Andrea Dandolo

Dužd Andrea Dandolo
Dužd Andrea Dandolo
Lični podaci
Puno ime	Andrea Dandolo
Datum rođenja	(1306-04-30)30. april 1306.
Mesto rođenja	Venecija, Mletačka republika
Datum smrti	7. septembar 1354.(1354-09-07) (48 god.)
Mesto smrti	Venecija, Mletačka republika
Dinastija	Dandolo
Mletački dužd
Period	1342. - 1354.
Prethodnik	Bartolomeo Gradenigo
Naslednik	Marino Falijer

Andrea Dandolo (1306, Venecija - 1354, Venecija), bio je mletački dužd (1342—1354). Bio je četvrti dužd, koji je pripadao dinastiji Dandolo, dok mu je prvi dužd dinastije Dandolo, Enriko, bio uzor.

Još kao mlad postao je političar, pa i 1328. godine je postao prokurator Svetog Marka, 1333. gradonačelnik Trsta, a 1336. administrator, dok nije 4. januara 1342. izabran za dužda Republike Svetog Marka.

Imao je značajne političke veštine, bio je aktivista i jako energičan, što se posebno pokazalo u Ratu sa Đenovom. Andrea je bio i zakonodavac, doneo je i brojne zakone, a i reformisao je pravosuđe. On je bio značajan i za istoriju, jer je doneo spise poput Liber Albus i Liber Blancus u Venecijansku arhivu.

Takođe je napisao delo, po svoj prilici, loše pouzdano o istoriji Mletačke republike do 1280. godine.

Rat sa Ugarskom i odnosi sa Bosnom

Još na početku svoje vladavine Andrei je ugarski kralj Lajoš I Anžujski objavio rat zbog poseda Dalmacije.

Bosanski ban, Stefan II Kotromanić, bio je na muci za koga da se opredeli. Dotle, on se smatrao kao jedan od najispravnijih vazala pokojnog ugarskog kralja Karla Roberta. Sad, kad na vladu u Ugarskoj dolazi jedan šesnaestogodišnji mladić neizvesnih sposobnosti, njemu se čini da nije mudro vezati svoju sudbinu uz Ugarsku. Radi toga on 1343. nudi Andrei savez sa željom, da u njega uđe, pored hrvatskih velikaša iz Dalmacije, još i kralj Dušan. Republici u taj mah nije bilo u interesu, da se bosanski ban meša u dalmatinske poslove s njom zajedno, jer je želela da tamo radi sama i čisto za svoj račun. Ona stoga ne odbija potpuno banovu ponudu, ali je i ne prima. Videći tu uzdržanost Andrinu, a čuvši za veliku vojsku Lajoševu, koja se kretala prema Dalmaciji, ban Stepan se reši, da ponovo ide s Mađarima, ali da ipak, potajno, održava veze i sa Mlecima. Kad su se vodile borbe oko Zadra, ban, iako učestvuje na ugarskoj strani, čini ipak neke usluge i Mlečanima i, kako sami Zadrani pišu, samo se njegovom držanju ima pripisati, da su oni, na kraju krajeva, morali doći ponovo pod vlast Mletaka (15. decembra 1346). Stepan je naročito želeo, da ga Mlečani izmire i s carem Dušanom, koji je na nj bio kivan radi oduzimanja Huma i koji to pitanje nije nikako hteo da skine s dnevnog reda.

Kad je 1346. god., u leto, došlo do izmirenja između cara Dušana i Lajoša, koji je hteo da dobije slobodne ruke na zapadu, bosanski ban se beše uplašio za svoj položaj. Računajući na Andreu, koga je obavezao držanjem u borbama oko Zadra, i na njehov prijateljski odnošaj sa ojačanim Dušanom, on ponovo misli na savez između Bosne i Mletačke republike. Mlečani s početka ne ulaze u to pitanje, ali su voljni da kod Dušana posreduju za bana. Ali, kad se pogoršala situacija u Dalmaciji na mletačku štetu, oni mu 11. oktobra 1346. poručuju, kako računaju s njim i misle na savez. U isti mah oni su mu javljali, da je njihov izaslanik našao cara Dušana duboko u grčkoj zemlji i da je car, za ljubav Mletaka, voljan da se izmiri s banom, ali pod uslovom da mu ovaj vrati Hum. Postoji li sumnja o pravu na tu zemlju, car je pristajao da se o tom naročito raspravlja, s potrebnim dokazima. To je prvi put u našoj istoriji, da su vladari bili voljni jedan teritorijalni spor rešavati ne oružjem, nego pregovorima. Ako ban ne pristane na to, poručivao je Dušan, onda on, zauzet većim poslovima na istoku, pristaje na primirje od dve-tri godine sa sigurnim garantijama da neće biti uzajamnih napadanja. Takvo držanje carevo zabrinulo je bana i opredelilo ga, da se odluči za kralja Lajoša i da u naslonu na njega obezbedi i svoj lični položaj i svoj posed. Stoga napušta misao i o savezu s Mlečanima, iako održava dosta srdačne veze s njima.

