Adjuvans

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Adjuvans (od latinske reči adjuvare što znači „pomoći”) je pomoćno medicinsko sredstvo, sporedni lek čije je dejstvo slabije od osnovnog lek. U imunologiji, adjuvans je supstanca koja povećava ili modulira imuni odgovor na vakcinu,[1]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Sam termin adjuvans koji potiče od latinske reči adjuvare što znači „pomoći” prvi put ga je upotrebio francuski veterinar Gaston Ramon, koji je definisao adjuvans kao „supstancu koja primenjena u kombinaciji sa specifičnim antigenom indukuje jači imunski odgovor nego sam antigen”.[2] On je uočio da je nivo antitela na tetanus i difteriju bio viši kod konja kod kojih je na mestu injektovanja inaktivisanog toksina indukovan apsces. Razvoj apscesa Ramon je postigao injektovanjem skroba ili mrvica hleba, i time je potvrđena hipoteza da supstance koje indukuju razvoj lokalne inflamacije na mestu injektovanja antigena doprinose povećanoj produkciji antitela.[3]

Skoro u isto vreme, 1926. godine, Gleny sa saradnicama otkrio je adjuvantni efekat soli aluminijuma,[4] koji je kao adjuvans prvi put upotrebljen u humanim vakcinama 1932. godine. Od tada se soli aluminijuma smatraju jednim od najznačajnih adjuvanasa koji su do sada razvijeni.

Faze u razvoju adjuvanasa[uredi | uredi izvor]

Sa istorijskog aspekta, mogu se razdvojiti četiri razdoblja u razvoju adjuvanasa: [5]

Prvo razdoblje

Prvo razdoblje, obuhvata period između 1920. i 1940. godine, i smatra se inicijalnim za razvoj adjuvanasa za vakcine sa bakterijskim toksoidima.

Drugo razdoblje

Drugo razdoblje, koje obuhvata period između 1940. i 1970. godine, karakteriše šira upotreba ulja i aluminijuma kao adjuvanasa.

Treće razdoblje

Ovo razdoblje obuhvata period između 1970. i 1990. godine i karakteriše se razvojem sintetskih adjuvanasa i depo sistema.

Četvrto razdoblje

Ovo razdoblje, koje obuhvata period od 1990. godine do danas, karakteriše racionalni dizajn adjuvanasa koji aktiviraju urođeni imunski sistem.[6] U ovom razdoblju kada su početkom 1990-ih godina registrovane vakcine, prvenstveno namenjene za primenu kod životinja, koriste se i novi adjuvansi, koji pripadaju različitim klasama jedinjenja kao što su:

Uloga adjuvansa u vakcinama[uredi | uredi izvor]

U ranim danima proizvodnje vakcine, prvobitno se pretpostavljalo da su značajne varijacije u efikasnosti različitih serija iste vakcine bile posledica kontaminacije reakcionih posuda. Međutim, ubrzo je otkriveno da je pažljivije čišćenje reakcionih posuda smanjilo efikasnost vakcina i da su neki zagađivači korisni jer su zapravo pojačali imuni odgovor. Adjuvansi se primenju u vakcinama više od 90 godina, a dodaju se da bi se povećala imunogenost antigena koji imaju nizak imunostimulatorni potencijal. U vakcinama za primenu kod ljudi, najduže se kao adjuvansi koriste soli aluminijuma, ali je poslednjih decenija započela primena nekoliko novih adjuvanasa u sastavu vakcina koje su odobrene za primenu.

Dodavanje adjuvansa vakcinama ima za cilj da brže i jače indukuje zaštitni imunski odgovor kao i da smanji količinu antigena i broj imunizacija potrebnih da se postigne efikasan imunski odgovor.[9]

Izbor adjuvansa koji će biti adekvatan u formulaciji određene vakcine zavisi od brojnih parametara, kao što su fizičke i hemijske karakteristike antigena, tip imunskog odgovora koji se želi postići imunizacijom, starost ciljne populacije i put primene vakcine.[10]

Opšte informacije[uredi | uredi izvor]

Adjuvansi u imunologiji se često koriste da modifikuju ili pojačaju efekte vakcine, stimulišući imuni sistem da snažnije reaguje na vakcinu, čime se obezbeđuje veći imunitet na određenu bolest. Adjuvansi postižu ovaj zadatak oponašanjem specifičnih skupova evolucijski očuvanih molekula, takozvanih molekularnih obrazaca povezanih sa patogenom, koji uključuju lipozome, lipopolisaharide, molekularne kaveze za antigene, komponente zidova bakterijskih ćelija i jezgre endocitozne kiseline (kao što su dvolančana RNK, jednolančana DNK i DNK koja sadrži nemetilovane CpG dinukleotide).  

