Aristofan

Aristofan
Datum rođenja	oko 445. p. n. e.
Mesto rođenja	Atina
Datum smrti	oko 385. p. n. e.
Mesto smrti	Atina

Aristofan (grč. Αριστοφανης; rođen oko 445. p. n. e. u Atini, umire oko 385. p. n. e.) najznačajniji je predstavnik stare atičke komedije. Jedanaest od njegovih četrdesetak predstava je skoro kompletno sačuvano. One pružaju najvrednije primere žanra komične drame poznate kao „stara komedija” i koriste se za njegovo definisanje, zajedno sa fragmentima dvanaestak izgubljenih predstava Aristofana i njegovih savremenika.

Biografija

O njegovom životu zna se malo. Rodio se u Atini od oca Filipa i majke Zenodore. Komedije je počeo pisati vrlo mlad, ali nije ih prikazivao pod svojim imenom, nego pod imenima komičkih pesnika Kalistrata i Filonida. Iz stihova u Aharnjanima zaključuje se da je živeo na Egini ili da je tamo imao imanje, ali ni to nije sigurno. S obzirom na to da je 427. p. n. e. sebe smatrao previše mladim da sam prikaže predstavu, njegovo rođenje se može smestiti negde između 455. i 445. p. n. e. Umro je oko 385. p. n. e. Spominju se tri njegova sina: Ararot, Nikostrat i Fileter, koji su svi takođe bili komediografi.

Aristofanova mladost i zrelost padaju u doba dugotrajnog peloponeskog rata (431‒404. p. n. e.), koji često daje okvir u kome se odigrava radnja njegovih komada.

Dela

Aristofan je jedini komediograf od kojeg je sačuvano nekoliko komedija. Napisao je 44 komedije od kojih je sačuvano 11:

• Aharnjani
• Vitezovi
• Oblakinje
• Ose
• Mir
• Ptice
• Lisistrata
• Tesmoforijazuse
• Žabe
• Eklesijazuse
• Plut

Njegove su komedije obično dobijale nazive po onome što je hor prikazivao (Zolje, Oblakinje, Žabe, Ptice).

Aharnjani, Vitezovi i Žabe osvojile su prvu nagradu na takmičenjima dok su Zolje, Mir i Ptice, osvojile drugu. Za ostale komedije nisu sačuvane didaskalije.

Odlike komediografskog rada

Aristofan je bio angažovan pisac, neposredan i oštar u svojoj kritici. Okrenut je savremenim događajima i zbivanjima, i poznatim ličnostima. Njegove komedije su društveno-politički tendenciozne. On izlaže podsmehu i poruzi društvene izopačenosti: demagogiju koja svojim obećanjima obmanjuje narod, nesavesnost sudija, neznanje kod većanja, lakoumnost, nepostojanost, denuncijanstvo, šovinizam. Rat, demagogiju, sofistiku i Euripida kao književno-psihološkog izdanka sofiste smatrao je krivcima za teško stanje u kome se država nalazila. Po njemu sofisti svojim agnosticizmom, individualizmom, revizijom svih dotadašnjih etičkih, društvenih i političkih postulata predstavljala idejnu osnovu i teorijsku pozadinu demagogije i ratne histerije, neposrednih krivaca za stanje u kojem se država nalazila.

Komediografski rad Aristofana poklapa se sa klasnom i političkom borbom za vreme Peloponeskog rata (431 – 404. p. n. e.). Njegov rad je okrenut u potpunosti savremenim događajima i političkim zbivanjima pa će u skladu s tim i njegove komedije odražavati klasni antagonizam njegova vremena zasnovan na suprotstavljenim interesima. Aristofan je osuđivao one stranke, trgovaca bogataša i trgovaca aristokrata, demokratski orijentisane, koje su se zalagale i podržavale produžetak rata, koji im je obećavao monopol u trgovini i bogaćenje. Samim tim zauzimao je stranu aristokrata zemljoposednika koji su trpeli najveću štetu od ratnih razaranja i bili protiv rata. Zapravo, najtragičnija žrtva tog rata bio je atički seljak. Taj sitni atički zemljoposednik, čija je egzistencija bila u najvećoj meri ugrožena višedecenijskim ratom, biće kod Aristofana najčešće glavni lik i glas razuma. Aristofan je na strani tog sitnog zemljoposednika, koji je najveći teret podnosio u Peloponeskom ratu, te su neopravdane ocene kasnijih ispitivača da je Aristofan bio antidemokrata i prooligarhijski nastrojen. Zalažući se za mir i prekid rata sa Spartom, osuđujući rat i ratnu histeriju, u svojim komedijama razvija ideju pacifizma, koja je nepoznata čovečanstvu pre i posle njega sve do 20. veka n. e.