Njegovom posredovanju ima se, delimično, zahvaliti, što je, najzad, iza dugih pregovora došlo do mira između Mletaka i Ugarske, 8. avgusta 1348. Važno je, da je i car Dušan sa svoje strane preporučivao Lajošu mir sa Mletačkom republikom. Ta akcija Dušanova dolazila je donekle i zbog veza, koje je sam počeo da stiče u Dalmaciji.

Andrein grb

Odnosi sa Srbijom

Andrea je vodio politiku prijateljstva sa Srbijom, zbog toga što je i Srbe i Mlečane spajala mržnja prema Ugarskoj. O prijateljstvu ove dve zemlje svedoči prijateljski dolazak mletačkog izaslanika Marina Venije(r)a 1343. godine. Svedoči i to što je srpski kralj Stefan Dušan, osvojivši značajni Serez, najvažniji grad između Carigrada i Soluna, 15. oktobra 1345. pisao Mletačkoj republici sa puno ponosa, da je postao „gospodar gotovo celog Carstva Romejskog."

Sukob sa Srbijom oko Vizantije

Andrea, koji je predviđalo skori rat s Ugarima i svojim starim suparnicima Đenovljanima, želeo je, da za predstojeće borbe nađu potporu kod Dušana. Radi toga je jedan njegov izaslanik, praćen trojicom Dubrovčana, krenuo u Srbiju 6. aprila 1349. Mletačka želja je bila, da car Dušan dobije slobodne ruke, da bi mogao, nesmetan ni od koga, priteći njima u pomoć, kada bude potrebno. Izaslanici je stoga trebalo, da, pored izvesnih svojih pitanja o pregovorima i carini, posreduju i miru između Srbije i Vizantije i Srbije i Bosne. Kako od izaslanika nije bilo odmah povoljnog odgovora, ban je poslao u Veneciju svog kneza Ninoja da požuri stvar moleći tri stvari: 1) da Republika posreduje kod cara, da se između njih utvrdi „ljubav, dobra volja i sloga"; 2) da mu obeća pomoć, ako bi došlo do neželjene situacije povodom podizanja njegovog novog grada, po svoj prilici Novog na ušću Neretve; 3) da Republika primi pod svoju zaštitu njega i njegova mesta. 16. jula rešeno je u Veneciji, da se odgovori banu, kako će se Republika odmah obratiti caru; ali su primećivali banu, kako im se čini nezgodno da on podiže grad na zemljištu, koje je još uvek sporno među njim i carem.

Mletački izaslanici uspeli su da reše kod cara samo svoja pitanja. I Dubrovčani su izradili ukidanje novoodređene carine u Trebinju. U pogledu sporazuma s banom car nije imao nikakav novi razloga, da menja svoje ranije dobro poznato mišljenje; bez banovog popuštanja pregovori će ponovo ostati na pređašnjoj mrtvoj tačci. Još manje je hteo Dušan da popušta po pitanju Vizantije. Zar da sklapa mir s njom sad, kad je ona očevidno u nazatku i da pred njim kao pobediocem već blešte u daljini kubeta samog Carigrada? Umesto da sklapa mir po predlogu Venecije, Dušan misli da i sama Mletačka republika treba da uđe u rat, da mu flotom pomogne da osvoji Carigrad i da za to dobije nagradu bilo Carigrad, čitav kraj Galate, bilo epirski despotat. Njegov izaslanik, Kotoranin Mihailo Buća, polazi u proleće 1350. god. s naročitom misijom, da taj carev plan podrobnije razvije pred mletačkim senatom i pridobije Republiku za njega. Republika, zapletena u sukobe s Đenovom, a i inače voleći da Carigrad drže slabi grčki carevi, kojima će njihova pomoć biti često potrebna, nego moćni srpski car, odbili su da uđu u taj savez. Njihova se vlada branila svojim obavezama prema grčkim carevima, odnosno sad prema obojici, i grčkom i srpskom, i izjavljivala da ne može bez nužde gaziti zakletve. Isto tako Mlečani su odbili i carevu želju, da se radi toga lično sastanu on i sam Andrea, u Dubrovniku ili na ušću Neretve.

Andrein grob.

