Barok u Italiji

Pojam Barok se odnosi na stil koji dominira u umetnosti između 1600-1750. Potiče od reči « baroko » koja znači « nepravilan, izobličen, groteskan », prvobitno korišćene da opiše takve situacije.

Barok je istovremeno i umetnost kontrareformacije, u Italiji, Flandriji i Španiji, perioda konsolidacije katoličke vere posle protestantske krize, ali i protestantske Holandije, kao i apsolutističke monarhije u Francuskoj. Barok će se međutim u ovim različitim kontekstima imati različite forme, o kojima ćemo govoriti u narednom periodu.

Prestonica Baroka u Italiji je Rim; papstvo finansira umetnost sa ciljem da od Rima načini najlepši grad na svetu "na slavu Boga i Crkve".

Slikarstvo

U Rimu toga vremena rade poslednji maniristi bez većeg značaja, ali nove mogućnosti će uskoro privući mlade umetnike sa severa Italije, od kojih je prvi i najznačajniji Karavađo (1573-1610)

Karavađo autoportret

Oko 1597-98, Karavađo slika nekoliko slika velikih dimenzija za crkvu Svetog Luja francuskog u Rimu, među kojima je i slika Poziv Svetog Matije. Poziv Svetom Matiji je za Rim toga doba potpuna novost: ni renesansna ni maniristična, ova slika donosi u rimsko slikarstvo uticaj realizma Severa Italije, čije smo karakteristike videli kod Savolda.

I pored profanog ambijenta razumemo da se radi o religioznoj temi, i to ne samo po jedva primetnom oreolu iznad Hristove glave, jedinom “natprirodnom” elementu slike. Na to nam pre svega ukazuje zrak svetlosti koji osvetljava Hristovu ruku, koja gestom Mikelanđelovog Adama ukazuje na Svetog Matiju, ruku i lice sveca: tajna vere je svima i svuda dostupna…

Poziv Svetom Matiji, Karavađo, 1597-98.

Ta ideja da je vera svuda i svima dostupna je u osnovi protestantska, i Karavađo će zauzvrat biti inspiracija i protestantskom severu… U Italiji će međutim običan, skroman svet, kome je ova umetnost i bila namenjena, biti šokiran da na zidovima crkvi nađe sebi slične umesto uzvišenih ideala renesanse...

Narcis, Karavađo (1594-96)

Za razliku, na opšte odobravanje će naići idealizovana predstava jednog drugog slikara, Karačija, u Rim pristiglog iz Bolonje, koji svod Palate Farneze ukrašava freskama na koje prikazuju ljubavi klasičnih Bogova. Karači slika ne samo likove, već i simulaciju arhitektoskih elemenata i skulpture: stvarajući iluziju, slično Koređu, u kupoli katedrale u Parmi... I u crkvi Il Đezu, matičnoj crkvi jezuita u Rimu, plafon je rađen iluzionistički, u kombinaciji slikarske i štuko dekoracije sa arhitekturom, i otvara prostor neba…

Neverstvo Tomino, Karavađo (1601-02)

Taj iluzionizam će obeležiti slikarstvo baroka u Italiji, i biti njegova najznačajnija karakteristika. Od sada će sve tehničke inovacije renesanse, linearna i atmosferska perspektiva, kijaroskuro i sfumato, služiti da dočaraju iluziju beskonačnog prostora, i otvarati svodove crkava i palata pred zadivljenim pogledom vernika i posetilaca.Taj iluzionizam će obeležiti slikarstvo baroka u Italiji, i biti njegova najznačajnija karakteristika... Barokno slikarstvo koristi tehničke inovacije renesanse (linearnu i atmosfersku perspektivu, kijaroskuro i sfumato), da dočara iluziju beskonačnog prostora: svodovi i kupole crkava i palata se otvaraju pred zadivljenim pogledom posetilaca (barokni iluzionizam).

Drugi aspekt baroknog slikarstva sa severa Italije u Rim donosi Karavađo (1573-1610). U njegovim slikama realizam severa Italije je dovedena do granica naturalizma… Ambijenti u kojima prikazuje religiozne scene su skromni i svakodnevni, telo je nepodnošljivo realistično, naturalistički prikazano.

Skulptura

U ovoj skulpturalnoj grupi vidimo prvu karakteristiku barokne skulpture: izbor ključnog, prelomnog, najznačajnijeg trenutka akcije: u mitu o Apolonu i nimfi Dafne koju bog progoni svojom ljubavlju, to je svakako trenutak u kome se nimfa, uvidevši da ne može pobeći, pretvara u drvo lovora.

