Гистав Кајбот
| Гистав Кајбот | |
|---|---|
 Гистав Кајбот 1878. године | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 19. август 1848. |
| Место рођења | Париз, Француска |
| Датум смрти | 21. фебруар 1894. (45 год.) |
| Место смрти | Жанвилије, Француска |
| Уметнички рад | |
| Правац | Импресионизам, Реализам |
Гистав Кајбот (франц. Gustave Caillebotte, 19. августа 1848 – 21. фебруара 1894) био је француски сликар који је био члан и покровитељ импресиониста, иако је сликао реалистичније од многих других у тој групи. Кајбот је био познат по свом раном интересовању за фотографију као облик уметности.[1]
Живот и рад[уреди | уреди извор]
Гистав Кајбот рођен је 19. августа 1848. у Паризу, у богатој породици: отац Марцијал био је индустријалац и судија. Дипломирао је права 1868. и положио адвокатски испит 1870, али је убрзо мобилисан у Националну гарду током Француско-пруског рата (1870-1871).[1]
После рата почео је да се бави сликарством: 1873. уписао се на Академију лепих уметности у Паризу (франц. Ecole des Beaux-Arts), али је убрзо прекинуо студије, пошто је већ 1874. добио богато наследство од оца и спријатељио се са сликарима који су радили изван званичне Француске Академије, међу којима су били Едгар Дега и Ђузепе де Нити.[1]
Посетио је прву импресионистичку изложбу (1874), а на другој (1876) је учествовао са осам својих слика, међу којим је било и његово прво ремек-дело, Постављачи паркета (из 1875), које се истакло реалистичним приказом радничке класе и било одбијено на званичној изложби Француске Академије (1875) - са објашњењем да је тема сувише вулгарна за академско сликарство. Иако су по стилу његове слике припадале реализму, биле су под видним утицајем његових другова импресиониста. Сликао је породичне сцене, ентеријере и портрете, али је остао најпознатији по сликама париских улица, као што је Париска улица на кишни дан (из 1877).[1]
Умро је 21. фебруара 1894, у 45. години, по свему судећи од едема плућа. Пошто никада није морао да продаје своје слике како би се издржавао, за живота је био познатији као мецена и покровитељ уметника, него као сликар. Његова дела постала су позната јавности тек после 1955, када су његови наследници почели да распродају његову збирку.[1]