Radnja njegovih komedija veoma često je apsurdna, neverovatna, smešna, ali u isto vreme prožeta realnošću. Njegove likove, koji su smešne karikature, prosti lakrdijaši, pokreću prava, realna osećanja: pohlepa, ambicija...

Od nekih modernih ispitivača (među njima Tojfel), Aristofan je ocenjivan kao konzervativan, prooligarhijski nastrojen, pristalica bogataša, nazadan, kao neko ko prezire narod, mrzi demokratiju, oprečna ličnost koja u isto vreme se zalaže za religioznost i ismeva bogove. Ovakvom mišljenju su se suprotstavili B. Kajbel, I. I. Tolstoj, A. Leski, M. Đurić. Aristofan je kao komediograf kritikovao one društvene izopačenosti koje će na kraju dovesti i do potpunog sloma Atine. On je u demokratiji kritikovao demagogiju, u sofistici prazno dokazivanje, kod Euripida rušenje tradicionalnog morala, ne nudeći neki bolji zauzvrat. Može se sa velikom sigurnošću pretpostaviti zašto Aristofan nije pisao komedije protiv ekstremnih oligarha. Pisanje komedija protiv njih bilo bi samoubistvo. Osuđivao je svojim radom rat imajući na umu da se prava demokratija može razviti samo u miru.

Dela Aristofana prožeta su tradicionalizmom. On kritikuje reformatore i one koji se zalažu za novine naročito u obrazovanju i vaspitanju. U komediji Oblaci dao je karikaturalni prikaz Sokrata kao sofiste po kojem je moguće svaku istinu izvrnuti i iz svake situacije izići kao pobednik, čak i kada po svim merilima nismo u pravu. Ismejavao je strast Atinjana za parničenjem u Zoljama. U komediji Žabe nadmeću se Eshil i Euripid za prvenstvo u tragičkoj umetnosti. Aristofan kritikujući Euripida kao lošeg pesnika, istovremeno daje prvu obrazloženu i detaljnu kritiku u savremenom smislu reči. To ga čini i svojevrsnim začetnikom književne kritike. Njegova komedija Ptice predstavlja svojevrsnu satiričnu utopiju o traganju za zemljom u kojoj se može najsrećnije živeti. Tu će zemlju izgraditi ptice ni na nebu ni na zemlji. Tako će svojom satiričnom utopijom biti daleki preteča piscima negativne utopije.