Đovani Lorenco Bernini, italijanski slikar

I u Otmici Persefone vidimo najdramatičniji trenutak, u isto vreme nasilan i erotičan. Trag koji utiskuju zgrčeni prsti Plutona, boga podzemnog sveta, u Persefoninu butinu je virtuozno izveden.

Barokna umetnost bira najdramatičnije trenutke akcije, rado prikazuje scene u kojima su nasilje i erotizam kombinovani, jer se takvi prikazi najdirektnije obraćaju čulima posmatrača. Kompozicija ovih skulpturalnih grupa je spiralna i doprinosi dramatičnosti  prikaza.

Spiralna kompozicija ne samo da doprinosi dramatičnosti  prikaza, već i generiše novi, aktivni odnos skulpture sa prostorom u kome se nalazi

Apolon i Dafne, Bernini, 1625.

Spiralna kompozicija postoji i kod Berninijevog Davida, prikazanog u trenutku borbe, u snažnom okretu oko sebe, i ne samo da doprinosi prikazu dinamizma ovog gesta, već i zahvata, aktivira okolni prostor. Spiralna kompozicija dakle generiše novi, aktivni odnos skulpture sa prostorom koji je okružuje. Taj aktivni odnos skulpture sa prostorom u kome se nalazi je karakterističan za barok.

Uz to, David, u trenutku kada izbacuje svoj kamen iz praćke, nije nezavistan, već stvara iluziju da se njegov gest nastavlja u prostoru koji ga okružuje: iako neprikazano, pretpostavljamo prisustvo Golijata... Govorimo o nevidljivom komplementu, koji dopunjuje baroknu skulpturu.

Otmica Persefone, Bernini, 1622.

Spiralna kompozicija nas navodi da obilazimo oko skulpture. Pretpostavljamo i prisustvo Golijata, koji je Davidov nevidljivi komplement. Tako barokna skulptura osvaja okolni prostor. Govorimo o aktivnom odnosu prema prostoru.

Berninijev David zaposeda okolni prostor svojim gestom koji sugeriše i prećutno prisustvo Golijata. Posmatrač kao da prisustvuje događaju, koji se odvija pred našim očima, kao gledaoci u pozorištu...

Pojedini savremeni kritičari objašnjavaju religijska iskustva bliska sinkopi, pre nego kao duhove fenomene, kao psiho-fiziološka iskustva bliska orgazmu...  Savremeni hrišćanski filozof Žan-Luk Marion u svom "Erotskom fenomenu" govori o Bogu kao onom koji nas  prevazilazi kao "najbolji ljubavnik"!

David, Bernini (1623)

Karakteristike barokne skulpture

Dinamična i ekspresivna, bira da prikazuje najdramatičniji, prelomni trenutak akcije. Koristi jake emocije: strah, nasilje, erotizam kao izražajno sredstvo. Spiralna kompozicija i postojanje nevidljivig komplementa, doprinose novom, aktivnom odnosu sa prostorom u kome se skulptura nalazi.

Uz slikarstvo i arhitektonski dekor kreira kompozitne scene, stvara iluziju našeg svedočenja sceni, poput gledaoca u pozorištu.

Arhitektura

Poslednje Mikalanđelovo arhitektonsko ostvarenje, rad na baziliki Svetog Petra u Rimu, se već može smatrati pretečom barokne arhitekture. Mikelanđelo u fasadi koristi kolosalni red duplih pilastera....

Bazilika Sv. Petra, Vatikan

Na kolosalni red duplih pilastera se nadovezuju duplirani stubovi tambura kupole. “Arhitrav” iznad stubova je izlomljen, a nadstrešnice prozora naizmenično zaobljeni i trouglasti “zabati”...

Vrhunac rimske barokne arhitekture, njen najprepoznatljiviji aspekt se ipak vezuje za velikog arhitektu ovog perioda, Frančeska Borominija (1599-1667).

Barokna arhitektura se, kao i renesansna, služi elementima grčke i rimske arhitekture…Ali barok menja oblik klasičnih elemenata, da bi ih učinio dramatičnijim,  ekspresivnijim: arhitrav je talasast, zabat takođe, uz to i prekinut, zid je naizmence konkavan i konveksan, izdubljen nišama u koje je smeštena skulptura, portal je isturen…

Bazilika Sv. Petra (1657)

Kepler formuliše svoje zakone u periodu između 1609 i 1618, između ostalog onaj o orbiti planeta, koja je eliptična, a ne kružna. Prema najnovijim saznanjima dakle, elipsa a ne krug, je slika Božje promisli... Informacija koju odmah usvaja barokna arhitektura: ovalni medaljon krasi Borominijev barokni fronton, a ne krug kao na Alberijevoj renesansnoj fasadi. Osnova crkve Svetog Karla je takođe eliptična kao i osnova kupole.