Pređi na sadržaj

Aksel Hajberg (ostrvo)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Aksel Hajberg
Geografija
Površina43.178 km2
Visina2.210 m
Najviši vrhAutluk Pik
Administracija
Najveći gradnenaseljeno
Demografija
Stanovništvo0
Gustina st.0 stan./km2

Ostrvo Aksel Hajberg (engl. Axel Heiberg Island) je jedno od većih ostrva u kanadskom arktičkom arhipelagu.[1] Površina iznosi oko 43.178 km², po kojoj je ostrvo 31. u svijetu i 7. u Kanadi po veličini. Najviši vrh je Autluk pik (Outlook Peak) sa visinom od 2.210 m.

Ostrvo je poznato po neobičnim fosiliziranim šumama koje datiraju iz Eocenskog perioda. Šuma na Aksel Hajberg ostrvu je nekad bila šuma slična današnjim crnogoričnim šumama u mjestima sa obiljem padalina.

Kao jedan od većih članova Arktičkog arhipelaga, ovo ostrvo takođe je član Sverdrapskih ostrva i Ostrva kraljice Elizabete. Poznato je po svojim neobičnim fosilnim šumama, koje datiraju iz perioda eocena.[2] Zbog nedostatka mineralizacije u mnogim šumskim primercima, tradicionalna karakterizacija „fosilizacije” nije primenjiva za ove šume i „mumifikacija” može biti jasniji opis. Fosilni zapisi pružaju snažne dokaze da je šuma Aksel Hajberg bila močvarna šuma na visokim geografskim širinama.[3]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Topografija ostrva Aksel Hajberg
Satelitska fotomontaža ostrva Aksel Hajberg

U daljoj istoriji ostrvo je bilo naseljeno Inuitima,[4][5] ali oko 1900, kada je dobilo ime, bilo je nenaseljeno. Oto Sverdrup je ostrvu dao ime Aksel Hajberg po sponzoru ekspedicije, koja ga je istražila 1900–01. Dao joj je ime po Akselu Hajbergu, finansijskom direktoru norveške pivare Ringnes.[6] Drugi istraživači su posetili ostrvo početkom 20. veka, tokom kojeg je Norveška polagala pravo na njega do 1930. Sada je deo teritorije Nunavut, Kanada. Tek kasnih 1940-ih, ostrvo je snimljeno iz vazduha u okviru operacije Polaris Armije Sjedinjenih Država. Godine 1955, dva geologa iz Geološkog zavoda Kanade, N.J. Makmilan i Sauter, prešli su unutrašnjost kao deo operacije Franklin. Makmilanova zapažanja glečera Band, na severozapadu ostrva Aksel Hajberg, najranija su glaciološka zapažanja na terenu koja su objavljena u naučnoj publikaciji.

Godine 1959. naučnici sa Univerziteta Makgil istražili su Ekspedicioni fjord (ranije Ser fjord ili Južni fjord) na centralnom ostrvu Aksel Hajberg. Ovo je rezultiralo osnivanjem Arktičke istraživačke stanice Makgil (79° 26′ N 90° 46′ W / 79.433° S; 90.767° Z / 79.433; -90.767 (McGill Arctic Research Station)), izgrađene 8 km (5,0 mi) u unutrašnjosti od Ekspedicionog fjorda 1960. Ona se sastoji se od male istraživačke kolibe, kuhinje i 2 privremene zgrade koje mogu udobno da prime 8-12 osoba. Stanica je u početku bila intenzivno korišćena tokom ranih 1960-ih, tokom kojih je bilo prisutno 20 stanovnika. Arktička istraživačka stanica Makgil je aktivna od marta do avgusta, a istraživanja su trenutno fokusirana na polarnu geomorfologiju, geologiju, glaciologiju, permafrost, klimatske promene i polarnu mikrobiologiju. Tokom poslednjih 10–15 godina, služila je kao značajan analog Marsu za astrobiološka istraživanja koja proučavaju život i nastanjivost polarnog kriookruženja i testiraju instrumentalne platforme za planetarno istraživanje na terenu.

U leto 1972. godine, ekspedicija britanskog Armijskog planinarskog udruženja rezultirala je imenovanjem glečera Skejf, nakon slučajne smrti narednika Keneta Skejfa.

