Бал на Мулин де ла Галете (Pjer Ogist Renoar)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Bal na Mulin de la Galete
Bal na Mulin de la Galete
UmetnikPjer Ogist Renoar
Godina1876.
Tehnikaulje na platnu
Dimenzije131 × 175 cm cm
MestoMuzej Orse, Pariz

Bal na Mulin de la Galete (francuski: Bal du Moulin de la Galette), poznatija kao Ples u Le Mulin de la Galete) je slika francuskog umetnika Pjer Ogist Renoara iz 1876. godine. Nalazi se u muzeju Orse u Parizu i jedno je od najslavnijih remek-dela impresionizma. [1] Slika prikazuje tipično nedeljno popodne u originalnom Mulin de la Galete u pariškom okrugu Montmartru. Krajem 19. veka, Parižani iz radničke klase oblačili su lepšu toaletu i provodili vreme tamo plešući, pijući i jedući galete do uveče.[2]

Kao i druga dela Renoarove rane zrelosti, Bal na Mulin de la Galete je tipično impresionistički snimak stvarnog života. Pokazuje bogatstvo oblika, fluidnost poteza četkom i treperavo osunčano svetla.

Od 1879. do 1894. slika se nalazila u kolekciji francuskog slikara Gistava Kajbota ; kada je umro, postalo je vlasništvo Republike Francuske kao plaćanje poreza za nasledstvo. Od 1896. do 1929. slika je visila u Muzeju Luksemburga u Parizu. Od 1929. visila je u muzeju Luvr, dok 1986. nije prebačena u muzej Orse.

Manja verzija[uredi | uredi izvor]

Manja verzija

Renoar je naslikao manju verziju slike (78 × 114 cm) sa istim naslovom. Sada se veruje da se slika nalazi u privatnoj kolekciji u Švajcarskoj. Pored svoje veličine, dve slike su gotovo identične, iako je manja naslikana fluidnije od verzije koja je u Orseu. Jedna je verovatno kopija originala, ali nije poznato koji je original. Ne zna se ni koja je prva izložena na 3. impresionističkoj izložbi 1877. godine, jer iako je slika katalogizirana i kritičari su joj posvetili povoljnu pažnju, njen unos nije naznačio veličinu slike, podatke koji bi joj poslužili da je identifikuju.[3]

Mnogo godina bio je u vlasništvu Džona Hejna Vitnija. Njegova udovica je 17. maja 1990. prodala sliku za 78 miliona američkih dolara u Sotbisu u Njujorku Ryoei Saito, počasnom predsedavajućem Daishowa Paper Manufacturing Company, Japan.

U trenutku prodaje, to je bilo jedno od dva najskuplja umetnička dela koja su ikada prodata, zajedno sa Van Gogovim Portretom doktora Gašea, koje je takođe kupio Saito. Saito je izazvao međunarodno negodovanje kada je 1991. godine sugerisao da namerava da kremira obe slike sa njim kada umre. Međutim, kada su Saito i njegove kompanije naišli na ozbiljne finansijske poteškoće, bankari koji su sliku držali kao zalog za zajmove, dogovorili su poverljivu prodaju putem Sotbisa neotkrivenom kupcu.[4] Iako se sa sigurnošću ne zna, veruje se da je slika u rukama švajcarskog kolekcionara.[traži se izvor]

Geneza[uredi | uredi izvor]

Renoarova Ljuljaška (La balançoire), 1876

Renoar je svoj projekat slikanja plesa osmislio u dvorištu ispred plesne dvorane "Mulin de la Galete" (Mlin od palačinaka) u pariškoj četvrti Montmartre, u maju 1876. godine, a njegovo izvršenje u potpunosti opisuje njegov prijatelj službenik Georges Rivière u svojim memoarima "Renoir et ses amis".[2] Pre svega, Renoar je trebalo da postavi studio u blizini mlina. Pogodan studio pronađen je u napuštenoj vikendici u ulici Cortot sa baštom koju je Rivijer opisao kao „prelepi napušteni park“.[2] U ovo doba je naslikano nekoliko glavnih Renoirovih dela, uključujući La balançoire (Ljuljaška). Vrtovi i njegove zgrade sačuvani su kao Muzej Monmartra.

Rivier je identifikovao nekoliko ličnosti na slici. Uprkos Renoarovom izvoru da distribuira traženi modni šešir tog vremena među svoje modele (slamnati šešir sa širokom crvenom trakom gore desno primer je ovog šešira, nazvanog timbale), nije uspeo da nagovori svoju omiljenu šesnaestogodišnjakinju stari model Žanu Samari, koja se pojavljuje na Ljuljašci, da bi se predstavila kao glavna figura (ona je u to vreme imala aferu sa lokalnim dečakom). Njena sestra Estel se predstavlja kao devojčica koja nosi haljinu sa plavim i ružičastim prugama. Ove dve devojke dolazile su u Le Moulin svake nedelje sa porodicom; sa dve mlađe sestre jedva višim od stolova i njihovom majkom i ocem, koje je majka pravilno nadgledala (devojkama u Le Moulin ulaz je bio besplatan i nisu svi bili uzori vrline). Pored nje je grupa koju čine Pjer-Franc Lami i Norbert Genet (takođe se pojavljuje na Ljuljašci), kolege slikari, kao i sam Rivier. Iza nje, među plesačima, nalaze se Henri Gervek, Eugène Pierre Lestringuez i Paul Lhote (koji se pojavljuje na Dance in the Country). Na srednjoj daljini, usred plesne sale, kubanski slikar Don Pedro Vidal de Solares y Cardenas prikazan je u prugastim pantalonama kako igra sa modelom Margot (Marguerite Legrand). Očigledno je bujna Margot smatrala Solaresa previše rezervisanim i nastojala je da ga olabavi plešući s njim polke i učeći ga sumnjivim pesmama na lokalnom slengu. Umrla je od tifusa samo dve godine kasnije, Renoar ju je negovao do kraja, plaćajući joj i lečenje i sahranu.[2][3][5]

Rivier opisuje sliku izvedenu na licu mesta i to ne bez poteškoća jer je vetar neprestano pretio da će platno oduvati. To je navelo neke kritičare da pretpostavljaju da je ovde slikana verzija veće slika, jer bi manju bilo lakše kontrolisati. S druge strane, što je manja, to je spontanije i slobodnije, što je karakteristično za Plener rad.[3]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Suckale, Robert; Eschenburg, Barbara (1999). Masterpieces of Western Art: A History of Art in 900 Individual Studies from the Gothic to the Present Day. Taschen. ISBN 3822870315. 
  2. ^ a b v g Rivière, Georges (1921). Renoir et Ses Amis. H. Floury. 
  3. ^ a b v Sotheby's sale catalogue, New York, 17 May 1990. 
  4. ^ Kleiner, Carolyn. "Van Gogh's vanishing act." "Mysteries of History". US News & World Report. 24 July 2000. Web. Retrieved 26 March 2012.
  5. ^ What Great Paintings Say, Volume 2 na sajtu Gugl knjige

 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бал_на_Мулин_де_ла_Галете_(Пјер_Огист_Реноар)&oldid=26817611”