Autobus

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Autobus u Ščećinu — Solaris Urbino 18
Gradski autobus u Manhajmu
Autobus iz razglednice oko 1900. godine
Jedan od prvih autobusa u Muzeju Karl Benc
eBus na ulicama Beograda

Autobus (proisteklo iz omnibus,[1] sa varijantama multibus, motorbus, bus itd.) motorno je putničko vozilo koje služi za javni prevoz većeg broja putnika[2] (obično automobilom se naziva vozilo koje prevozi do 8 putnika, a od 9 naviše takvo vozilo se zove autobus). Prelazni modeli između automobila i autobusa su monovolumen i kombi ili mini-bus. Najčešće se koristi u javnom prevozu, ali se takođe koristi u čarter svrhe ili u privatnom vlasništvu. Iako prosečan autobus prevozi između 30 i 100 putnika, neki autobusi imaju kapacitet i do 300 putnika.[3] Najčešći tip je jednospratni kruti autobus, sa dvospratnim i zglobnim autobusima koji prevoze veće terete, i midibusima i minibusevima koji prevoze manji teret. Autobusi mogu da se koriste za prevoze na dužim relacijama.

Ime[uredi | uredi izvor]

Rani konjski omnibus

Naziv 'Bus' je skraćeni oblik latinskog pridevskog oblika omnibus („za sve“), dativa množine od omnis/omne („svi“).[4] Teoretski puni naziv je na francuskom voiture omnibus[1] („vozilo za sve“). Naziv potiče od usluge masovnog transporta koju je 1823. godine pokrenuo francuski vlasnik mlina za kukuruz po imenu Stanislas Bodri u Rišborgu, predgrađu Nanta. Nusproizvod njegovog mlina bila je topla voda, te je pored mlina osnovao i banjsku delatnost. Da bi ohrabrio mušterije, pokrenuo je uslugu prevoza konjima od centra Nanta do svog objekta. Prva vozila su se zaustavila ispred radnje šeširdžije po imenu Omne, na kojoj je stajao veliki natpis „"Omnes Omnibus“, igra reči na njegovom prezimenu koje zvuči latinski, a omnes je muški i ženski nominativ, vokativ i akuzativ latinskog prideva omnis/-e („svi“),[4] u kombinaciji sa omnibusom, oblikom dativa množine koji znači „za sve“, čime je njegova radnja dobila naziv „Omnés za sve“ ili „sve za svakoga“.

Njegova transportna šema je bila ogroman uspeh, iako ne onako kako je nameravao jer većina njegovih putnika nije posetila njegovu banju. Pretvorio je usluge transporta u svoj glavni unosan poslovni poduhvat i zatvorio mlin i banju.[5] Građani Nanta su vozilu ubrzo dali nadimak „omnibus“.[1] Nakon što je izumeo uspešan koncept, Bodri se preselio u Pariz i tamo pokrenuo prvu omnibus uslugu u aprilu 1828.[1] Slična služba je uvedena u Mančesteru 1824. i u Londonu 1829. godine.[6][7][8]

Istorija autobusa[uredi | uredi izvor]

Prvi autobus, tada još nazivan omnibus sa motorom na unutrašnje sagorevanje predstavio je Karl Benc 1895. godine, a u pravilnu upotrebu je došao u Londonu 1899. godine[2]. Tada se radilo o vozilima na koje se ne može sa sigurnošću osloniti, naročito zbog jako ograničenog broja putnika (od 10 do 20 osoba). Razvoj je ipak išao dalje i od 1930. godine su autobusi mogli da smeste i 50 ljudi i bili su na razne pogone kao na svetleći plin na naftu ili drveni plin i sl. Ipak glavni razvoj autobusnog saobraćaja zabeležen je posle Drugog svetskog rata kada su se pojavili benzin i nafta kao i kada su se izgradili mnoge saobraćajnice. Posle druge polovone 20. veka autobusi su postepeno preuzimali gradski saobraćaj i tako dopunili tramvajski saobraćaj naročito na linijama koje nisu zahtevale masovni saobraćaj velikog kapaciteta. Za razliku od drugih vrsta saobraćaja autobusi su lako manevrisali i imali su vrlo niska ulaganja za izgradnju linija na kojima su saobraćali tako da su ovakav saobraćaj mogli sebi dozvoljavati i manje veliki gradovi.