Tokom leta 1986. godine, kanadska ekspedicija na čelu sa dr Džejmsom Bejsingerom krenula je da istražuje veoma neobičnu fosilnu šumu na Aksel Hajbergu. Nalazi ovih i narednih ekspedicija su od tada popularno izveštavani u Kanadi.[7][8][9] Pre više od 40 miliona godina tokom eocenske epohe, šuma visokog drveća cvetala je na ostrvu Aksel Hajberg. Drveće je dostizalo visinu do 35 m (115 ft); neka stabla su možda rasli 500 do 1000 godina. U to vreme, polarna klima je bila topla, ali su zime još uvek bile mračne tri meseca. Kako je drveće padalo, fini sediment u kome je rasla šuma štitio je biljke. Umesto da se pretvore u okamenjene „kamene” fosile, ona su se ultimano mumificirala hladnom, suvom arktičkom klimom, a tek nedavno je izložena erozijom.[10] Naučnici sa botaničkog instituta Komarov Ruske akademije nauka u Sankt Peterburgu dali su nekoliko grama drveta četinara Metasekvoja sa nalazišta genetičkim istraživačima na Nacionalnom univerzitetu Altaja, koji su uporedili DNK sekvence drevnog drveta sa DNK savremenog drveta, i utvrdili da su skoro identične.[11] Naučnici Instituta Komarov su takođe otkrili dvolančane DNK molekule u fosilnim listovima Metasequoia sa ostrva Aksel Hajberg.[12]

Još 1999. godine, očuvanje ovog jedinstvenog lokaliteta bilo je predmet zabrinutosti, jer se fosilno drvo bivalo lako oštećeno i erodirano nakon što je bilo izloženo. Postojala je zabrinutost da su turisti sa arktičkih krstarenja uzimali drva i da su lokaciju uznemiravali kanadski vojni helikopteri iz obližnje baze, pa čak i sami naučnici u svojim studijama.[13] Bilo je poziva za većom zaštitom tog područja. Ono trenutno nema zvanični status, delom zato što su potraživanja za zemljište morala da budu rešena. Ali sada Nunavut razmatra kako najbolje da zaštiti fosilnu šumu, verovatno uspostavljanjem teritorijalnog parka koji će se zvati Napaktulik, „gde ima drveća“.[10][14]

Zanimljivi životinjski fosili su otkriveni na ostrvu, uključujući izuzetno očuvan primerak drevne kornjače iz roda Aurorachelys i, identifikovan 2016, humerus ptice iz roda Tingmiatornis.[15][16]

Glacijacija[uredi | uredi izvor]

Beli glečer je dolinski glečer koji zauzima 38,7 km2 (14,9 sq mi) u oblasti Ekpedicionog fjorda na ostrvu Aksel Hajberg (79° 30′ N 090° 50′ W / 79.500° S; 90.833° Z / 79.500; -90.833 (White Glacier)). Prostire se na nadmorskoj visini od 56 do 1.782 m (184 do 5.846 stopa), raspon koji, kako je primetio Djurgerov (2002),[17] premašuje samo Devonska ledena kapa na svetskoj listi glečera sa izmerenim masenim balansom. Debljina leda dostiže ili prelazi 400 m (1.300 ft). Njegovo maksimalno proširenje u novijoj istoriji, označavajući napredovanje glečera kao odgovor na zahlađenje malog ledenog doba, postignuto je tek krajem 18. veka, a najverovatnije početkom 20. veka. Postoje dokazi da se povlačenje kraja, ranije na oko 5 m (16 ft) godišnje, usporava (Cogley et al. 1996a; Cogley and Adams 2000). Beli glečer je bio tema mnogih radova u glaciološkoj literaturi od 1960. godine, npr.[18][19][20] Miler (1962)[18] je bio izvor sada već klasičnog dijagrama koji razrađuje i ilustruje koncept „lica glečera“.

Fosilizirana šuma[uredi | uredi izvor]

Tokom ljeta 1986, kanadska ekspedicija je otkrila neobičnu fosiliziranu-mumificiranu šumu na ostrvu.

Šuma je ugrožena od turista koji stižu tokom arktičkih krstarenja i odnose dijelove stabala kao suvenire.