Pošto su imuni sistemi evoluirali da prepoznaju ove specifične antigene delove, prisustvo adjuvansa zajedno sa vakcinom može u velikoj meri povećati urođeni imuni odgovor na antigen povećanjem aktivnosti dendritskih ćelija, limfocita i makrofaga, oponašajući prirodnu infekciju.[11]

Neke bolesti uzrokovane odgovorom imunog sistema na spoljne agense, kao što je pollinoza, pojačane su prisustvom adjuvansa koji su prirodno povezani sa alergenom. Na primer, u slučaju bakterija koje su raspršene kroz vazduh vezane za polenova zrna i koje imaju sposobnost da stimulišu senzibilizaciju organizma.[12] Polen artemizije, Božjeg drvceta, rutkvice, abrašice (Artemisia abrotanum) je glavni vektor endotoksina u vazduhu. Ovo su prirodni adjuvansi za polinozu. Samo polen sa visokim sadržajem bakterija izaziva imunološku senzibilizaciju.[13]

Vrste adjuvanasa[uredi | uredi izvor]

  • Polen artemizije je glavni vektor endotoksina u vazduhu. Ovo su prirodni adjuvansi za polinozu. Samo polen sa visokim sadržajem bakterija izaziva imunološku senzibilizaciju.
    Neorganska jedinjenja: kalijum aluminijum, aluminijum hidroksid, aluminijum fosfat, kalcijum fosfat
  • Ulja: parafinsko ulje,  propolis (samo u pretkliničkim studijama),  pomoćno sredstvo 65 (na bazi ulja od kikirikija .  pomoćno sredstvo 65 je testirano u vakcinama protiv gripa 1970-ih, ali nikada nije komercijalizovano.[14]
  • Bakterijski proizvodi: ubijene bakterije vrste Bordetella pertussis, Mycobacterium bovis, toxoides, toksoidi.[15]
  • Biljni saponini iz porodice Quillajaceae,  ​soja, Polygala senega
  • Citokini: IL-1, IL-2, IL-12
  • Kombinacije: potpuni Frojndov adjuvans, nepotpun Frojndov pomoćnik.[15]
  • Ostale organske supstance: skvalen.[15]

Neorganski adjuvansi[uredi | uredi izvor]

Aluminijumove soli[uredi | uredi izvor]

Postoji mnogo adjuvansa, od kojih su neki neorganski, koji imaju potencijal da povećaju imunogenost .  je bila prva aluminijumska so korišćena za ovu svrhu, ali je skoro u potpunosti zamenjena aluminijum hidroksidom i aluminijum fosfatom u komercijalnim vakcinama.  Aluminijumske soli su najčešće korišćeni adjuvansi u ljudskim vakcinama. Njegova pomoćna aktivnost opisana je 1926. godine.[16]

Tačan mehanizam delovanja soli aluminijuma ostaje nejasan, ali su stečeni neki uvidi. Smatralo se da funkcionišu kao sistemi za isporuku, stvarajući rezervoare koji zarobljavaju antigene na mestu injekcije, omogućavajući sporo oslobađanje koje je nastavilo da stimuliše imuni sistem.  Međutim, studije su pokazale da hirurško uklanjanje ovih naslaga nije imalo uticaja na veličinu IgG1 odgovora.[17]

Stipsa može izazvati dendritske ćelije i druge imune ćelije da luče interleukin-1 beta (IL-1β), imunološki signal koji promoviše proizvodnju antitela. Stipsa se lepi za plazma membranu ćelije i preuređuje određene lipide u njoj. Dendritske ćelije se pokreću, pokupe antigen i kreću do limfnih čvorova, gde se vežu za pomoćnu T ćeliju .i verovatno izazivaju imuni odgovor. Drugi mehanizam zavisi od toga da stipsa ubija imune ćelije na mestu injekcije, iako istraživači nisu sigurni kako stipsa ubija ove ćelije. Nagađalo se da umiruće ćelije oslobađaju DNK koja služi kao imuni alarm. Neke studije su otkrile da DNK iz umirućih ćelija uzrokuje da se dendritske ćelije čvršće prianjaju za pomoćne T ćelije, što na kraju dovodi do povećanog oslobađanja antitela B ćelijama. Bez obzira na mehanizam, stipsa nije savršen adjuvans jer ne funkcioniše sa svim antigenima (npr. malarija i tuberkuloza ). ​