Parni autobusi[uredi | uredi izvor]

Prvi omnibus na mehanički pogon pojavio se na ulicama Londona 22. aprila 1833. godine.[9] Parne kočije su bile mnogo manje sklone prevrtanju, putovale su brže od konjskih zaprega, bile su mnogo jeftinije za vožnju i prouzrokovale su mnogo manje štete na površini puta zbog svojih širokih guma.[10]

Međutim, velike putarine koje su nametnule magistralne vlasti obeshrabrile su parna drumska vozila i ostavile slobodan put kompanijama konjskih autobusa, a od 1861. pa nadalje, strogi zakoni su praktično eliminisali vozila na mehanički pogon sa puteva Velike Britanije na 30 godina, kao što je Lokomotivski zakon iz te godine kojim se nameću restriktivna ograničenja brzine za „drumske lokomotive” od 5 mph (8,0 km/h) u gradovima i 10 mph (16 km/h) u unutrašnjosti.[11]

Trolejbusi[uredi | uredi izvor]

Paralelno sa razvojem autobusa išao je pronalazak električnog trolejbusa, koji se obično napaja putem trolejbuskih stubova preko nadzemnih žica. [2]Braća Simens, Vilijam u Engleskoj i Ernst Verner u Nemačkoj, sarađivali su na razvoju koncepta trolejbusa. Ser Vilijam je tu ideju prvi put predložio u članku u Journal of the Society of Arts 1881. godine kao „...aranžman po kome bi običan omnibus... imao suspender koji se baca u intervalima s jedne strane ulice na drugu, i dve žice koje vise sa ovih suspendera; omogućavajući kontaktnim valjcima da rade na ove dve žice, struja bi se mogla preneti do tramvajskog vagona i nazad do dinamo mašine na stanici, bez potrebe za kretanja po šinama."[12]

Prvo takvo vozilo, Elektromot, napravio je njegov brat dr Ernst Verner fon Simens i predstavio ga javnosti 1882. godine u Halenzeju u Nemačkoj.[13] Iako je ovo eksperimentalno vozilo ispunjavalo sve tehničke kriterijume tipičnog trolejbusa, iste godine nakon demonstracije je demontirano.[14]

Motorni autobusi[uredi | uredi izvor]

U Zigerlandu, u Nemačkoj, dve putničke autobuske linije saobraćale su kratko, ali neprofitabilno 1895. godine, koristeći motorni vagon sa šest putnika razvijen od strane Benz Viktorije iz 1893. godine.[15] Druga komercijalna autobuska linija koja je koristila isti model Benzovih omnibusa saobraćala je kratko vreme 1898. godine saobraćala u ruralnom području oko Landudna u Velsu.[16]

Nemačka Dajmler Motors korporacija je takođe proizvela jedan od najranijih modela motornih autobusa 1898. godine, prodavši dvospratni autobus kompaniji Motor Trakšon koji je prvi put korišćen na ulicama Londona 23. aprila 1898. godine.[17] Vozilo je imalo maksimalnu brzinu od 18 km/h (11,2 mph) i moglo je da primi do 20 putnika, u zatvorenom prostoru ispod i na otvorenoj platformi iznad. Sa uspehom i popularnošću ovog autobusa, DMG je proširio proizvodnju, prodavši više autobusa kompanijama u Londonu i 1899. u Stokholmu i Špajeru.[17] Dajmler Motors korporacija je takođe ušao u partnerstvo sa britanskom kompanijom Milnes i 1902. godine razvila novi dabl-deker koji je postao tržišni standard.

Prvi masovno proizvedeni model autobusa bio je dvospratni autobus tipa B, koji je dizajnirao Frenk Sirl i kojim je upravljala londonska kompanija General Omnibus. On je ušao u upotrebu 1910. godine, a do kraja decenije proizvedeno ih je skoro 3.000 vozila. Na stotine njih je tokom Prvog svetskog rata služilo na Zapadnom frontu.[18]

Modeli su se proširili u 20. veku, što je dovelo do širokog uvođenja savremenog prepoznatljivog oblika autobusa pune veličine iz 1950-ih. AEC Routemaster, razvijen 1950-ih, bio je pionirski dizajn i do danas ostaje ikona Londona.[19] Inovativni dizajn koristio je lagani aluminijum i tehnike razvijene u proizvodnji aviona tokom Drugog svetskog rata.[20] Pored novog integralnog dizajna koji umanjuje težinu, on je takođe prvi put uveo nezavisnu prednju suspenziju autobusa, servo upravljač, potpuno automatski menjač i električno-hidraulično kočenje.[21]

Vrste autobusa[uredi | uredi izvor]

Razlikuju se tri vrste autobusa u zavisnosti od njihove namene:

  • gradski autobus namenjen je prevozu putnika na kraćim relacijama. Karakterišu ga dvoja ili više dvokrilnih vrata za ulaz i izlaz putnika, mali broj mesta za sedenje (odnosno veliki broj mesta za stajanje), nemaju veliku maksimalnu brzinu ali zato imaju veća ubrzanja i usporenja u cilju što bržeg prevoza putnika.
  • prigradski autobus namenjen je prevozu putnika na dužim relacijama od gradskog autobusa. Karakterišu ga sva sedeća mesta sa malim brojem mesta za stajanje i dvoja vrata za izlaz i ulaz putnika.
  • međugradski autobus je namenjen za prevoz putnika na dugim relacijama. Karakterišu ga visoka udobnost za putnike (klima, televizija, nužnik), sva mesta su sedeća, veliki prostor za prtljag putnika, vrata za izlaz i ulaz putnika su uža.