  • Ostrvo Aksel Hajberg.
    Ostrvo Aksel Hajberg.
  • Bazaltne stijene.
    Bazaltne stijene.
  • Mumificirani panj.
    Mumificirani panj.
  • Avion za snabdijevanje na ostrvu.
    Avion za snabdijevanje na ostrvu.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Area of major sea islands, by region Arhivirano avgust 12, 2004 na sajtu Wayback Machine
  2. ^ „The Fossilized Forest Of Axel Heiberg Island”. The University of British Columbia. Pristupljeno 15. 11. 2019. 
  3. ^ Williams, C.J.; Johnson, A.H.; LePage, B.A.; Vann, D.R.; Sweda, T. (2003). „Reconstruction of Tertiary Metasequoia Forests II". Structure, Biomass and Productivity of Eocene Floodplain Forests in the Canadian Arctic”. Paleobiology. 29 (2): 271—292. S2CID 131497232. doi:10.1666/0094-8373(2003)029<0271:rotmfi>2.0.co;2. 
  4. ^ Schledermann, Peter (1975). „A Late Dorset Site on Axel Heiberg Island”. Arctic. 28 (4): 300. doi:10.14430/arctic2847 Slobodan pristup. 
  5. ^ Kalkreuth, Wolfgang; Sutherland, Patricia D. (1998). „The Archaeology and Petrology of Coal Artifacts from a Thule Settlement on Axel Heiberg Island, Arctic Canada”. Arctic. 51 (4): 345—349. JSTOR 40511852. doi:10.14430/arctic2847 Slobodan pristup. 
  6. ^ Barr, Susan (2014-09-28). „Axel Heiberg”. Ur.: Helle, Knut. Norsk biografisk leksikon (na jeziku: norveški). Oslo: Kunnskapsforlaget. Pristupljeno 8. 12. 2016. 
  7. ^ Thurston, Harry "Icebound Eden" in Equinox (Camden East, Ont) 3:72. 1986
  8. ^ Basinger, James F "Our 'Tropical' Arctic" in Canadian Geographic (Ottawa) 106:28. 1987
  9. ^ Foster, Janet "Journey to the Top of the World" Toronto: Greey de Pencier. 1987
  10. ^ a b Nunatsiaq Online, 26 October
  11. ^ Samuel Daniel, "Russia first decoded DNA of ancient trunk" (17 December 2018) https://scienceinfo.net/russia-first-decoded-dna-of-ancient-trunk.html
  12. ^ Igor A. Ozerov et al., "Use of DNA-specific stains as indicators of nuclei and extranuclear substances in leaf cells of the Middle Eocene Metasequoia from Arctic Canada" in Review of Palaeobotany and Palynology, Volume 279, August 2020, 104211: https://doi.org/10.1016/j.revpalbo.2020.104211
  13. ^ C. Bigras; M. Bilz; D. Grattan; C. Gruchy (1995). „Erosion of the Geodetic Hills Fossil Forest, Axel Heiberg Island, Northwest Territories”. Arctic. 48 (4): 342—353. doi:10.14430/arctic1258 Slobodan pristup. 
  14. ^ Jahren, A.H. (2007). „The Arctic Forest of the Middle Eocene”. Annual Review of Earth and Planetary Sciences. 35 (1): 509—540. Bibcode:2007AREPS..35..509J. S2CID 130545959. doi:10.1146/annurev.earth.35.031306.140125. 
  15. ^ Wall, Michael (2009-02-01). „Tropical Turtle Fossil Discovered in the High Arctic”. Wired. 
  16. ^ Bono, Richard (2016-12-19). „A Large Ornithurine Bird (Tingmiatornis arctica) from the Turonian High Arctic: Climatic and Evolutionary Implications”. Nature. 6: 38876. Bibcode:2016NatSR...638876B. PMC 5171645 Slobodan pristup. doi:10.1038/srep38876. 27991515. 
  17. ^ Dyurgerov, M.B. (2002). „Glacier Mass Balance and Regime: Data of Measurements and Analysis”. Occasional Paper 55, Institute of Arctic and Alpine Research, University of Colorado. 
  18. ^ a b Müller, F. (1962). „Zonation of the accumulation area of the glaciers of Axel Heiberg Island, N.W.T.”. Journal of Glaciology. 4 (33): 302—310. doi:10.1017/S0022143000027623 Slobodan pristup. 
  19. ^ Blatter, H. (1987). „On the thermal regime of an arctic valley glacier: a study of White Glacier, Axel Heiberg Island, N.W.T., Canada”. Journal of glaciology. 33 (114): 200—211. Bibcode:1987JGlac..33..200B. doi:10.1017/S0022143000008704 Slobodan pristup. 
  20. ^ Cogley, J.G.; W.P. Adams; M.A. Ecclestone; F. Jung-Rothenhäusler; C.S.L. Ommanney (1996). „Mass balance of White Glacier, Axel Heiberg Island, N.W.T., Canada, 1960-91”. Journal of Glaciology. 42 (142): 548—563. Bibcode:1996JGlac..42..548C. doi:10.1017/S0022143000003531 Slobodan pristup. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Aksel Hajberg na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Аксел_Хајберг_(острво)&oldid=27555037”