Organski adjuvansi[uredi | uredi izvor]

Frojndov kompletan adjuvans je rastvor inaktivirane Mycobacterium tuberculosis u mineralnom ulju razvijen 1930. godine. Nije dovoljno bezbedan za ljudsku upotrebu. Verzija bez bakterija, koja je samo ulje u vodi, poznata je kao nekompletan Frojndov adjuvans i pomaže vakcinama da duže oslobađaju antigene. Uprkos neželjenim efektima, njegova potencijalna korist dovela je do nekih kliničkih ispitivanja.[18]

Skvalen je prirodno organsko jedinjenje koje se koristi u vakcinama za ljude i životinje. Skvalen je ulje, sastavljeno od atoma ugljenika i vodonika, koje proizvode biljke i prisutno je u mnogim namirnicama. Skvalen takođe proizvodi jetra kao prekursor holesterola i prisutan je u sebumu .  MF59 je emulzija ulja u vodi skvalen adjuvansa koji se koristi u nekim ljudskim vakcinama. Više od 22 miliona doza vakcine koja sadrži skvalen je primenjeno bez zabrinutosti za bezbednost.[19]

Ekstrakt povrća QS-21 je lipozom sastavljen od biljnih saponina iz roda Quillaja saponaria.[20]

Monofosforil lipid A (MPL), detoksifikovana verzija lipopolisaharida Salmonella minnesota, stupa u interakciju sa TLR4 receptorom kako bi poboljšao imuni odgovor. Takođe je deo vakcine Shingrik.  ​