Kombibus je namenjen za prevoz manjeg broja putnika (do deset, ne računajući sedište za vozača) i njihove prtljage. Koriste ga većinom hoteli i aerodromi za prevoz putnika.

Školski autobusi[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g Chisholm, Hugh, ur. (1911). „Omnibus”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). 20 (11 izd.). Cambridge University Press. str. 104. 
  2. ^ a b v Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 84. ISBN 86-331-2075-5. 
  3. ^ „China's longest bus unveiled in Shanghai”. Jongo.com. 15. 3. 2007. Arhivirano iz originala 30. 9. 2011. g. 
  4. ^ a b Marchant, J.R.V.; Charles, Joseph F., ur. (1928). Cassell's Latin Dictionary (Revised izd.). 
  5. ^ „La préhistoire des transports urbains” [The prehistory of urban transport] (na jeziku: francuski). Chelles, Seine-et-Marne, France: Transportation Museum. Arhivirano iz originala 22. 3. 2021. g. Pristupljeno 22. 2. 2019. 
  6. ^ Fierro 1996, str. 1031.
  7. ^ „Omnibus (n.)”. Online Etymology Dictionary. Arhivirano iz originala 7. 9. 2017. g. Pristupljeno 30. 3. 2013. 
  8. ^ „Histoire générale des transports” (na jeziku: francuski). French transportations Museum Website. Arhivirano iz originala 18. 7. 2011. g. Pristupljeno 16. 9. 2010. 
  9. ^ „Centenarxy of the Omnibus”. The Times. 28. 4. 1933. str. 16. 
  10. ^ Benson, Bruce L. „The Rise and Fall of Non-Government Roads in the United Kingdom”. Street Smart: Competition, Entrepreneurship and the Future of Roads. str. 263—264. 
  11. ^ Locomotives Act, 1861 Arhivirano 15 april 2021 na sajtu Wayback Machine Pratt's Law of Highways Edition 10, Shaw & Sons (1865) p. 388
  12. ^ „Trolleybus history – current collector design”. Arhivirano iz originala 4. 5. 2011. g. Pristupljeno 6. 10. 2013. 
  13. ^ Elektromote Arhivirano 29 jul 2016 na sajtu Wayback Machine, Siemens History website. Retrieved 2011-08-28
  14. ^ Charles S. Dunbar, Buses, Trolleys and Trams, (Paul Hamlyn Ltd, 1967, no ISBN) p. 81 et seq.
  15. ^ Eckermann, Erik (2001), World History of the Automobile, SAE, str. 67—68, ISBN 9780768008005, Pristupljeno 6. 10. 2013 
  16. ^ Ward, Ian (1974), The World of Automobiles: An Illustrated Encyclopedia of the Motor Car, 15, Orbis, str. 1773 
  17. ^ a b „1898: The world's first bus series launched by Daimler – a milestone for passenger transport – marsMediaSite”. Arhivirano iz originala 26. 4. 2021. g. Pristupljeno 29. 8. 2016. 
  18. ^ Robbins, G. J.; Atkinson, J. B. (1991). The London B-Type Motor Omnibus (3rd izd.). Twickenham: World of Transport. ISBN 1-871979-04-8. 
  19. ^ „AEC Southall Enthusiast page”. Aecsouthall.co.uk. Arhivirano iz originala 31. 1. 2020. g. Pristupljeno 19. 4. 2013. 
  20. ^ „The Bus We Loved book description, 12 September 2006”. Londonbooks.co.uk. Arhivirano iz originala 21. 2. 2014. g. Pristupljeno 6. 10. 2013. 
  21. ^ Routemaster.org Arhivirano 2 septembar 2011 na sajtu Wayback Machine home page

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Combeau, Yvan (2013). Histoire de ParisNeophodna slobodna registracija. Paris: Presses Universitaires de France. ISBN 978-2-13-060852-3. 
  • Fierro, Alfred (1996). Histoire et dictionnaire de Paris. Robert Laffont. ISBN 2-221-07862-4. 
  • Héron de Villefosse, René (1959). HIstoire de Paris. Bernard Grasset. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Potražite Autobus u Vikirečniku, slobodnom rečniku.
Autobus na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Аутобус&oldid=25534362”