Literatura

• Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 67. ISBN 86-331-2075-5. 
• Đurić, Miloš (1988). Istorija helenske književnosti. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. ISBN 978-86-17-01560-0. 
• Radmila Šalabalić, Aristofan, pesnik rata i mira, predgovor u knjizi Žabe, Aristofan; prevod sa starogrčkog, uvod i komentar Radmila Šalabalić, Matica srpska, 1978.
• Milivoj Solar, Povijest svjetske književnosti. . Zagreb. 2003. ISBN 978-953-212-034-9. 
• Andrewes, Antony (1981), Greek Society, Pelican Books 
• Aristophanes (1970), K. J. Dover, ur., The Clouds, Oxford University Press 
• Aristophanes (1906), Hall, F. W.; Geldart, W. M., ur., Aristophanis Comoediae Tomus 1, Oxford University Press 
• Barrett, David (1964) The Frogs and Other Plays Penguin Books
• Barrett, David and Sommerstein, Alan (eds)(2003) The Birds and Other plays Penguin Classics
• Hall, Edith; Wrigley, Amanda (2007), Aristophanes in Performance 421 BC – AD 2007: Peace, Birds and Frogs, Legenda (Oxford) 
• Handley, E. (1985), „Comedy”, Ur.: P. Easterling; B. Knox, The Cambridge History of Classical Literature: Greek Literature, Cambridge University Press 
• Irvine, Andrew David (2008). Socrates on Trial: A play based on Aristophanes' Clouds and Plato's Apology, Crito, and Phaedo, adapted for modern performance. Toronto: University of Toronto Press. 
• Kassel, Rudolf; Austin, Colin (1984), Poetae Comici Graeci, III.2, De Gruyter (Berlin) 
• Konstan, David (1995), Greek Comedy and Ideology, Oxford university Press US 
• Lamb, W. R. M. (1975), Plato, 3, Loeb Classical Library 
• Levi, P. (1986), „Greek Drama”, Ur.: J. Boardman, J. Griffin, O.Murray, The Oxford History of the Classical World, Oxford University Press CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak urednika (veza)
• MacDowell, Douglas (1971)(1978) Aristophanes Wasps, Oxford University Press, n.32
• Parker, L. P. E. (1997), The Songs of Aristophanes, Oxford University Press 
• Reckford, Kenneth J. (1987), Aristophanes' Old-and-new Comedy, UNC Press 
• Rennie, W. (1909), The Acharnians of Aristophanes, Edward Arnold (reproduced by Bibliolife) 
• Rosen, Ralph (1999), „Introduction”, Aristophanes, 3, University of Pennsylvania Press (Penn Greek Drama Series) 
• Silk, M. S. (2002), Aristophanes and the Definition of Comedy, Oxford University Press 
• Somerstein, Alan (1973), Aristophanes: Lysistrata, The Acharnians, The Clouds, Penguin Books 
• Storey, Ian (1998), „Introduction”, Clouds, Wasps, Birds By Aristophanes, translation by Peter Meineck, Hackett Publishing 
• Van Steen, Gonda (2007), „Politics and Aristophanes: watchword Caution!”, Ur.: M. McDonald; J. M. Walton, The Cambridge Companion to Greek and Roman Theatre, Cambridge University Press 
• Welsh, D. (1983), „IG ii2 2343, Philonides and Aristophanes' Banqueters”, Classical Quarterly, 33 
• David, Ephraim (1984). Aristophanes and Athenian Society of the Early Fourth Century B.C. Leiden, Netherlands: Brill. ISBN 9789004070622. 
• Edwards, Anthony T. (1991). „Aristophanes' comic poetics”. Transactions of the American Philological Association. 121: 157—79. JSTOR 284450. 
• Jeffrey Henderson, Professor of Classics at University of Southern California (1991). The Maculate Muse: Obscene Language in Attic Comedy. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-536199-5. 
• Slater, W. J. (1976). „Reviewed work: The Maculate Muse: Obscene Language in Attic Comedy, Jeffrey Henderson”. Phoenix. 30 (3): 291—293. JSTOR 1087300. doi:10.2307/1087300. 
• Lee, Jae Num. "Scatology in Continental Satirical Writings from Aristophanes to Rabelais" and "English Scatological Writings from Skelton to Pope." Swift and Scatological Satire. Albuquerque: U of New Mexico P, 1971. 7–22; 23–53.
• Loscalzo, Donato (2010). Aristofane e la coscienza felice. ISBN 978-88-6274-245-0. 
• Stow, H. Lloyd (1966). „Reviewed work: Aristophanes and the Comic Hero, Cedric H. Whitman”. The American Journal of Philology. 87 (1): 111—113. JSTOR 292986. doi:10.2307/292986. 
• MacDowell, Douglas M. (1995). Aristophanes and Athens: An Introduction to the Plays. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 9780198721598. 
• Murray, Gilbert (1933). Aristophanes: A Study. Oxford and New York: Oxford University Press. 
• Platter, Charles (2006). Aristophanes and the Carnival of Genres. JHUP. ISBN 978-0-8018-8527-3. 
• Sifakis, G. M. (1992). „The Structure of Aristophanic Comedy”. The Journal of Hellenic Studies. 112: 123—142. JSTOR 632156. S2CID 162289329. doi:10.2307/632156. 
• Taaffe, L. K. (1993). Aristophanes and Women. London and New York: Routledge. 
• Ussher, Robert Glenn (1979). Aristophanes. Oxford: Clarendon Press. 
• Van Steen, Gonda. 2000 Venom in Verse: Aristophanes in Modern Greece. Princeton University Press.
• Ludwig, Paul W. (1996). „Politics and Eros in Aristophanes' Speech: Symposium 191e-192a and the Comedies”. The American Journal of Philology. 117 (4): 537—562. JSTOR 1561948. PMID 21961203. S2CID 23221959. doi:10.1353/ajp.1996.0063. 
• Life, death and Aristophanes' concept of Eros in Saul Bellow's "Ravelstein".
• The Eleven Comedies (in translation) at the University of Adelaide Library
• Aristophanes; Holden, Hubert Ashton (1868). Comoediae quae supersunt cum perditarum fragmentis (na jeziku: Latin). Cantabrigia. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Dübner, Friedrich, ur. (1883) [1855]. Scholia graeca in Aristophanem. Parisiis Editore. 

Spoljašnje veze

• Aristofan na sajtu Internet Archive (jezik: engleski)
• Aristophanes na sajtu Projekat Gutenberg (jezik: engleski)
• Aristofan na sajtu LibriVox (jezik: engleski)
• Aristofan na sajtu IMDb (jezik: engleski)