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Collin, Nicolas (2013). „Modern Vaccines/Adjuvants Formulation—Session 2 (Plenary II)”. Human Vaccines & Immunotherapeutics. 9 (9): 2015—2016. PMC 3906372 Slobodan pristup. PMID 23966098. doi:10.4161/hv.26208. 
  2. ^ Yamamoto, Rokuro (1924). „Sur les bases nouvelles de la sismophysique et sur la constitution interne du globe terrestre”. Annales de Physique. 10 (1): 293—345. ISSN 0003-4169. doi:10.1051/anphys/192410010293. 
  3. ^ Di Pasquale, A.; Preiss, S.; Tavares Da Silva, F.; Garçon, N. (2015). „Vaccine Adjuvants: From 1920 to 2015 and Beyond”. Vaccines (Basel). 3 (2): 320—43. PMC 4494348 Slobodan pristup. PMID 26343190. doi:10.3390/vaccines3020320 Slobodan pristup. 
  4. ^ Glenny, A. T.; Pope, C. G.; Waddington, Hilda; Wallace, U. (1926). „Immunological notes. XVII-XXIV”. Journal Pathol Bacteriol. 29 (1): 31—40. doi:10.1002/path.1700290106. .
  5. ^ Apostólico, Juliana de Souza; Lunardelli, Victória Alves Santos; Coirada, Fernanda Caroline; Boscardin, Silvia Beatriz; Rosa, Daniela Santoro (2016). „Adjuvants: Classification, Modus Operandi , and Licensing”. Journal of Immunology Research. 2016: 1—16. PMC 4870346 Slobodan pristup. PMID 27274998. doi:10.1155/2016/1459394 Slobodan pristup. 
  6. ^ Ott, Gary; Van Nest, Gary (2006-11-02). „Development of Vaccine Adjuvants: A Historical Perspective”. Vaccine Adjuvants and Delivery Systems: 1—31. doi:10.1002/9780470134931.ch1. 
  7. ^ Guy, B. (2007). „The perfect mix: Recent progress in adjuvant research”. Nat Rev Microbiol. 5 (7): 505—17. PMID 17558426. S2CID 25647540. doi:10.1038/nrmicro1681. .
  8. ^ Christensen, Dennis (2016). „Vaccine adjuvants: Why and how”. Hum Vaccin Immunother. 12 (10): 2709—11. PMC 5084984 Slobodan pristup. PMID 27551808. doi:10.1080/21645515.2016.1219003. 
  9. ^ Coffman, R. L.; Sher, A.; Seder, R. A. (2010). „Vaccine adjuvants: Putting innate immunity to work”. Immunity. 33 (4): 492—503. PMC 3420356 Slobodan pristup. PMID 21029960. doi:10.1016/j.immuni.2010.10.002. .
  10. ^ Reed, Steven G.; Orr, Mark T.; Fox, Christopher B. (2013). „Key roles of adjuvants in modern vaccines”. Nat Med. 19 (12): 1597—608. PMID 24309663. S2CID 5360604. doi:10.1038/nm.3409. .
  11. ^ „Immunization schedule in India 2020”. SuperBaby (na jeziku: engleski). 2020-06-23. Pristupljeno 2022-01-24. 
  12. ^ Oteros, J.; Bartusel, E.; Alessandrini, F.; Núñez, A.; Moreno, D. A.; Behrendt, H.; Schmidt-Weber, C.; Traidl-Hoffmann, C.; Buters, J. (2019). „Artemisia pollen is the main vector for airborne endotoxin”. Journal of Allergy and Clinical Immunology. 143 (1): 367—377. PMID 30012513. S2CID 51645690. doi:10.1016/j.jaci.2018.05.040. 
  13. ^ Oteros, J.; Bartusel, E.; Alessandrini, F.; Núñez, A.; Moreno, D. A.; Behrendt, H.; Schmidt-Weber, C.; Traidl-Hoffmann, C.; Buters, J. (2019). „Artemisia pollen is the main vector for airborne endotoxin”. Journal of Allergy and Clinical Immunology. 143 (1): 367—377. PMID 30012513. S2CID 51645690. doi:10.1016/j.jaci.2018.05.040. .
  14. ^ Smith, J. W.; Fletcher, W. B.; Peters, M.; Westwood, M.; Perkins, F. J. (1975). „Response to influenza vaccine in adjuvant 65-4”. The Journal of Hygiene. 74 (2): 251—259. PMC 2130368 Slobodan pristup. PMID 1054729. doi:10.1017/S0022172400024323. 
  15. ^ a b v Guimarães, L. E.; Baker, B.; Perricone, C.; Shoenfeld, Y. (2015). „Vaccines, adjuvants and autoimmunity”. Pharmacological Research. 100: 190—209. PMID 26275795. doi:10.1016/j.phrs.2015.08.003.  Greška kod citiranja: Neispravna oznaka <ref>; naziv „:22” je definisano više puta s različitim sadržajem
  16. ^ Apostólico, Juliana de Souza; Lunardelli, Victória Alves Santos; Coirada, Fernanda Caroline; Boscardin, Silvia Beatriz; Rosa, Daniela Santoro (2016). „Adjuvants: Classification, Modus Operandi , and Licensing”. Journal of Immunology Research. 2016: 1—16. PMC 4870346 Slobodan pristup. PMID 27274998. doi:10.1155/2016/1459394 Slobodan pristup. 
  17. ^ Hutchison, Sharon; Benson, Robert A.; Gibson, Vivienne B.; Pollock, Abigail H.; Garside, Paul; Brewer, James M. (2012). „Antigen depot is not required for alum adjuvanticity”. The FASEB Journal. 26 (3): 1272—1279. PMC 3289510 Slobodan pristup. PMID 22106367. doi:10.1096/fj.11-184556. 
  18. ^ Apostólico Jde, S.; Lunardelli, V. A.; Coirada, F. C.; Boscardin, S. B.; Rosa, D. S. (2016). „Adjuvants: Classification, Modus Operandi, and Licensing”. Journal of Immunology Research. 2016: 1—16. PMC 4870346 Slobodan pristup. PMID 27274998. doi:10.1155/2016/1459394 Slobodan pristup. 
  19. ^ Nguyen-Contant, Phuong; Sangster, Mark Y.; Topham, David J. (2021-03-17). „Squalene-Based Influenza Vaccine Adjuvants and Their Impact on the Hemagglutinin-Specific B Cell Response”. Pathogens (Basel, Switzerland). 10 (3): 355. ISSN 2076-0817. doi:10.3390/pathogens10030355 Slobodan pristup. 
  20. ^ Alving, Carl R.; Beck, Zoltan; Matyas, Gary R.; Rao, Mangala (2016). „Liposomal adjuvants for human vaccines”. Expert Opinion on Drug Delivery. 13 (6): 807—816. PMID 26866300. S2CID 30639153. doi:10.1517/17425247.2016.1151871. 


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Адјуванс&oldid=27442210”