Aktivnosti i terapija uz pomoć konja
Aktivnosti i terapija uz pomoć konja označavaju grupu aktivnosti kojima je zajedničko uključivanje osoba sa invaliditetom ili bilo kakvom vrstom poteškoća i konja, a ciljevi mogu da budu poboljšanja kvaliteta života u širem smislu, do specifičnih terapijskih ciljeva. Za ovu široku grupu aktivnosti često se upotrebljava naziv terapijsko jahanje.
Osobe sa najrazličitijim stanjima i oboljenjima, poput moždanog udara, cerebralne paralize, poteškoća u učenju, autizma ili daunovog sindroma, bilo da su uzrasta od dve ili pedeset godina mogu osetiti benefite od aktivnosti i terapija uz pomoć konja. Na konju oni nemaju ograničenja kao u svakodnevnom životu. Pored prijatnog doživljaja koji imaju u kontaktu sa konjima, poboljšavaju se njihove motorne i psihosocijalne funkcije. Kroz sve oblike terapijskog jahanja dolazi do razvoja potencijala, samopotvrđivanja i socijalizacije. Gradi se novi, humani odnos u životu jahača sa drugim živim bićem – konjem, koji se reflektuje na odnose prema drugim živim bićima.[1]
Istorija[uredi | uredi izvor]
Zabeleženo je da su se konji koristili još u vreme Starih Grka, 600 g. pre Hrista, ne samo kao prevozno sredstvo već i kao način za poboljšanje zdravlja i dobrobiti bolesnih ljudi. Kasnije, kroz vekove, postoje dokazi da su se konji sve češće koristili u terapiji. Zanimljivo je da je Engleska još na prelazu 19. u 20. vek priznala jahanje za osobe sa invaliditetom kao koristan oblik terapije, te da je tokom Prvog svetskog rata država omogućila terapiju jahanjem u Oksfordskoj bolnici za ranjene vojnike. Takođe u Skandinaviji, 1946. je već nakon dve razorne epidemije NARHA dečije paralize uvedena terapija jahanjem.
Procvat terapijskog jahanja događa se 1952. nakon Olimpijskih Igara u Helsinkiju, gde je Liz Hartel u dresurnoj kategoriji Grand Prix, osvojila srebro uprkos preležanoj dečijoj paralizi. Ta pobeda nije bila važna samo za nju, već i za sve druge osobe s posebnim potrebama jer je skrenula pažnju da osobe sa invaliditetom imaju velike mogućnosti i potencijale u sportskom jahanju.1969. godine su osnovane dve najuticajnije organizacije za terapijsko jahanje.
U SAD (Virdžinija) osnovano je udruženje “The North American Riding for the Handicapped Association” (NARHA), današnji PATH Intl, a u Evropi “The British Riding for the Disabled Association” (RDA) osnovana je uz podršku kraljevske porodice. 1980. u Briselu je osnovana međunarodna organizacija “Federation Riding for Disabled International” (FRDI).
Lečenje hipoterapijom priznato je i u Norveškoj, Nemačkoj, Austriji, Sloveniji itd. Srbija dobija prvog hipoterapeuta i desetak terapeuta za aktivnosti i terapije uz pomoć konja 2013. godine.
Konj terapeut[uredi | uredi izvor]
Jako je važno da životinja bude mirna i obučena za terapiju, pa se konji pažljivo biraju, kako bi se kvalitet njihovih pokreta, koji direktno utiču na jahača-pacijenta, maksimalno iskoristio. Terapija traje 30 minuta, a često se koriste različita pomagala i didaktička sredstva, kao što su loptice, obruči, igračke... Terapija se sprovodi u prirodi, uz igru i zabavu, a rezultati se postižu vrlo brzo, u zavisnosti od dijagnoze i faze oboljenja. Članovi tima su terapeut, asistent i vodič konja koji ima važnu ulogu kako bi se različiti apsekti pokreta konja iskoristili na najbolji mogući način, čas najefikasnije iskoristio i dobili najbolji rezultati.
Terapijsko jahanje[uredi | uredi izvor]
Evropski pristup terapijsko jahanje deli na osnovu sledećih područja: medicina, psihologija, pedagogija i sport, a unutar tih oblasti postoje i različiti oblici terapijskog jahanja: hipoterapija, radna terapija, psihoterapija, specijalno pedagoško jahanje i parakonjarstvo. Uključivanje korisnika u parakonjarstvo, tj. rekreativno i sportsko jahanje osoba sa invaliditetom, predstavlja veliki uspeh za ove osobe i njihove porodice, jer ono podrazumeva visok stepen samostalnosti i zadovoljstva. Terapijski učinci bilo koje aktivnosti sa konjima se postižu pre svega zahvaljujući jedinstvenom kretanju konja i prirodi njegovog bića. Iz svih oblika terapijskog jahanja posebno se izdvaja hipoterapija.
Hipoterapija[uredi | uredi izvor]
Hipoterapija je poseban oblik fizioterapije na neurofizioškoj osnovi. Izvodi je fizioterapeut sa dodatnim obrazovanjem - hipoterapeut. Iako ima učinak i kao samostalna terapija, preporučljivo je da se kombinuje sa drugim oblicima fizikalne terapije. Osnova za izvođenje hipoterapije su različiti koncepti u fizioterapiji, tako da je neophodno da fizioterapeut, pored obuke o hipoterapiji, nakon studija prođe i obuke neke od ovih autorizovanih metoda. Hipoterapiju prepisuje lekar – specijalista, a izvodi se kao individualna terapija. Hipoterapeut konačno procenjuje stanje i odgovoran je za sigurnost pacijenta, za pravilno vođenje konja i pravilnu pomoć asistenta.
U hipoterapiji učestvuje hipoterapijski tim u čijem su sastavu, pored pacijenta, konj, fizioterapeut – hipoterapeut, vodič konja i asistent po potrebi. [2]
Hipoterapija traje 20 – 30 min, u zavisnosti od kondicionog i zdravstvenog stanja pacijenta.
- kretanje konjskih leđa u frekvenciji od 90 do 110 impulsa u minuti (što je jednako broju impulsa pri ljudskom hodu) koje se pri pravilnom položaju jahača prenosi od leđa na trup, posredno na celo telo,
- trodimenzionalno kretanje trupa kroz sve tri ravni,
- telesnu temperaturu konja koja uz ritmične pokrete utiče na mišićni tonus,
- uravnoteženo ponavljanje pravilnih obrazaca kretanja i
- veliku motivaciju i želju za učešćem u terapiji.
Najvažniji efekti hipoterapije su:
- pozitivne promene mišićnog tonusa i izgradnja centralnog mišićnog tonus
- prekidanje patoloških (nepravilnih) obrazaca kretanja,
- pozitivan uticaj na ravnotežu,
- pozitivan uticaj na mišićnu snagu i izdržljivost,
- pozitivan odnos koji nastaje između pacijenta i konja.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „Aktivnosti uz pomoć konja”. Arhivirano iz originala 30. 04. 2015. g.
- ^ „Udruženje za Hipoterapiju i aktivnosti uz pomoć konja "Potkovica"”.