Srpsko-bosanski rat

U jesen 1350. god., pored svih mletačkih nastojanja da se postigne sporazum, izbio je rat između Srbije i Bosne. Povod su dali Bosanci. Oni su češće pravili ispade na granici i vršili pljačke, od kojih je jedan upad u Konavlje, pred Božić 1349. god., bio većeg obima. U Dubrovniku se već tada mislilo, da bi to mogao biti povod za rat. Carev izaslanik u Veneciji prebacio je 13. aprila 1350. Republici, da je Dušan na njihovo zauzimanje imao obzira prema banu, a taj je dobro zlim vratio i pljačkao i uzimao njegova mesta i zemlje, pa to čini i sada. Stoga neka ga Republika opomene da vrati i nadoknadi štetu, inače će ban imati da oseti carevu osvetu. Mlečani su doista pokušali da posreduju, ali uzalud. Dušan je tražio vraćanje Huma, a ban Stepan nije hteo ni da čuje o tome. Caru je bilo, vele docnije vesti, pala na um i ova kombinacija: da njegov sin Uroš uzme banovu kćer Jelisavetu i da s njom dobije Hum kao miraz, da tako poštedi banovu osetljivost. Kad ban nije pristao ni na to, rat je postao neizbežan i Dušan je odneo pobedu i povratio je Hum.

Kad je car napustio Bosnu, vratiše se banovi ljudi opet u svoje stare oblasti, pa i u Hum. 20. avgusta 1351. naredila je Mletačka republika Šibeničanima, da vrate banu roblje, a ovaj njima da naknadi štete, da bi unapred mogli živeti u ljubavi; a 22. novembra pročitana je u dubrovačkom Velikom Veću banova poruka, da mogu njihovi trgovci dolaziti u njegove zemlje bez ikakva straha i tu trgovati kao u samom Dubrovniku.

Prvi izmirski krstaški pohod

Godine 1343. Vizantija je tražila pomoć od Andree da bi se izborila protiv Turaka Seldžuka i ajdinskog emira Umira i Jovana Kantakuzina. Velika seldžučka flota čamaca je izbila na ušće Vardara i opsela Solun. Papa je da bi razbio opsadu Soluna poslao mletačku, hospitalsku i kiparsku flotu, koja je u bici kod Halkidika uništila seldžučku. Tom pobedom Hrišćani su odsekli ostatak Seldžuka od glavnog dela vojske. Krstaši su 28. oktobra 1344. godine napali Smirnu i osvojili luku i gradsku tvrđavu, ali ne akropolj. Turci su, ipak, ugrožavali te krstaške posede.

Drugi izmirski krstaški pohod

U novembru 1345. godine Krstaši su pod vođstvom Umerta II de Vijena, februaru 1346. godine osvojili grad Mitilenu i utvrdio ga, ali rat se okrenuo protiv Mlečana. Krstašima se na kraju pridružila i Republika Đenova, ali Krstaši su morali da Đenovi predaju Mitilenu.

Rat sa Đenovom

U tako teškom položaju Vizantiji nimalo nije bio potreban rat sa Đenovom, u koji se uplela poglavito zbog đenovskih trgovačkih kolonija u Galati. Dušan se ovog puta opredelio za Mlečane, suparnike Đenove, da uzmu stranu Vizantije. Dalje je, mletačkim posredovanjem, došlo do izvesnih pregovora između Bugarske i Vizantije, vođenih u početku zbog napada od turskih pljačkaša. Dušan je upotrebio sav svoj uticaj da te veze, koje su mogle ići i dalje, liši krupnijeg političkog značaja; ali je, za svaki slučaj, ugovorio s Dubrovčanima da ne izvoze i ne prodaju oružje u Bugarsku.

U velikoj pomorskoj bici pred samim Carigradom, 13. februara 1352, Mlečani sa svojim grčkim prijateljima ne mogoše savladati đenovsku flotu. Uplašen tim neuspehom, vizantijski car Jovan VI Kantakuzin se poče truditi, da se izmiri s Đenovom i njihovim turskim saveznicima. Učinio je to nesumnjivo zato što mu je bilo jasno, da je nemoguće voditi borbu na toliko frontova i održati se protiv svih neprijateljaa. Da se osigura za nove sukobe i da ne bi gubio vremena u prevozu četa, Kantakuzin ponudi Turcima grad Čimpu na Galipolju. Ovi su primili ponudu i iste godine prešli su u Evropu, na određeno mesto, ako i ne s namerom da tu osnivaju novu državu, a ono svakako u želji, da u Evropi dobiju jako uporište za svoje akcije.

Dubrovnik

Za vreme Andreine, dvanaestogodišnje, vladavine Dubrovnik je, i dalje, bio pod Mletačkom vrhovnom vlašću.

Dubrovačka republika je, kao i Mletačka republika imala obzira prema Dušanu, pa mu je, kad je, na Vaskrs, 16. aprila 1346. god., bio krunisan za cara, a njegov sin, devetogodišnji Uroš za kralja, poslala bogate darove.

Dubrovčani su, potom, 1349. godine u grad doveli Franjevce, dok je oko 13. novembra iste godine grad posetio sam car Dušan.