Almohadski kalifat

Almohadi ili Muhavidi (arap. al-Muwahhidun) su berberska i mavarsko-španska dinastija (1147—1269), osnovana u 12. veku. Osvojili su celu severnu Afriku sve do Egipta i Al-Andaluz (Mavarsku Španiju). Osnovao ih je Ibn Tumart. Svrgli su dinastiju Almoravida.

Poreklo

Dinastija potiče od Ibn Tumarta, koji je bio član berberskog plemena iz područja planina Atlas. Ibn Tumart je bio sin palioca sveća u džamiji. Bio je od mladosti poznat po svojoj pobožnosti. Kao mladić krenuo je na hadž u Meku. Nije se slagao sa drugima zbog smanjene pobožnosti. Lutao je do Bagdada, gde se priključio šloli ortodoksnog islama pod vodstvom Al Ašarija. Ibn Tumart je sam stvorio svoje učenje kombinujući učenje Al Ašarija sa drugim doktrinama i sa misticizmom velikog učitelja Gazalija. On je na neki način bio protiv antropomorfizma u muslimanskoj ortodoksiji.

Dinastija i jačanje

Kada se vratio u Maroko imao je 28 godina. Započeo je sa propovedanjem. Posebno se okomio na prodaju vina i drugih luksuznihh roba, koje su bile u suprotnosti sa islamskim učenjima. Bio je toliko hrabar da je napao sestru Almoravidskog emira Ali Ila zato čto nije nosila veo preko lica. Emir Il je dozvolio da pobegne bez kazne.

Ibn Tumart je našao utočište kod svoga plemena Masmuda na Atlasu. Tu je sreo jedoga Berbera iz Alžira Abdalmumina, koji je bio vojnik i državnik visokoga ranga. Ibn Tumart je u borbi sa Almoravidima pretrpio poraz. Umro je 1128, ali Abdalmumin je tajio njegovu smrt pune dve godine od ostalih, sve dok sam nije 1130. uspeo da uspostavi svoju vlast. Otada je Abd al-Mumin vodio uspešnu borbu protiv Almoravida.

Abdalmumin je 1147. zauzeo Marakeš i uspostavio je dinastiju Almohada. Kordobu je zauzeo 1148, a Granadu 1154. Progasio se kalifom i odbacio je vrhovni suverenitet Abasida. Do svoje smrti 1163. protegao je vlast preko cele severne Afrike do Egipta, a vladao je i Al-Andaluzom (mavarskom Španijom). Nasledio ga je sin Abu Jakub Jusuf (vladao 1163-1184) i Jakub al-Mansur (1184—1199). Sevilja je 1163. postala glavni grada Al-Andaluza.

U početku su kalifi Almohada proterali mnoge Jevreje i hrišane u Kastilju, Aragon i Portugal. Kasnije su postali manje fanatični od Almoravida. Kalif Jakub al-Mansur je štitio filozofa Averoesa. Jakub al-Mansur je dobio naziv Jakub al-Mansur Pobednik kada su Almohadi 1195. pobedili kralja Kastilje Alfonsa VIII od Kastilje u bici kod Alarkosa. Ipak nisu uspeli da zauzmu Toledo, jer su hrišćanske države bile dovoljno dobro organizovane.

Slabljenje i pad

Naslednik al-Mansura je bio Muhamed al-Nasir (1199—1214). U početku je uspešno napredovao prema severu, ali poražen je bio od udruženih snaga Kastilje, Aragona, Navare i Portugala u bici kod Navas de Tolosa 1212. Taj veliki poraz označava kraj prevlasti Almohada. Otada su u neprekidnom povlačenju. Ubrzo gube mnoge mavarske dominione na Pirinejskom poluostrvu. Hrišćani su zauzeli Kordobu 1236, a Sevilju 1248. Nakon toga jedino je preostala mavarska država Granada.

Almohadi su ohrabrivali dolazak hrišćana čak i u Fes, a nakon velikoga poraza u bici kod Navas de Tolosa 1212. često su ulazili u saveze sa kraljevima Kastilje. U africi su uspevali da uspešno potisnu garnizone, koje bi povremeno uspostavili normanski kraljevi Sicilije. Almohadi su u Africi gubili teritorije deo po deo pobunama plemena i pobunama na delovima teritorija. Najveći neprijatelji su im bili Marinidi, koji su osnovali sledeću marokansku dinastiju. Poslednji predstavnik Almohada bio je Idris Il, koji je držao samo Marakeš, gde ga je 1269. ubio rob.

Kultura

U doba Almohada urađeno je mnoštvo arhitektonskih remek dela

Hiralda, minaret džamije u Sevilji
početak gradnje Alhambre 1238.
toranj džamije u Marakešu

Mnogi veliki jevrejski i islamski filozofi su bili povezani sa ovom dinastijom, a najpoznatiji su Averoes i Majmonides.

Literatura

History of the Almonades, Reinhart Dozy, (second edition, 1881)
Conquest of Spain by the Arab-Moors, Coppée, (Boston, 1881)
Le livre d'Ibn Tumart, I. Goldziher, (1903)
Les Benou Ghanya, Bel, (1903)
Mica Enciclopedie de Istorie Universala, Marcel D. Popa, Horia C. Matei, (Bucharest, Editura Politica 1988)

Spoljašnje veze