiener, Norbert (1956), I Am a Mathematician / The Later Life of a Prodigy, The M.I.T. Press, ISBN 0-262-73007-3
- ^ Ulam, S. M. (1976), Adventures of a Mathematician, Charles Scribner's Sons, ISBN 0-684-14391-7
- ^ Kac, Mark (1987), Enigmas of Chance / An Autobiography, University of California Press, ISBN 0-520-05986-7
- ^ Harris, Michael (2015), Mathematics without apologies / portrait of a problematic vocation, Princeton University Press, ISBN 978-0-691-15423-7
Литература[уреди | уреди извор]
- Abattouy, Mohammed; Renn, Jürgen; Weinig, Paul (2001). „Transmission as Transformation: The Translation Movements in the Medieval East and West in a Comparative Perspective”. Science in Context. Cambridge University Press. 14 (1–2): 1—12. S2CID 145190232. doi:10.1017/S0269889701000011.
- Boyer (1991). A History of Mathematics.
- Dunham, William (1994). The Mathematical Universe. John Wiley.
- Halmos, Paul (1985). I Want to Be a Mathematician. Springer-Verlag.
- Hardy, G.H. (2012) [1940]. A Mathematician's Apology (Reprinted with foreword изд.). Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-60463-6. OCLC 942496876.
- Rüegg, Walter (2004). „Themes”. Ур.: Rüegg, Walter. A History of the University in Europe. 3. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-36107-1.
- Krantz, Steven G. (2012), A Mathematician comes of age, The Mathematical Association of America, ISBN 978-0-88385-578-2
- Berggren, Lennart; Borwein, Jonathan M.; Borwein, Peter B. (2004), Pi: A Source Book, New York: Springer, ISBN 978-0-387-20571-7
- Boyer, C.B. (1991) [1989], A History of Mathematics (2nd изд.), New York: Wiley, ISBN 978-0-471-54397-8
- Cuomo, Serafina (2001), Ancient Mathematics, London: Routledge, ISBN 978-0-415-16495-5
- Goodman, Michael, K.J. (2016), An introduction of the Early Development of Mathematics, Hoboken: Wiley, ISBN 978-1-119-10497-1
- Gullberg, Jan (1997), Mathematics: From the Birth of Numbers, New York: W.W. Norton and Company, ISBN 978-0-393-04002-9
- Joyce, Hetty (јул 1979), „Form, Function and Technique in the Pavements of Delos and Pompeii”, American Journal of Archaeology, 83 (3): 253—63, JSTOR 505056, S2CID 191394716, doi:10.2307/505056.
- Katz, Victor J. (1998), A History of Mathematics: An Introduction (2nd изд.), Addison-Wesley, ISBN 978-0-321-01618-8
- Katz, Victor J. (2007), The Mathematics of Egypt, Mesopotamia, China, India, and Islam: A Sourcebook, Princeton, NJ: Princeton University Press, ISBN 978-0-691-11485-9
- Needham, Joseph; Wang, Ling (1995) [1959], Science and Civilization in China: Mathematics and the Sciences of the Heavens and the Earth, 3, Cambridge: Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-05801-8
- Needham, Joseph; Wang, Ling (2000) [1965], Science and Civilization in China: Physics and Physical Technology: Mechanical Engineering, 4 (reprint изд.), Cambridge: Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-05803-2
- Sleeswyk, Andre (октобар 1981), „Vitruvius' odometer”, Scientific American, 252 (4): 188—200, Bibcode:1981SciAm.245d.188S, doi:10.1038/scientificamerican1081-188.
- Straffin, Philip D. (1998), „Liu Hui and the First Golden Age of Chinese Mathematics”, Mathematics Magazine, 71 (3): 163—81, doi:10.1080/0025570X.1998.11996627
- Tang, Birgit (2005), Delos, Carthage, Ampurias: the Housing of Three Mediterranean Trading Centres, Rome: L'Erma di Bretschneider (Accademia di Danimarca), ISBN 978-88-8265-305-7.
- Volkov, Alexei (2009), „Mathematics and Mathematics Education in Traditional Vietnam”, Ур.: Robson, Eleanor; Stedall, Jacqueline, The Oxford Handbook of the History of Mathematics, Oxford: Oxford University Press, стр. 153—76, ISBN 978-0-19-921312-2
- Aaboe, Asger (1964). Episodes from the Early History of Mathematics. New York: Random House.
- Bell, E.T. (1937). Men of Mathematics. Simon and Schuster.
- Burton, David M. The History of Mathematics: An Introduction. McGraw Hill: 1997.
- Grattan-Guinness, Ivor (2003). Companion Encyclopedia of the History and Philosophy of the Mathematical Sciences. The Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-7397-3.
- Kline, Morris. Mathematical Thought from Ancient to Modern Times.
- Struik, D.J. (1987). A Concise History of Mathematics, fourth revised edition. Dover Publications, New York.
- Gillings, Richard J. (1972). Mathematics in the Time of the Pharaohs. Cambridge, MA: MIT Press.
- Heath, Sir Thomas (1981). A History of Greek Mathematics. Dover. ISBN 978-0-486-24073-2.
- van der Waerden, B.L., Geometry and Algebra in Ancient Civilizations, Springer, 1983, ISBN 0-387-12159-5.
- Corry, Leo (2015), A Brief History of Numbers, Oxford University Press, ISBN 978-0198702597
- Hoffman, Paul (1998). The Man Who Loved Only Numbers: The Story of Paul Erdős and the Search for Mathematical Truth. Hyperion. ISBN 0-7868-6362-5.
- Menninger, Karl W. (1969). Number Words and Number Symbols: A Cultural History of Numbers. MIT Press. ISBN 978-0-262-13040-0.
- Stigler, Stephen M. (1990). The History of Statistics: The Measurement of Uncertainty before 1900. Belknap Press. ISBN 978-0-674-40341-3.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
 |
Математичар на Викимедијиној остави. |
- Друштво математичара Србије
- Occupational Outlook: Mathematicians. Information on the occupation of mathematician from the US Department of Labor.
- Sloan Career Cornerstone Center: Careers in Mathematics. Although US-centric, a useful resource for anyone interested in a career as a mathematician. Learn what mathematicians do on a daily basis, where they work, how much they earn, and more.
- The MacTutor History of Mathematics archive. A comprehensive list of detailed biographies.
- The Mathematics Genealogy Project. Allows scholars to follow the succession of thesis advisors for most mathematicians, living or dead.
- Weisstein, Eric W. „Unsolved Problems”. MathWorld.
- Middle School Mathematician Project Short biographies of select mathematicians assembled by middle school students.
